НЕЋЕ МОЋИ: Мартовске иде

ДА ЛИ је један од најчувенијих датума у историји, 15. март, случајно изабран за климакс вишемесечних протеста у Србији и какав би то симболички значај могло имати у нашем колективном несвесном?

Фото З. Јовановић

Мартовске иде, 15. дан месеца посвећеног богу Марсу, имале су велики значај у римском верском систему. Према византијском историчару Јовану Лидијском, тог дана је, између осталог, обичај био да руља ритуално штаповима пребија старца обученог у животињске коже проглашеног за жртвеног јарца (дежурног кривца), а потом га протерује из града.

Овај датум је, међутим, у историји остао забележен као дан када је Цезара у Сенату брутално убила група завереника и издајника (предводник убица био је Марко Јуније Брут, којем је Цезар већ једном био опростио што му је окренуо леђа и приклонио се његовом непријатељу Помпеју и примио га под своје окриље). Контекст у којем се ово догодило је такав да су завереници веровали да се Цезар понаша све више као аутократа, занемарујући њихову улогу у вођењу државе, али и његове "популистичке" реформе (тако би се то назвало данашњим речником) које је покренуо по доласку на власт, укључујући и амбициозне пројекте изградње и аграрну реформу чиме је био задобио подршку обичног народа.

Завереници, аристократе, себе су назвали "ослободиоцима" приписујући себи највише моралне врлине, док је њихов предводник Брут, поред тога што је био двоструки издајник, био и зеленаш. Занимљиво је како и Шекспир у свом "Јулију Цезару" ставља акценат на овај моменат у говору који је Цезаров савезник Марко Антоније одржао на Цезаровој сахрани, где покушава да се обрати Цезару наклоњеном народу и разголити заверенике: "Племенити Брут вам рече да је Цезар властољубив био. Ако је то био,то је тешка грешка и Цезар је њу платио тешко. Овде, по дозволи Брута и осталих (јер частан је Брут, и сви су, сви су они часни), дођох да говорим на Цезаровој пратњи. Он ми је био пријатељ, и веран и праведан; ал' Брут каже да је био властољубив, а Брут је частан човек. Доводио је у Рим заробљене, чији је откуп пунио државну ризницу; је л' то било властољубље? Када су сироти јадиковали, Цезар је плакао; ал' би властољубље било тврђе грађе, мислим. Али ипак, Брут каже да је био властољубив; а Брут је частан човек. Сви сте ви видели кад му о Луперкалијама три пута понудих круну, а он одби. Је ли и то било властољубље? Но ипак.

Брут каже: беше властољубив, а Брут је сигурно частан човек. Ја не говорим зато да побијам Брута, већ да овде кажем оно што ја знам. Сви сте га некад волели, с разлогом; па какав вас разлог задржава сад да не жалите за њим?" (Превод Живојин Симић и Сима Пандуровић).

Приметићете да је Марко Антоније у овом кратком говору чак четири пута истакао како је Брут "частан човек" и то "сигурно". Још је и племенит. Тако се и данас за многе мора рећи да су племенити и часни. И када се обраћају ученицима испред Пете београдске гимназије нису зеленаши. И студенти у блокади су "сигурно часни људи", чак и када нападају своје колеге другачијег става окупљене у Пионирском парку. "Сигурно су часни" и посланици који покушавају да ножеве унесу у Скупштину града Београда или успешно уносе димне бомбе и сузавце у Народну скупштину. Исто се мора рећи и за све оне који су испред ове две скупштине бацали фарбу, јаја и остало, нападали обезбеђење и неподобне новинаре. Нема сумње да је племенит и частан човек и онај што је 8. марта нападао активисте Српске народне странке који су у Жаркову делили цвеће суграђанкама док му престрављена ћеркица урла "тата, тата". Часна је и она жена што присталицама СНС-а не дозвољава да користе тоалет на бензинској пумпи, као и они што позивају конобаре да пљују у кафу "есенесовцима". Часни и племенити су и они који на свакодневним блокадама покушавају да покоре и својој вољи подвргну друге људе терајући их да са њима "жале". Посебна част припада оном човеку што је напао и ударио министра културе Николу Селаковића. Часни људи, јесте ли свесни шта радите, у какву ситуацију доводите ову државу, народ и друштво имајући на уму само "најплеменитије" намере?

Марко Јуније Брут тврдио је да му је предак био један други чувени Брут из римске историје - Луције Јуније Брут, који је, како је писао Тит Ливије у "Историји Рима", глумио слабоумност како би се умилио краљу Тарквинију Охолом. Луције Јуније Брут је на крају свргнуо Тарквинија и постао један од прва два конзула новоформиране Републике. Иако је "брут" очигледно надимак (конгомен), трећи део имена римских грађана, то је на латинском и придев са значењем "глуп" и "спор". И Шекспир се у својој драми поиграва са овим у делу када Марко Антоније на крају свог говора каже: "О разуме, у дивље звери си утекао ти, а људи су своју памет изгубили." У оригиналу реч "дивље" је реч "brutish", која етимолошки произлази из латинског "brutus".

Не узимајући сад у разматрање да ли је убиство Цезара било добро, или лоше, њиме није остварен циљ обнове Републике него је довело до стварања Римске империје. И Марко Јуније и остали завереници су, могло би се рећи, испали глупи. Не будите "Брутови" и пазите шта радите на Мартовске иде, а и после.

Препоручујемо

Колумне

0 1

НЕЋЕ МОЋИ: Сорошево правосуђе

02. 03. 2025. у 09:15

Колумне

0 7

НЕЋЕ МОЋИ: Времена се мењају

23. 02. 2025. у 07:00

Колумне

0 21

НЕЋЕ МОЋИ: Анкетна Јунајтед УСАИД комисија

09. 02. 2025. у 07:00

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Где ми живимо

22. 12. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације