АГРЕСИЈА НА ЈУГОСЛАВИЈУ: Резултати и поуке

АЛЕКСАНДАР Бартош, дописни члан руске Академије војних наука у ауторском тексту пише о НАТО агресији на Југославију.

Фото И. Маринковић

Овој злочиначкој акцији претходио је читав низ благовремених системских политичких, дипломатских и војних корака Северноатлантске алијансе да се афирмише као војни инструмент моћи Вашингтона у Европи и шире.

Како је међународна заједница следила вођство НАТО-а

После распада СССР-а и завршетка „хладног рата“ Организација Северноатлантског уговора почела је да формира одговарајући правни оквир прилагођен растућим глобалним тежњама САД. Приоритет је дат развоју могућности да Алијанса интервенише у регионима ван традиционалне зоне одговорности блока, а истовремено је било неопходно наставити са спровођењем низа мера за унутрашњу и спољну адаптацију НАТО-а.

Мешање НАТО-а у догађаје на Балкану као компонента снаге хегемонистичке политике Вашингтона дало је додатни подстицај овоме и допринело је формирању јединствених смерница за практичне кораке за стварање потенцијала за насилну интервенцију у различитим деловима света.

Политичка основа за деловање НАТО-а у мировним операцијама постављена је на министарском састанку Северноатлантског савета у Ослу јуна 1992. године. Тада су министри спољних послова земаља чланица НАТО-а обавестили о спремности да подрже мировне активности под окриљем Конференције за европску безбедност и сарадњу (КЕБС, потом ОЕБС). Ово је укључивало обезбеђивање снага и средстава Северноатлантског савеза за спровођење мировних операција. Крајем 1992. године министри спољних послова НАТО-а изјавили су да је Северноатлантски савез такође спреман да подржи мировне операције под окриљем Савета безбедности УН, који сноси главну одговорност за обезбеђивање међународног мира и безбедности.

V.N.

У оквиру политичких директива добијених од Савета НАТО-а, по први пут од завршетка Хладног рата, Алијанса је извела своје прве три мировне операције у Европи – у Босни и Херцеговини, на Косову и у Републици Македонији. НАТО је систематски наглашавао да је потреба за изградњом дугорочног мира глобалне природе и тиме припремао терен за даљу географску експанзију интервенција.

У периоду од 1992. до 1995. године НАТО је донео низ кључних одлука, након којих су уследиле контролне операције, а затим и операције за спровођење ембарга УН у Јадранском мору, као и за контролу и обезбеђивање поштовања зоне забране летења изнад Босне и Херцеговине (БиХ). Северноатлантски савез је пружао непосредну безбедносну ваздушну подршку Снагама УН-а у Босни и Херцеговини и одобрио ваздушне нападе за окончање опсаде Сарајева и других подручја која су УН прогласиле за безбедне зоне и које су се нашла у претећој позицији.

Истовремено, војска Алијансе је грубо прекршила основне принципе очувања мира – непристрасност и еквидистанцу – Срби су били и остали главна мета војних акција НАТО-а. Међународна заједница, коју представљају УН и ОЕБС, ни на који начин није реаговала на системске прекршаје НАТО-а, што је допринело ширењу војног сукоба. У том контексту, од 30. августа до 15. септембра 1995. године, авиони НАТО-а, у оквиру операције „Намерна сила“, по први пут су коришћени за вршење напада ракетама и бомбама на српске положаје у Босни и Херцеговини. На крају, интервенција Северноатлантске алијансе приморала је руководство Југославије да потпише споразум о прекиду ватре у Дејтону (Охајо, САД).

V.N.

За контролу над спровођењем војних аспеката споразума, створене су Снаге за имплементацију мира (ИФОР) под вођством НАТО-а, које су бројале 60 хиљада људи, у чијем је саставу био и руски војни контингент. Након тога су, под покровитељством Алијансе, уместо ИФОР створене Стабилизацијске снаге (СФОР) које су бројале 32 хиљаде људи и деловале у БиХ до 2004. године, када је надлежност управљања операцијом пребачена са НАТО-а на Европску унију.

Од тада па све до данас западне земље користе терен непризнатог Косова као одскочну даску за агресију и провокације против Србије и дела српског становништва у региону.

Измишљени фактори за трансформацију НАТО-а

У контексту догађаја који су се одиграли на Балкану 1997. године, лидери Северноатлантске алијансе су се сложили да преиспитају постојећу стратешку концепцију и обнове је узимајући у обзир промене које су се десиле у Европи и обезбеђујући потпуну усклађеност стратегије НАТО-а са реалијама 21. века. Почео је рад на ревизији стратегије и структуре снага, који је завршен до самита НАТО, априла 1999. у Вашингтону, на врхунцу ракетних и бомбашких напада на Југославију.

Предлози за трансформацију блока заснивали су се на анализи и прогнози у великој мери измишљених изазова и претњи савезничким земљама. Почетком 2000-их, ставови руководства НАТО-а о вероватним тренутним и будућим неизвесностима и ризицима били су следећи:

Прва велика неизвесност и ризик је Русија. Истовремено, чланице НАТО-а су тада снажно наглашавале да такву процену не треба сматрати жељом да се поново врати конфронтација, будући да је задатак Алијансе био да постигне безбедност са Русијом, а не против ње. Међутим, веровало се да ће се Руска Федерација неко време налазити у стању значајне нестабилности. Крајњи резултат процеса трансформације Русије такође је било тешко предвидети. Овде постоји континуитет низа основних идеја стратешке концепције из 1991. године, које одражавају позицију НАТО-а у односу на ослабљени, али, како се још увек сматрало, опасни СССР.

Стога се, узимајући у обзир да Русија поседује значајан руски конвенционални и, посебно, тактички и стратешки нуклеарни арсенал, НАТО, са јасно дволичним циљевима, изјаснио о сврсисходности наставка активности у циљу јачања сарадње са нашом земљом ради постизања споразума о потпуној транспарентности и контроли наоружања. Истовремено, сматрало се да је неопходно имати снаге и средства, како би се, уз ослонац на трансатлантске везе могло одбранити.

Данас су такве блажене оцене прошлост, а војно-политичка ситуација у свету се радикално променила. Покренут је процес трансформације светског поретка, у току је жестока геополитичка конфронтација чији је један од циљева да се Русија увуче у војни сукоб великих размера, да јој се нанесе стратешки пораз, праћен фрагментацијом и уништењем.

Док је почињао агресију на Југославију, Запад је поставио један од својих циљева – да ослаби руски утицај на Балкану.

Друга главна област ризика произилази из нерешених спорова, притужби, етничких напетих односа итд. у Европи, из нестабилности и неизвесности у земљама на периферији северноатлантског блока од Марока до Индијског океана. Сматрало се да овај ризик служи као један од разлога за проширење зоне одговорности НАТО-а ван граница земаља чланица Алијансе у потрази за средствима за постизање стабилности и јачање безбедности;

Трећа главна област ризика је континуирано ширење оружја за масовно уништење и средстава његове испоруке;

Четврта главна област били су такозвани „ризици у настајању“, који укључују узроке за широк спектар сукоба, као што су потрага за животним ресурсима (на пример водом), масовне миграције, појава нових снага, као што су међународни злочини, тероризам итд. Сматрало се да је мало вероватно да ће војна средства НАТО-а бити доминантно, али да ће остати крајње средство за супротстављање овој категорији ризика.

Напомињемо да се већ тада чинио корак у корист развијања стратегије хибридних ратова, који су представљали комбинацију војних и невојних средстава и метода наметања своје воље непријатељу. Развој овог тренда представља директну претњу по војну безбедност Русије, што већ сада захтева озбиљну анализу, стратешко предвиђање и планирање мера за борбу против војних и невојних претњи.

Из анализе НАТО-а свеукупности неизвесности и ризика дошло се до закључка да их је неопходно држати што даље од територије земаља чланица Алијансе, што је подразумевало спремност НАТО-а у појединим случајевима да делује ван зоне своје одговорности, што се и догодило током бомбардовања Либије, интервенције у Ираку, а потом и у Авганистану. Данас је то Украјина, која се туђим рукама користи као позориште за одигравање рата против Русије. Поред тога, лидери НАТО-а су препознали да је постојање мандата УН за ову врсту акције основа којој савезници треба да теже. Међутим, у случајевима када је хитна акција једини начин да се осигурају интереси Алијансе, НАТО ће и мора деловати на основу сопствене процене сваке конкретне ситуације.

Полазећи од овог става, Савет НАТО-а је 30. јануара 1999. овластио генералног секретара Алијансе Хавијера Солану да након консултација са земљама чланицама донесе, по потреби, одлуку о ракетним и бомбашким нападима на СРЈ. МСП РФ је ову операцију назвало „актом агресије“ НАТО-а на Југославију и, у знак протеста, 25. марта 1999. замрзнуло односе са Алијансом (обновљени фебруара 2000. године).

Последице НАТО агресије

Руководство НАТО-а, доносећи злочиначку одлуку о ракетним и бомбашким нападима на Савезну Републику Југославију, руководило се низом политичких и војних разлога. Пре свега, Алијанса је настојала да ојача своју позицију и уједно смањи руски утицај у региону, као и да разради компатибилност трупа током стварних борбених дејстава.

Руководство НАТО-а је као главни циљ операције „Савезничка снага“ назвало „спречавање геноцида над албанским становништвом Косова“.

На рукама генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане је крв хиљада погинулих грађана Србије.

Као повод за почетак агресије коришћени су информативно-пропагандни трикови са којима су западни политичари тако великодушни. Јануара 1999. године у светским медијима појавиле су се као по команди вести о томе да су Срби наводно наставили да чине злочине на Косову, да су поклали цивиле у селу Рачак. Закључак је био очекиван: Срби заслужују строгу казну. У улози борца за правду треба да наступи Северноатлантски блок.

У складу са планом развоја провокације, 16. јануара се у селу Рачак изненада појавио шеф Верификационе мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији Американац Вилијам Вокер. Он је открио „масакр“ цивила, позвао западне новинаре и забранио српским истражитељима и дописницима да се појављују у Рачку. Након тога је дао изјаву о проналаску „планина лешева“ у цивилу од којих су многи убијени из непосредне близине. Изјава је нашироко била распрострањена у НАТО-у и светским медијима. Он је на конференцији за новинаре страних и албанских новинара овај догађај назвао „злочином против човечности” који су починиле српске полицијске снаге. Већ тада су искусни новинари били изненађени што на одећи „зверски убијених цивила” нема трагова метака или крви... Од тог тренутка је почело „одбројавање” до почетка НАТО операције.

Потом је јавно објављено мишљење ауторитативних међународних стручњака, али је оно видело светлост дана тек годину дана након догађаја у Рачку. Испоставило се да су већина убијених били војници које су се након погибије пресвукли у цивилно одело. На рукама многих од њих нађени су трагови барута. На телима су пронађени трагови метака, али не и на одећи. Како се наводило у извештају који су припремили фински стручњаци, „у 39 од 40 случајева немогуће је говорити о стрељању ненаоружаних људи“. Главни закључак: није било ни масовног стрељања, а камоли „крвавог масакра“ у Рачку.

НАТО операција се одвијала у три етапе. 24-26. марта извршени су задаци на сузбијању снага ПВО СРЈ; 27. марта почели су напади на снаге СРЈ на територији Косова, као и удари на најзначајније циљеве у Србији; од 24. априла широм Србије врше се напади великих размера. Активно су коришћени „Авакс“ авиони за рано упозорење и контролу, чије је подручје патроле било ван територије Србије.

Током операције, која је трајала 78 дана, авијација земаља Северноатлантске алијансе извршила је 38 хиљада борбених налета, од чега преко 10 хиљада за извођење бомбардовања (испаљено је 3 хиљаде крстарећих ракета и бачено око 80 хиљада тона бомби, укључујући касетне и са осиромашеним уранијумом). Бомбардовање је вршено са великих висина. Укупно је учествовало преко хиљаду авиона (већину су обезбедиле САД), од којих су, према званичним изворима НАТО-а, два борбена авиона изгубљена. Између осталог, Срби су оборили амерички „невидљиви” авион Ф-117, на који су САД биле веома поносне и изјавиле да је он „превише“ чак и за најсавременије ПВО системе. Међутим, 27. марта 1999. појавила се вест: „стелтс“ је оборен. То се догодило у близини Београда, код села Буђановци.

Током НАТО операције извршено је много „погрешних“ бомбардовања. Тако се 14. априла сазнало за погибију око 64 Албанца који су кренули ка Албанији, а у ноћи између 7. и 8. маја настрадала је амбасада Кине у Београду. Међу најтрагичнијим инцидентима је напад у ноћи између 13. и 14. маја на косовско село Кориша, где су се, према подацима НАТО-а, налазили српски војници. Међутим, на удару су се нашле албанске избеглице – погинуло је 50 људи, а исто толико је и рањено. У Нишу у бомбашком нападу на локалну пијацу погинуло је више од 30 људи. Извршен је ваздушни напад на путнички воз, након чега је новинарима приказан лажан убрзан снимак из авиона: кажу, воз се кретао веома брзо и пилот се плашио да не промаши мету.

Током 78 дана операције против СРЈ, авијација земаља Северноатлантске алијансе извела је 38 хиљада борбених налета.

Цивилне жртве

У бомбардовању је, према српским подацима, погинуло од 3,5 до 4 хиљаде људи, рањено око 10 хиљада, од којих су две трећине били цивили. Материјална штета је износила до 100 милијарди долара. Војно-индустријска инфраструктура СРЈ била је потпуно уништена, уништено је више од 1,5 хиљада насеља, 60 мостова, 30 одсто свих школа, око 100 споменика. Било је уништено или оштећено 40 хиљада стамбених објеката. Бомбардовање рафинерија нафте и петрохемијских фабрика довело је до контаминације водоводног система земље токсичним материјама. Оно што је интересантно, на територију Црне Горе нису вршени удари.

Као последица бомбардовања у Србији је уништено или оштећено 40 хиљада стамбених објеката.

Операција је завршена 10. јуна 1999. године након потписивања војно-техничког споразума између СРЈ и НАТО у Куманову (Македонија, близу границе са Србијом), у складу са којим је почело повлачење југословенских трупа са територије Косова. Узгред, Срби су вешто камуфлирали своје трупе у ишчекивању копнене инвазије и изгубили само неколико тенкова. Истог дана Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, на основу које су на Косову под покровитељством УН распоређене међународне цивилне снаге (Мисија УН на Косову – УНМИК) и Међународне безбедносне снаге (КФОР; уз значајно учешће НАТО-а; ​​укупан број трупа износио је 40 хиљада, тренутно - 3,5 хиљада).

У фебруару 2008. године такозвани парламент Косова једнострано је прогласио независност покрајине од Србије, тренутно 104 земље широм света признају Косово као независну државу. Осим Србије, признању Косова противи се више од 60 земаља, укључујући Русију, Кину, Индију, Израел.

Шта се потом десило

Од јуна 1999. године, НАТО се (на основу ретроактивног мандата УН) налази на челу мировне операције на Косову, наводећи потребу да се подрже широки међународни напори за јачање мира и стабилности у овој историјској српској покрајини, коју оспоравају различите стране. У ту сврху су распоређене Косовске снаге (КФОР) предвођене НАТО-ом, које укључују и руски војни контингент. Највећа америчка војна база у Европи „Бондстил“ убрзо је успостављена на територији непризнате такозване Републике Косово.

За Вашингтоном је пошао Брисел. Северноатлантска алијанса је 4. марта 2024. у Албанији отворила ваздушну базу Кучова, која треба да постане „модерно чвориште за будуће војне операције НАТО-а“. Алијанса је уложила 50 милиона евра у реновирање контролног торња, писта, хангара и складишта. Новац је дошао из НАТО програма за инвестирање у обезбеђивање безбедности (НСИП).

Реконструкција ваздушне базе сматра се стратешком инвестицијом која показује да НАТО наставља да јача своје присуство на Западном Балкану, у региону од стратешког значаја за Алијансу.

Поуке из распада Југославије

Последице НАТО ракетних и бомбашких напада на Југославију и данашња хибридна агресија Запада на Србију која пузи превазилазе границе једне земље, претварајући се у јединствени вишедимензионални фактор светског хибридног рата, који је значајан како за Београд, тако и за Москву, Пекинг и неке друге земље и захтева високу будност, свеобухватну анализу, стратешко предвиђање, постављање циљева и стратешко планирање, јачање поверења и интеракције између пријатељских држава, коришћење њиховог потенцијала у заједничке сврхе.

Секретар Савета безбедности Русије Н.П. Патрушев је на састанку о питањима националне безбедности у марту 2024. године у главном граду Републике Ингушетије указао на деструктивну улогу НАТО-а у савременом свету. Према његовим речима, НАТО је за 75 година свог постојања, као инструмент утицаја Вашингтона на друге државе, под маском „мировне организације“, „покренуо више од 100 ратова и војних сукоба широм света – и припрема се за наредне.”

Војска Северноатлантске алијансе данас, током вежби у Европи, разрађује сценарио оружаног сукоба са Русијом и припрема се за учешће у војним операцијама на Арктику и у азијско-пацифичком региону.

Треба имати у вуду да данас колективни Запад користи Украјину и Косово као одскочне даске агресије чији је циљ да се максимално ослаби пре свега словенско становништво Русије, Белорусије и Србије. Стратегија светског хибридног рата предвиђа и „растварање” свести становника православних словенских држава у страном, за њих непријатељском духовном, социокултурном и цивилизацијском окружењу, у коме се усађују искривљене представе о породичном и друштвеном животу, историји, култури, религији.

За ове државе, у условима директне угрожености њиховог постојања, обезбеђење војне безбедности постаје од посебног значаја, што постаје приоритет у низу задатака обезбеђивања националне безбедности.

Истовремено, у државама које су мете глобалног хибридног рата, озбиљну пажњу треба посветити вештој употреби „меке моћи“ за повећање привлачности сопствене земље, изградњу војне моћи и опреме оружаних снага, обезбеђивање територијалне одбране и поуздане заштите државних граница, јачање привреде и прилагођавање програма реалијама данашњег образовања и васпитања омладине, обезбеђење унутрашњег јединства друштва и консолидацију савеза и партнерстава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације