НЕЋЕ МОЋИ: Свињска полутка

КАКАВ човек мораш бити да заговараш рат до истребљења између политички завађених страна сопственог народа? А какве су новине које то заговарање објављују?

Фото З. Јовановић

Водио сам пре двадесетак година разговор са тадашњим пријатељем о ратним злочинима српских снага у ратовима деведесетих над којим се он, наравно, као члан ЛДП и представник "нормалне", "боље" и "лепше", заправо друге Србије - згражавао. Злочин и јесте за згражавање и осуду, посебно онај ратни, и посебно онај који почине припадници твог народа, да не кажем твоје стране. Много је опасно у противнику видети апсолутно зло које се мора уништити по сваку цену и на сваки начин. Као хришћанин, рећи ћу да је то превасходно опасно за самог човека који то чини, па тек после за онога ко је предмет те мржње. Да не објашњавам сада зашто мислим да је усташа Фригановић у коначници горе прошао од Вукашина Мандрапе из Клепаца.

У сваком случају, током разговора дошли смо до тога да би тај мој некадашњи пријатељ емигрирао из ове земље у Америку и да га тамо не би толико "жуљали" сви ратни злочини и зверства које су припадници његове нове државе починили, јер би живео као "нормалан човек", што значи да би имао више новца него овде.

На овај догађај ме је подсетио текст "Дан када је Вучић обукао мајицу 'И ја сам ћаци'" извесног новинара и писца Небојше Милосављевића, који сам ових дана прочитао у листу "Данас". Пошто ми је ова звезда нашег новинарског неба до сада била непозната, мало претражих то име и открих да се заиста ради о вишедеценијском новинару, некада репортеру "Политике", који је емигрирао у Канаду 1995. године. Како сам каже у својој "аутобиографији уживо", Србију није напустио ни због "рата, ни рекордне инфлације, ни безнађа, ни рестрикција струје", него због једне свињске полутке коју је, иако је "новинар 'Политике'", морао да "вуче уз Цетињску улицу". То је њему било неприхватљиво понижење и отишао је у Канаду.

Канада, што се тиче аутохтоног становништва, има исту злочиначку и геноцидну историју као и САД, само је у међународним оквирима мало боља, вероватно јер не располаже оружаном силом какву има њен јужни сусед. Чак је и Канадска комисија за истину и помирење издала једну публикацију о злочиначкој прошлости те земље под за нас у овом тренутку врло занимљивим насловом - "Дошли су по децу" - у којој се описује начин на који су канадске власти отимале домородачку децу и "преваспитавале" их.

Будући да је новинар Милосављевић у емиграцији у тој земљи провео неколико деценија, разумем да је ствари почео да посматра црно-бело, на њихов начин, и да у сукобу двеју страна види само апсолутно добро, и апсолутно зло, а да његовом оку промакне свих оних педесет нијанси сиве. Тако себи објашњавам чињеницу да је тај човек себи дозволио да "студенте у блокади", односно опозицију, прогласи за апсолутне анђеле, а оне друге, такозване ћације односно присталице власти, за апсолутно зло. Не желим да верујем да је нешто друго у питању.

"Имамо младост која се бори тако што око себе шири љубав, разум и толеранцију. Управо због тога све више делују као непобедива сила. Оног тренутка када победа буде проглашена, остаће забележено у историји да је један диктатор свргнут тако што га је отерао народ код кога је пробуђена љубав. Према својој земљи, према другима и према нормалном животу, без страха и лажи. Ово чему присуствујемо није ништа друго него исконска борба између добра и зла, светлости и таме, анђела и демона, борба која се води откад постоји свет и која никада не престаје. Сада је имамо у свом дворишту и осећамо је на сваком кораку, при сваком уздаху. Зло које већ дуго влада овом земљом не жели да се преда и из свог мрачног резервоара извлачи нове резерве и гребе по дну каце бацајући у ватру оне најгоре и најбеспризорније", пише овај човек.

Значи, код "студената" и опозиције само љубав, разум и толеранција, чак и кад су претње јахањем и гађање јајима и каменицама у питању, а код ових само зло чак и кад траже само своје елементарно право на образовање које је загарантовано и Уставом ове земље. Да зацементира и армира свој став, Милосављевић додаје: 

"Оног тренутка када је Александар Вучић на себе обукао мајицу са натписом 'И ја сам ћаци', скинуо је маску и гласно поручио свима: 'Да, ја сам зло, окружен сам њиме, уживам у њему и наслађујем се тамом јер је то једини пут који знам и једини закон који признајем'". А "ћаци", пише даље, "није само синоним за полуписмену, крезаву луду којом је лако манипулисати и која служи за подсмех нормалном свету. Поред свега тога, он је и истинско, непатворено зло, оличење похлепе, неморала и беспризорности".

Проглашавање своје стране за анђеоску, а оне друге за демонску не може водити ничему другоме сем тоталном рату који се, како је о томе писао немачки правник и политички филозоф Карл Шмит, не може завршити миром, него само потпуним уништењем противника. Да ли ико нормалан у овој земљи заиста жели потпуно уништење противника, са свиме што та идеја носи?

А медиј који овакав позив на уништење преноси? Подсетићу вас како су и нацистички медији, попут дневника "Фолкишер беобахтер", у фебруару 1943, пренели говор Јозефа Гебелса изречен под великим транспарентом "Тотални рат - краћи рат" у којем он своје сународнике пита: "Желите ли тотални рат? Желите ли да, ако је неопходно, буде тоталнији и радикалнији од свега што данас можемо и да замислимо?". Окупљена маса је са одушевљењем одговорила потврдно. Онај ко заговара овакву "исконску борбу добра и зла", која по својој природи мора бити тотална, не чини ништа друго но што је чинио Гебелс. А онај ко то преноси не чини ништа друго но оно што је чинио "Фолкишер беобахтер".

Препоручујемо

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Земље усправних људи

11. 05. 2025. у 13:33

Колумне

0 1

НЕЋЕ МОЋИ: НЕО-ДСС и питање лустрације

04. 05. 2025. у 19:02

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Кад вегетаријанац суди о бифтеку

27. 04. 2025. у 09:15

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ, Пешчаник јуче, данас, сутра

13. 04. 2025. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације