НЕЋЕ МОЋИ: И после Тита - Пол Пот

ЈЕДНА од најважнијих вредности Европске уније је слобода кретања. Уједињена Европа учинила је велике напоре да својим грађанима омогући не само то да унутрашње међудржавне границе могу да прелазе без икаквих ограничења и контрола, да могу да слободно изаберу у ком ће делу блока живети, студирати или радити.

Фото З. Јовановић

Сви добро знамо да није увек и свуда било тако. Не само да су постојале земље и системи у којим је контрола преласка међудржавних граница била строго контролисана, него је било и оних у којим слобода кретања и избора места становања није била дозвољена ни унутар саме државне територије. Ти системи су, без изузетка, били не само ауторитарни, него сурово тоталитарни.

Тоталитарна власт, за разлику од обичне аутократије, жели да контролише све - не само политички простор, већ и онај географски и демографски. У таквом свету, држава одређује не само шта ћеш читати, слушати или гледати, него и где ћеш живети. Совјетски Савез је то "озаконио" увођењем 1932. године система "прописке", административне дозволе за место боравка без које нико није могао легално да се запосли, да добије стан, па чак ни да купи основне намирнице. На папиру, то је био технички систем регулације становништва, а у стварности - механизам контроле. Стаљин је, у једном тренутку, чак издао наређење да се "дезертерима из колхоза" не продају ни карте за воз.

Исти тај принцип, само у још масовнијем и суровијем облику, применила је Кина под Маом. Од 1958. уведен је систем "хукоу" којим је становништво подељено на "сеоске" и "градске" грађане. Та административна подела била је дубља од било које класне разлике - она је постала лична судбина. Грађанин без градског "хукоуа" није могао да се трајно пресели у град, чак ни ако му се дете тамо школовало. У име социјалистичке правде створена је невидљива ограда, унутрашњи Берлински зид између њиве и асфалта. И данас, више од пола века касније, тај систем још постоји, само са неупоредиво мекшим и модернијим лицем.

Најекстремнији пример овакве политике је, ипак, Камбоџа Пола Пота. Ту није било административне забране, ту је држава физички испразнила градове. Људи су, под претњом смрћу, одведени из Пномпена у "нови аграрни рај". У стварности, то је био логор под ведрим небом. Милиони су нестали у том покушају да се наметне револуционарни сан о друштву без града, без новца и без "покварености урбаног живота". Био је то, можда, најмонструознији облик антиурбане утопије у историји.

Суштина свих ових примера је иста - контрола кретања је коришћена као још једно средство за контролу мишљења. Ако човек не може да се креће, он престаје да размишља као слободно биће. Стаје у ред, навикава се на послушност, и на крају - заборави да је некад имао право да бира свој пут. Тоталитаризам се не мери само бројем забрањених књига или ухапшених новинара, пуну снагу добија оног тренутка када држава на себе преузме и прерогативе за одређивање ко ће где живети и ко ће куда смети да иде.

Зато је и најскромнија могућност да човек напусти своје село, свој град или своју земљу - цивилизацијска тековина, оно што је представљало истински раскид са феудалном традицијом у којој сељаци нису смели да напусте земљу свог феудалца без његове дозволе. Та врста везаности за земљу била је суштина кметства.

После Стаљина, Маоа и Пола Пота на овакву идеју дошао је и члан Српске академије наука и уметности, саобраћајни инжењер Душан Теодоровић којем више није довољно да се Србима из Републике Српске одузима држављанство, а да се грађанима који мисле другачије од њега одузме право гласа. Сада је потребно неподобним људима одузети и слободу кретања. "За многе бих преиспитао, ово је страшно што ћу да кажем и то људима може да изгледа чудно, дозволу приласка великим градовима. Ово сте, можда, први пут чули. То човек својим животом, радом, понашањем није заслужио. Значи, постоје територије неке, у реду, нека се баве пољопривредним пословима, шта год, али не може да дође да живи у Београду. Не припада му, није заслужио", изјавио је Теодоровић у једном подкасту.

Ово није само бедни елитизам који верује да је пољопривредник који живи на селу нешто мање вредан од, рецимо, саобраћајног инжењера који живи у Београду, јер то, каже, мора да се "заслужи". Он је, на пример, то "заслужио" рођењем, па му "припада".

Залаже се академик и за друге врло напредне и демократске мере. Због "лошег" утицаја СПЦ током протеклих двадесетак година, на пример, треба веронауку избацити из школе. Па никоме нормалном није пало на памет ни да, на пример, због Менгелеа забрани медицину, али то јесте сасвим у духу Пола Пота. А колико је демократска идеја да се због наводних огрешења родитеља кажњавају деца?

Постаје јасно зашто академику Теодоровићу и његовим саборцима смета наводна Вучићева ауторитарност - они заиста жуде за истинском тоталитарношћу. Замислите државу која би била устројена у складу са овим принципима. "Ово сте, можда, први пут чули", каже Теодоровић верујући, ваљда, да је само он способан за овако грандиозну мисао. Не, нисмо. Чули смо то и раније и знамо да је то пут у поља смрти. Или, макар, повратак у феудализам. Свакако није пут у "светлу европску будућност". 

Препоручујемо

Колумне

0 5

НЕЋЕ МОЋИ: Нобеловци

12. 10. 2025. у 09:46

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Лажни пророк, права секта и јасан циљ

28. 09. 2025. у 10:30

Колумне

0 8

НЕЋЕ МОЋИ: Парада мишљења

22. 09. 2025. у 18:38

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Пророк Хјуи Лонг

14. 09. 2025. у 12:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације