ПО РЕЦЕПТУ ОВК, ТЕРОРИСТИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ЖРТВУЈУ ЦИВИЛЕ: Интервју - Душан Спасојевић, бивши амбасадор - "Иза свега стоје велике силе"

БЛИСКИ исток нам је ближи него што мислимо. Када велике силе тамо подметну ратни пожар, варнице брзо стижу и до нас.

Фото Танјуг

Господари рата по правилу на балканском простору покушавају да компензују штете и патње нанете блискоисточном свету. Србија мора да одоли навијачким страстима које индукују велике силе и да се, мирно и трезвено, води искључиво сопственим државним и националним интересима у анархичном свету који се налази на ивици свеопштег сукоба.

Ово су поруке и упозорења Душана Спасојевића, бившег амбасадора Србије у Грчкој, Турској и Јерменији, познаваоца Блиског Истока и Балкана, простора који велике силе посматрају као јединствену целину од распада Османског царства у 19. веку до данашњих дана.

- Дешавања и из много удаљенијих крајева од Блиског истока се рефлектују на читав свет. У временима сукоба се чине преседани, а паралеле блискоисточног са балканским простором праве се још од Херцеговачког устанка. Наше подручје, које је вештачки прекрштено у Западни Балкан, иако "Источног Балкана" нема а Енглези су га све донедавно звали Источни Јадран, веома често је било претпоље битке, односно велике игре око „Источног питања“. Зато морамо да будемо веома пажљиви и да о проблемима на Блиском истоку размишљамо пре свега у смислу како се они одражавају на нас. Већ смо имали случај да је Балкан, нарочито простор који насељава српски народ, био подручје компензације за неправде које је Запад наносио муслиманском свету Блиског истока.

- До Другог светског рата то су радиле старе колонијалне империје Британија и Француска, а после су наставиле САД, које су их истиснуле са тог простора. То се десило и 1990-тих када су амерички (нео)либерали, за које је Хантингтон још крајем 1950-тих година говорио да представљају највећу унутрашњу претњу америчкој безбедности, неправде, ратове и кризе на Блиском истоку намиривали на рачун мира на Балкану. Превасходно подржавајући центрифугалне снаге које је још крајем 19. века осмислила и створила аустријска политика, после Октобарске револуције инструментализовала Коминтерна, а по завршетку Хладног рата као савезнике оберучке прихватиле САД, у којима су, поводећи се туђим интересима, на своју штету учествовале и поједине елите балканских муслимана. То је искуство које смо већ имали. Није дакле реч о нечему незамисливом и треба да пазимо да нам се то не понови, да покушају да садашњи блискоисточни сукоб намирују на наш рачун.

Фото Танјуг

о Чини се као да је Израел ухваћен у "косовску замку". Терористи Хамаса су отели више од 1.000 људи и држава је била принуђена на оштар одговор, као својевремено Србија на нападе тзв. ОВК на КиМ. Ипак, велики број цивилних жртава међу Палестинцима окренуо је јавно мњење против јеврејске државе.

- Сличности постоје у делу који се односи на методологију изазивања сукоба, али има и осетних разлика, на првом месту у томе како Запад третира и реагује на овај сукоб. Хамасова идеја да изведе онако спектакуларан терористички напад, да га снима и практично преноси уживо, укључујући бестијално убијање и отмице, несумњиво је имала за циљ да изазове Израел и увуче га у асиметрични сукоб са једном бруталном терористичком организацијом која се не држи никаквих правила. Пошто се такве организације крију међу становништвом, цивилне жртве су биле унапред укалкулисане, чак и пожељене у терористичкој стратегији.

- Због тога су и они који највише подржавају Израел у америчкој политици, као што је председник Трамп, поручили Израелцима да операцију морају брзо да заврше јер ће иначе изгубити медијски рат и створити омразу у јавности против себе. То се управо и десило. Хамас је дефинитивно успео у намери да увуче Израел у исцрпљујући асиметрични сукоб, у коме гине огроман број невиних цивила, а овај покрет је добио на важности, мобилисао своје присталице и скренуо пажњу на палестинско питање. Сада прелазимо на кључне разлике са нашим случајем. Србији је ускраћено легитимно право да се брани од терористичке ОВК и претрпела је агресију НАТО. Али, управо НАТО је проузроковао највећи број жртава међу албанским цивилима, које је Алијанса наводно бранила.

Tanjug

о Ипак, као и тзв. ОВК на КиМ, сада се Хамас медијски наметнуо као представник палестинског народа, иако овај покрет одриче право постојања Израелу и не прихвата преговоре, за разлику од некадашње ПЛО, чије је политичко крило Хамас протерао из Газе?

- Код нас многи људи који су васпитавани у доба СФРЈ имају сентимент према Палестинцима јер је та држава подржавала Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) Јасера Арафата, а Хамас нема никакве везе са њом. ПЛО признаје право Јеврејима да имају државу, односно да постоје две државе, једна палестинска, а друга јеврејска, на том простору, док Хамас и Хезболах не признају право постојања Израелу. Хамас је екстремистички и фундаменталистички покрет чија је идеологија искључива и служи се терористичким средствима и не може никако да се пореди са ПЛО, ослободилачком организацијом која је била спремна на мир и која је преговарала о миру. С друге стране, Израелу је некада било лакше да јача екстремисте Хамаса да би се они обрачунали са ПЛО, рачунајући да ће касније бити лакше бити да се суочи са једним за свет неприхватљивим покретом. Нико у тој компикованој причи није невин. За нас је важно да се не поводимо навијачким страстима које индукују велике силе.

- Не треба се водити старим сентиментима из времена када смо нештедимице подржавали ПЛО, али ни бити против Палестинаца, нарочито њиховог права на државу. Иако су разноразни муџахедини и екстремистичке организације, које је између осталих тада подржавао и Иран, учествовале у грађанским ратовима на територији бивше СФРЈ борећи се против Срба, морамо имати избалансиран став. Не смемо да сметнемо с ума да ми у кризном подручју имамо 182 припадника Војске Србије, као и једног од стране Хамаса отетог српског држављанина. Нама није потребан рата на Блиском истоку да бисмо знали да је свет неправедан, да међународне организације и међународно право не играју никакаву улогу и да велике силе креирају поредак. Ми смо то одавно осетили на сопственој кожи. У свету у коме су моћ и сила једине вредности, ми треба да се држимо само сопствених државних и националних интереса.

о Шеф Стејт департмента поручио је Изрелу да САД неће рат са Ираном и да неће дозволити да се у Либану направи реприза трагедија Газе, а с друге стране Израел, који се ослања на Америку као главног покровитеља, као да не чује та упозорења?

- Израел данас има привилеговану позицију у САД, али није било тако од настанка јеврејске државе и Израелци су то добро запамтили. Они су развијали стратегије придобијања савезника, али верују само себи. Подсетићу вас да Ајзенахауерова администрација није желела да наоружава Бен Гурионов Израел када је египатски председник Насер увелико набавио тенкове и авионе из Чехословачке, из совјетског блока. Први који су наоружали Израел били су Французи, али не зато што су подржавали јеврејску државу, већ зато што су у Египту видели непријатеља који је подржавао алжирске борце за независност. Када је избила Суецка криза, против Египта су заједно ратовали Французи, Енглези и Израелци, а Египћане су из сопствених стратешких разлога подржавали Руси и Американци, не би ли с Блиског истока и са севера Африке истерали старе колонијалне силе и заузели њихова места.

- Спољна политика и рат су ствар рачуна, а не осећања, и Израелци то знају и делују прилично самостално. Рачунају на подршку САД, али не до краја. Они врло добро анализирају и виде како су прошли они који су се ослањали на Америку: Садам Хусеин, Моамер ел Гадафи, а у бившем варшавском пакту Николаје Чаушеску. Израелци знају да је филозофија америчких неолиберала трошење људи, да их подржавају само док су им потребни, а после их пуштају низ воду, а да су споразуми кратког рока трајања, као што видимо и у непоштовању Дејтонског споразума. Зато се Израелци не ослањају потпуно ни на кога, а нарочито немају илузију да би САД између себе и њих изабрала њих. Европска филозофија спољне политике је, пак, другачија од америчке, јер су је створиле старе државе које имају политике и интересе пројектоване много година унапред.

Танјуг

о Како тумачите недавни Макронов позив да се Израелу ускрати војна помоћ, после чега је Нетанијаху реаговао врло оштро, а француски председник му се извињавао?

- У свету у коме је моћ не само средство већ и циљ, у коме државе размишљају само у тим категоријама, одговор Нетанијахуа Макрону и извињавање овога другог је потврда да се поштује када неко показује снагу. Морал се још од Наполеона Бонапарте и Живојина Мишића рачуна као три пута јачи фактор од агрегатне снаге која се огледа у броју војника и наоружању. Степен морала је једина права војна тајна, све остало знамо, колико која земља има војника, авиона и тенкова. Спремност да се тучеш да би заштитио своје интересе је кључни фактор у међународним односима. Нажалост, ЕУ се као мировни концепт није наметнула остатку света, нити се показало да рат није наставак политике и да су границе неважне.

- Све подсећа на период између 1903. и 1918. године када смо у међународним односима имали сличну ситуацију, неуравнотежену мултиполарност са више сила које су се бориле да стекну позицију хегемона. У последњих 150 година 80 одсто ратова у Европи избијало је управо када смо имали тај неуравнотежени мултиполарни систем. Зато морамо да будемо промишљени и опрезни према било каквим утопијским идејама и аранжманима у којима ми уносимо себе, а из њих можемо поново да изађемо ослабљени. Као и да будемо спремни да у себи спојимо хладну разложност са необичном јачином воље у одбрани наших државних и националних интереса.

УЛОГА СТРАНОГ ФАКТОРА

о Како коментаришете честа медијска иступања појединих страних амбасадора у нашој земљи?

- На првом месту, не бисмо смели да здраво за готово узимамо идеје које, посредством својих дипломатских представника или на друге начине, заступају иностране елите. За почетак бисмо морали да стране амбасадоре вратимо у редовне дипломатске канале и искључимо их из јавног дискурса. Превасходно зато што је њихово неограничено присуство у јавном животу нездраво за демократски процес у нашој земљи, а на дуже стазе погубно за демократију као такву. Ако хоћемо да сазнамо шта је став неке земље, треба да чујемо шта кажу њени највиши политички званичници или угледни интелектуалци, а не дипломатски чиновници.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације