НЕЋЕ МОЋИ: Војевање изгубљене битке

ДА ЛИ садашња ситуација у вези са резолуцијом о Сребреници и пријему "Косова" у Савет Европе доказује да је Србија доживела "дипломатски фијаско", или показује управо супротно?

Фото З. Јовановић

Средином маја 1943. двадесетак хиљада партизана, међу којима је био велики број борбено неспособних рањеника и тифусара, нашло се у обручу око 130.000 нацистичких војника подржаних тенковима и авијацијом.

Предстојећа Битка на Сутјесци деловала је унапред изгубљено. После око месец дана борби, међутим, партизани успевају да пробију обруч и највећи део својих снага спасу смрти и заробљавања. "Пробој партизанских снага са Сутјеске одговара чуду", истакао је својевремено одговорни уредник недељника "Време" Филип Шварм за Би-Би-Си на српском, додајући да је "чињеница да Врховни штаб није на време схватио опасност опкољавања" и да је "чињеница и да су се суочили са много надмоћнијим непријатељем, који је располагао и људством, тешком артиљеријом и моторним превозом, о чему партизани нису могли ни да сањају".

Павле Јакшић био је у то време командант 7. банијске ударне дивизије НОВЈ и одиграо је, према речима његовог сина, новинара Бошка Јакшића, кључну улогу у извлачењу партизана из обруча, што је у датим околностима представљало победу. "Отац ми је више пута рекао да је то била најтежа ноћ у његовом животу", рекао је Бошко Јакшић говорећи о 8. јуну када је почео пробој. "Остало је историја, у којој није било места за Павла Јакшића", наводи Би-Би-Си на српском.

Изгледа да за Павла Јакшића толико није било места у историји да и његов син занемарује подвиг свог оца када данас, када је чињеница да се Србија, да метафорички искористимо Швармов цитат, "суочава са много надмоћнијим непријатељем, који располаже и људством, тешком артиљеријом и моторним превозом" Сада, када се Србија бори против усвајања резолуције о наводном геноциду у Сребреници и пријема тзв. Косова у Савет Европе, Јакшић у ауторском тексту за луксембушрки лист "Нова" (5. мај 2024) пита: "Зашто председник тако срчано улази у дипломатске битке за које се унапред зна да ће бити изгубљене, што је случај и са резолуцијом Генералне скупштине о геноциду у Сребреници?"

Доживели смо, пише Јакшић, "два дипломатска фијаска у веома кратком периоду". Први је гласање у Парламентарној скупштини Савета Европе, када су Косову отворена врата пуноправном чланству у тој организацији, а "други дебакл уследиће током маја у УН када се очекује да већина од 193 чланице подржи резолуцију која ће 11. јул прогласити за међународни Дан сећања на геноцид који су снаге босанских Срба починиле 1995. у Сребреници, када је убијено 8.000 ненаоружаних бошњачких мушкараца и младића" који су, додао бих, тако "голоруки" претходних година масакрирали Србе у Подрињу.

Важније од истеривања истине о дешавањима у Сребреници сада је, међутим, сагледавање ситуације на Ист Риверу и у Стразбуру. Бошко Јакшић је само један у мору аналитичара који на луксембуршким медијима сеире о "неизбежном поразу" Србије у УН и СЕ, заговарају предају и указују на "неспособност", "неугледност" и "немоћ" наше садашње власти у међународној заједници (на Колективном западу).

У овом контексту важно је, пре разматрања актуелне ситуације, узети у обзир чињеницу да је једна од несумњиво најмоћнијих држава на свету, чији утицај на Западу иде толико далеко да се због њених интереса праве скандали чак и на манифестацијама попут "Евровизије" - Израел - "поражена" у Генералној скупштини УН изгласавањем резолуције о чланству Палестине у светској организацији са 143 гласа "за", девет "против" и 25 уздржаних.

Иако резолуција о "геноциду" у Сребреници и даље има велике шансе да буде усвојена, већ сада је јасно да нема теоријске шансе да однос гласова буде и приближно сличан. И то под условом да та резолуција икада буде стављена на гласање, за шта, како време одмиче, има све мање шанси. Чињеница да се то гласање одлаже довољно говори о успеху српске дипломатије у тој "унапред изгубљеној бици" и демантује став луксембуршких аналитичара о "дипломатском фијаску".

Слична ствар се дешава и са пријемом тзв. Косова у СЕ. Пријем отцепљене јужне српске покрајине није се нашао на дневном реду састанка Комитета министара заказаног за 16. и 17. мај, али то не значи да ова тачка у наредних десет дана неће бити уврштена у агенду.

Већ и само одлагање онога што је био "завршен пос'о" је довољно индикативно, али ту су још и гласови који се појављују последњих дана о томе како велике европске силе одустају од идеје пријема "Косова" у СЕ. Међу тим гласовима су силе попут Француске, Немачке, Италије. Чак се и досадашњи изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар "брине" да Приштина неће имати довољно гласова за чланство у СЕ.

Да смо ћутали, да нисмо водили "унапред изгубљене битке" никада у својој историји не бисмо извојевали ниједну победу, па макар победа било и само "извлачење из обруча".

Како смо дошли до тога да потомци оних који су одбијали сваку идеју предаје и очајнички тражили излаз из безизлазне ситуације сада заговарају дефетизам?

Ако је јалов посао борити се за своје интересе против воље највећих светских сила и ако је углед Србије толико срозан у међународној заједници, како је, онда, могуће да наум о жигосању Срба као геноцидних и проглашавању "Косова" за "државу" која је "оаза" људских права и међуетничке толеранције имају толико препрека на свом путу? Када моћна земља попут Израела може да доживи пораз у Генералној скупштини УН сигурно је да то може и Србија, али да ли страх од пораза треба да нас обесхрабри у борби за своје место у историји?

Препоручујемо

Колумне

0 8

НЕЋЕ МОЋИ: Око геноцидности нема спора

14. 04. 2024. у 07:00

Колумне

0 5

НЕЋЕ МОЋИ: Холидеј у Стразбуру

07. 04. 2024. у 07:00

Колумне

3 10

НЕЋЕ МОЋИ: Шабићев принцип и свете краве

31. 03. 2024. у 07:00

Политика

0 10

НЕЋЕ МОЋИ: Наставља се лаж којом је све почело

24. 03. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације