КРАЉЕВИНА СРБИЈА СЕ УЈЕДИНИЛА СА НЕПОСТОЈЕЋОМ ДРЖАВОМ: Шта су били Југословенски одбор и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба

ДА ЛИ СУ Југословенски одбор (1915-1918) и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба (1918) били политички субјекти који су могли да се уједине са било којом државом. Коју су они државу уопште представљали? Ко су били њихови чланови у политичком смислу?

Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Југословенски одбор није представљао ниједну државу (већ само идеју) и чинило га је неколико политичких емиграната из Аустроугарске, које је плаћала српска влада. Нису представљали ни Аустроугарску, нити неку своју државу, јер је нису ни имали. Правно, они су били "група грађана". Као група грађана они су са српском владом потписали Крфску декларацију (1917) о стварању нове државе на западном Балкану под Београдом као престоницом и династијом Карађорђевић на престолу, али та декларација није имала никакву међународно-правну тежину пред било којим телом изван Србије, а цела Србија се тада налазила на Крфу, на туђој територији, а војска на Солунском фронту, такође изван Србије. Практично, они су тада само прокламовали неку будућу државу, а прокламованих држава у историји, нарочитио у 20. веку, било је пуно, али ниједна није стварно постојала. Разлика између прокламоване и стварне државе је у томе што једна постоји а друга не постоји. Да не наводимо примере.

Народно веће Словенаца, Хрвата и Срба, настало у Загребу тек после пробоја Солунског фронта (1918), прокламовало је такође некакву "Државу Словенаца, Хрвата и Срба" на јужном простору дотадашње Аустроугарске (недефинисаних граница, без државног апарата и чиновништва, без икакве власти, без војске, без оверене воље иједног народа"), али ни то тело ни ту "државу" нико није признао. Њену територију ослободила је од аустроугарских трупа и запосела српска војска, а српско чиновништво успоставило је прве органе нове власти у тим крајевима, по српским законима.

Др Анте Павелић чита регенту Александру декларацију о уједињењу/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

НАРОДНО ВИЈЕЋЕ СХС такође је представљало групу грађана, када је крајем новембра 1918. допутовало возом из Загреба у Београд тражећи уједињење тог њиховог "ничега" са међународно признатом и ратном победом овенчаном Краљевином Србијом. Регент Александар Карађорђевић прихватио је њихову "адресу" у име "народног јединства Јужних Словена" у свом тадашњем двору на Теразијама и тај догађај, 1. децембра 1918, сматра се уједињењем Краљевине Србије са Државом Словенаца, Хрвата и Срба (непостојећом и непризнатом). Краљевина Србија је тада променила име у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, чинећи без разлога уступак двама народима који су четири године до тада љуто ратовали против Краљевине Србије у саставу аустроуграрске војске. Да ли тај чин правно регуларан? Није, наравно. Краљевина Србија није могла да се уједини са непостојећем државом а та непостојећа држава, која није представљала никога на карти Европе, није имала право "још и да се уједињује са другим, признатим и постојећим државама" (?!). То се једноставно зове проширење Краљевине Србије на цео западни Балкан. Никако другачије. Јер, држава се не уједињује са грађанима друге територије (поједницима, групама, удружењима, канцеларијама, народима) већ са државама.

РАТНИ ЦИЉЕВИ ПРЕРАНО ОБЕЛОДАЊЕНИ

КЊИГЕ ГОВОРЕ да су већ Нишка (1914) и Крфска декларација (1917) биле проблематичне по својој суштини, потписницима, па чак и форми, с обзиром на контекст у коме су усвојене. Нишка декларација (7. децембра 1914) Народне скупштине Краљевине Србије, усвојена на предлог Владе, озваничила је југословенски програм као ратни циљ Србије у Првом светском рату. Нагласила је да само такав програм пружа могућност потпуног решавања српског националног питања. Народна скупштина није имала мандат да доноси такву одлуку јер је била изабрана у околностима у којима се то питање није постављало (Д. Р. Живојиновић). Нишка декларација објављена је у погрешном тренутку, прерано. Ниједна од великих сила, па чак ни оне мање амбициозне, нису журиле да изнесу своје ратне циљеве: Немачка је свој програм уобличила у јесен 1916, али га није објавила; Велика Британија и САД изнеле су своје ратне циљеве тек у јануару 1918. године. Тако се Србија изложила непотребним притисцима, неповерењу и прикривеном непријатељству неких земаља. Из тога су проистекли недостатак помоћи у критичним тренуцима и непотребни људски и материјални губици.

Учесници Крфске конференције јула 1917. године/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Српске ратне циљеве одбациле су све велике силе, и пријатељске и непријатељске. Док су државе Антанте првенствено тежиле избацивању непријатеља са својих територија, Србија је тражила да добије територије једне стране државе. Нишка декларација није имала одјека у Паризу, а чак ни Русија није подржавала програм уједињења, сумњајући у његову остварљивост и будућност православља у држави са толиким бројем католика. Едвард Греј, британски министар спољних послова, одлучним речима је одбацио Нишку декларацију и њене импликације. Британска влада није прикривала намеру да подржи очување Аустроугарске као велике силе, будући да је Немачка за Енглеску била главни непријатељ у рату. Крфска декларација (20. јула 1917) представља споразум који су на Крфу постигли Српска влада и Југословенски одбор о уједињењу јужнословенских земаља у једну државну заједницу.

ОДГОВОР СРПСКЕ ВЛАДЕ на Мајску декларцију (1917) било је покретање иницијативе за одржавање заједничке конференције са Југословенским одбором, а до састанка је дошло 15. јула на Крфу. Основни циљ ове конференције био је дефинисање принципа на којима ће почивати будућа држава. Председник српске владе Никола Пашић био је склонији тзв. малом решењу српског питања - проширење Краљевине Србије у крајевима монархије насељеним претежно Србима, у Босни и Херцеговини, Крајини, деловима Далмације и Војводини. Вишеструко проширење Србије, која би се ујединила са Црном Гором и прикључила Босну и Херцеговину, Војводину и Далмацију јужно од Сплита, било је прихватљиво за Британију и Француску, јер би се тако могао спровести Лондонски уговор с Римом, који је Италији обећао цео северни део јадранске обале. Регент Александар Карађорђевић је тада наметнуо "велико" решење - Југославију, али уз унитарни концепт државе у стварању, с династијом Карађорђевића на челу. Тако је 20. јула потписана Декларација која је одржавала компромис између ставова српске владе и Југословенског одбора.

Последња страница текста Крфске декларације с потписима Николе Пашића  и Анте Трумбића на ћирилици/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

У овом документу изложена су следећа гледишта: име будуће државе биће Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија. Усвојен је став да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, што ће касније бити основ за званичну идеологију о "троименом народу"; сва три "народна имена" потпуно су равноправна, као и оба писма. Југословенски одбор прихватио је владавину династије Карађорђевић. У питању је била визија државе засноване на принципима грађанске парламентарне демократије. Ова одлука представљала је једну од преломних тачака српске историје и почетак сна о некаквој "великој сили" коју може створити српска држава на Балкану, макар и сама променила своје име на карти Европе. Уместо завршетка процеса стварања српске државе, што је био основни државни и национални циљ до почетка Првог светског рата, изабрана је југословенска држава или "велика сила". Крфску декларацију није прихватила ниједна српска савезница. Најдаље је у критикама отишла Италија: говорила је о нереалном програму југословенског уједињења, због великих разлика које су постојале између католичког и православног становништва. Указивала је и на опасност која је претила Србима од Хрвата, али и од Словенаца као "верних бранилаца" Аустроугарске и упозоравала на Мајску декларацију, потписану месец дана раније у Бечу, као доказ да Словенци и Хрвати не желе да се одвоје од Беча.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР ФИНАНСИРА СРПСКА ВЛАДА

А КОЈЕ ЈЕ ТО ТЕЛО с којим је српска влада потписала Крфску декларацију? Југословенски одбор је политичко тело формирано 30. априла 1915. у Паризу, састављено од избеглих политичара и јавних радника са јужнословенског подручја под Аустроугарском, с циљем да сарађује са Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором на стварању Југославије. У савезничким државама тражио је подршку, а међу исељеницима прикупљао добровољце за српску војску. Хрватски политички емигранти у Италији, Анте Трумбић, Франо Супило, Иван Мештровић, Хинко Хинковић, Франко Поточњак и други, након тајног Лондонског уговора, којим је Антанта обећала Италији (26. априла 1915) да ће јој уступити целу северну обалу Јадранског мора ("јужнословенска" подручја Аустроугарске), започели су политичку акцију у циљу стварања некаквог представништва јужнословенских народа Аустроугарске. Зједно са неколико Срба из Босне, затечених у Риму, постигли су споразум о оснивању Југословенског одбора. Коначно конституисање Одбора извршено је у Паризу 30. маја 1915. када су се Одбору прикључили словеначки емигранти из Аустроугарске. За председника Одбора изабран је Анте Трумбић. Одбор је 7. маја 1915. пренео своје седиште у Лондон. Код сила Антанте водио је акцију за признавање права Хрвата, Срба и Словенаца на уједињење на основу начела народности, истичући потребу да се у будућу јужнословенску државу укључе сви јужнословенски крајеви, посебно они на Јадрану. Због програма који је претпостављао рушење Аустроугарске, Одбор је наилазио на тешкоће код сила Антанте. Посебно је жесток био отпор Италије, која је била одлучни противник стварања јужнословенске државе из страха да би она могла да угрози њену превласт на Јадрану. Одбор је уживао подршку и финансијску помоћ српске владе, али је међу њима често долазило до озбиљних неслагања око начина уједињења и уређења будуће заједничке државе. На крају је 20. јула 1917. усвојена Крфска декларација.

Иван Мештровић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

КАДА СУ БРИТАНСКА, француска, америчка и италијанска влада прихватиле политику рушења Аустроугарске, оне су подржале и националне тежње њених словенских народа. Али, Јужни Словени у Аустроугарској, за разлику од Пољака и Чеха, нису били признати као савезнички народ нити је Југословенски одбор био признат као њихов политички представник. Нарочито је био велики отпор италијанске владе. Југословенски одбор је ипак успео да заинтересује силе Антанте за уједињење Хрвата, Срба и Словенаца у заједничку државу, нудећи чак и решења за југословенско-италијанску границу, али он није знатније утицао на развој прилика у држави, нити је имао улогу приликом спровођења уједињења 1. децембра 1918. Престао је с радом у марту 1919.

Југословенски одбор није имао улогу приликом чина уједињења (1918), али јесте Народно вијеће СХС. Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба било је политичко тело Словенаца, Хрвата и Срба у Аустроугарској, формирано у Загребу 5. октобра 1918. Представници неколико политичких организација и странака састали су се, после вести о пробоју Солунског фронта, октобра 1918. у Загребу, утемељили Народно вијеће и усвојили његов Правилник. У Вијеће се 8. октобра укључила и најјача странка у Хрватском сабору, владајућа Хрватско-српска коалиција. Упознат са стањем међу Јужним Словенима, цар и краљ Карло I Хабзбург објавио је 16. октобра 1918. Манифест, у коме је обећао уређење Аустроугарске по начелу федерализма. Али, 19. октобра 1918. Народно вијеће СХС одбацило је тај Манифест. На седници одржаној 24. новембра 1918, Средишњи одбор Народнога вијећа СХС-а донео је одлуку о уједињењу Државе СХС, коју су прокламовали, с Краљевинама Србијом и Црном Гором, а 27. новембра послао је у Београд изасланике да уговоре чин уједињења, које је 1. децембра 1918. прогласио регент Александар I Карађорђевић.

ТИТО ПОСЛЕДЊИ НОСИЛАЦ "ХАБЗБУРШКИХ РЕЛИКВИЈА"

ОДГОВОР ИЗ ЗАГРЕБА после уједињења стигао је после само четири дана, 5. децембра ("Петопросиначки акт") 1918, у масовним демонстрацијама против нове власти и свега што је договорено у Београду, не признајући ништа од тога, и у оружаном обрачуну грађана Загреба и домобрана (из две касарне које још нису биле демобилисане) са затеченом српском војском, у коме је било мноштво страдалих и рањених на Тргу бана Јелачића и Илици.

Краљ Александар II и Војвода Степа Степановић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Тако се од Нишке декларације (7. децембра 1914), донесене управо у име "слободе и народног јединства Јужних Словена", за само четири године (5. децембра 1918) дошло до сумрака једне идеје која је нападнута управо тамо где су Срби, као победници у Првом светском рату, проширили своју државу и понудили ту исту "слободу" и "народно јединство" свим Јужним Словенима. Загребачки Петопросиначки акт (1918) значио је управо директан негативан одговор хрватске политичке мисли српској политичкој мисли. Те две идеје одмах су показале своју потпуну супротстављеност. Супротстављеност и непомирљивост која је остала 73 године, све до краја постојања Југославије (1991). Занимљиво је колико су Срби дуго желели да превиде ову чињеницу, мислили су да ће је различитим уступцима ублажити и стишати, правили су уступке и компромисе који су потпуно обесмишљавали српску државну идеју, до непрепознатљивости и заборавности - ништа није вредело. Уосталом, превелики уступци у државним стварима увек доводе до бесмисла ону страну која попушта, јер губи се став, губи се идентитет, губи се смисао постојања идеје као такве и на крају неминовно доводи - до слома такве државе. Јер - није се више знало ни зашто се тачно брани, ни шта се тачно брани, осим пуке егзистенције, која и сама бива угрожена у ратовима (1941-1945, 1991-1995). На другој страни, хрватска политичка идеја имала је све време исти став од 1918. до 1991 - Хрватска у границама три покрајине из Хабзбуршке монархије ("Хрватска, Славонија и Далмација"). Исти став има и данас, када егзистира као међународно призната држава и чланица ЕУ - и када има те границе - из Аустроугарске.

МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА је деведесетих година прошлог века све време лакше схватала хрватску државну идеју - јер је била једноставна и јасна, него српску државну идеју - која се мешала са југословенском идејом, негдашњом свешћу о "великој сили", негдашњим "границама", превазиђеним идеологијама и укратко личила на поприличну конфузију чак и у српским главама. Није се знало ни јасно ни прецизно шта се хоће у крајњем исходу, око тог питања није било неопходног консензуса.

Јосип Броз говори на Другом заседању АВНОЈ у Јајцу/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Треба ли подсећати на улогу Јосипа Броза Тита, који је потпуно променио државну идеју Југославије и у њу селективно вратио границе хабзбуршких покрајина (1945), касније помињане као "авнојевске границе"? А све "авнојевске" одлуке имале су третман "светих књига" у социјалистичкој Југославији? Можда нам је тек сад помало јасно шта се ту заправо догађало. Свега смо се одрекли, а нисмо добили ништа.

Чувени енглески историчар А. Џ. П. Тејлор давно је уочио да државе почивају на "државној идеји" и да постоје док постоји њихова идеја постојања. Свака држава је попут човека, "жива ствар", која настаје са јасном идејом постојања и нестаје, гаси се и губи ("дотраје, ослаби и почне да се руши") када изгуби смисао и државну идеју. Због тога су увек највиталније националне државе, јер имају јасну идеју. То је илустровао на примеру настанка, постојања и пропасти вишевековне Хабзбуршке монархије, али и на примеру других европских држава које су се, свака на свој начин, бориле и пропадале за некакву превелику идеју и "превласт у Европи". Тако је било са Југославијом, иако енглески историчар није био савременик њеног краја, мада је стигао да Ј. Б. Тита, свог вршњака, означи као човека који је Југославији променио државну идеју у нешто сасвим друго - као последњег носиоца "хабзбуршких реликвија" у послератној Европи.

Препоручујемо

Политика

4 5

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ПИРОВА ПОБЕДА СРПСКОГ НАРОДА: Шта је претходило проглашењу заједничке државе "троименог народа"

29. 11. 2022. у 18:11

Друштво

0 0

ХИМНЕ РАДУ И ТРЕЗВЕНОЈ МЛАДОСТИ: Сведочење Вокија Костића о свом чувеном оцу - Свакодневно два сата вежбао клавир

26. 11. 2022. у 19:09

Политика

4 6

ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ БИЛА СЛУЧАЈНОСТ ИСТОРИЈЕ: Од "мисије сабирања Срба" до заједничке државе Јужних Словена

30. 11. 2022. у 18:22

Друштво

1 2

СВЕДОЧАНСТВО О МОРАЛНОЈ СНАЗИ СРПСКОГ НАРОДА: Књижевна и музиколошка оставштина проф. др Александра Ђ. Костића чека нову публику и тумачења

25. 11. 2022. у 18:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације