„КАРДИОПИРИН“ ИЛИ „ОРТОМОЛ“, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

ЗОРАН Ћирјаковић, новинар и публициста, написао је ауторски текст на свом блогу под насловом „Кардиопирин“ или „ортомол“, питање је сад" . Текст преносимо у целости:

Фото

Многи људи не купују „Нутелу“ јер је скупа. Неки је много воле, и могу да је купе, али су, стари и болесни као ја, добили шећерну болест па не могу да је једу – и зато је не купују. Можда је та никада прежаљена, слатка љубав разлог зашто су ми на снимцима са блокираних факултета, дељеним на друштвеним мрежама, у очи упале теглице „Нутеле“.

Неки класно привилеговани „мислећи људи“ и „ботови“ имају псе, па и даље комуницирају. Сазнао сам тако да су једном господину, који несебично помаже „нашу децу“ на факултетима, када их је питао шта им треба, нека од наше деце рекла – „Ортомол“.

Можда су само чула да је добар и не знају колико је скуп. Реч је о једном од факултета у центру Београда на коме студирају наша деца која, ако нису класно привилегована, а већина сигурно није, могу да очекују да ће постати. Да ће бити део елите и, можда, гостовати у „Утиску недеље“, који ће, бојим се, „деведесете“ растегнути до 22. века.

„Нутела“ и „Ортомол“ су у мојим очима постали симболи „обојене револуције“, која још није именована иако има своју боју, крваво-црвену фарбу. Почео сам да се питам: Могу ли „Нутела“ и „Ортомол“да промене ток српске историје?

„Ортомол имун“, прашак „намењен за дијететски третман имуних дефицијенција“, вероватно је најскупљи коктел витамина и „елемената у траговима“ који се продаје у Србији. Производи се у Немачкој, од стране компаније „Die Orthomol pharmazeutische Vertriebs GmbH“, што је један од разлога зашто се одлично продаје на Врачару и у другим елитним деловима Београда. О њима смо склони да говоримо као о „круг двојке“, иако се неки не налазе у кругу двојке.

Не знам како се продаје у апотекама у Борчи, Овчи и Крњачи, што су оклеветани делови града које је „круг двојке“, и десни и левичарски, склон да види као своју супротност. Не само у класном смислу – ћевапчићи, „немачки маслац 82 %“ и замрзнути пилићи на понудама у „Лидлу“, већ и у начитаном и „писменом“, цивилизацијско-културном смислу.

У свести београдских елитиста, елите која је отуђена али није лажна, Врачар и Борча су постали симболи две неспојиве Србије. Хипнотисани митом о „повратку деведесетих“, они нису у стању да вида да Србија која је данас „друга“ не живи на Врачару већ у Борчи. „Други“, што значи подређени, понижени и ућуткани, одавно не станују у „кругу двојке“.

Колико видим, „Ортомол“ се не продаје у Бангладешу – најјефтиније је наручити га брзом поштом из Сингапура. Знам зашто се не продаје. Месечна зарада текстилних радника је довољна за три кутије – по 30 кесица, што је количина потребна једној особи за месец дана. Проблем је у што породица мора нешто и да једе. „Ортомол“, наиме, нема храњиву вредност. Подразумева се да сте сити.

Зашто говорим о Бангладешу када говорим о „нашој деци“ и њиховим потребама?

Прво, наша деце кажу да је Србија свет, хоће немачки „Ортомол“ и „Нутелу“, која може да се купи и у Бангладешу, али је није лако наћи – зато што нема много оних који је траже. Има много оних који траже радне дозволе и визе, за Немачку или Србију, јер им је у Бангладешу, буквално, страшно. Открио сам колико је то велики ужас, али не знам да ли становници Даке, главног града, верују да таквог ужаса и страхоте „нема нигде“, сем у Бангладешу.

Друго, скоро сви у Србији, и млади и здрави и ми стари и болесни, на себи имају нешто што је сашивено у Бангладешу, од стране исцеђених, хронично преморених људи, који се много зноје док дуго и тешко раде, али, ипак, не могу себи да приуште једну теглицу „Нутеле“.

Наши обојени револуционари су склони да верују – присутно је то и код старијих генерација, мада има другачије импликације и мањи покретачки потенцијал – да треба да се зноје само у теретани или клубовима. Да треба да раде креативно, за компјутером, кул и опуштено, у лепим, пријатним просторима, где се нико не зноји и сви имају све зубе и „добар укус“.

Није мало оних који верују и да су не-Европљани, и лошије образовани Срби – који углавном гласају за Александра Вучића, па су неки млади и паметни склони да их виде као баласт, лузере и стадо – (под)људи који треба да се зноје и диринче. Да праве паметне телефоне и одећу коју талентовани и, кажу, више вредни, прави људи воле да носе; чисте улице и ве-цее; обезбеђује оно што је – у Србији, не и у Бангладешу – постало подразумевано. Да раде оно што наше космополите, „Европљани“, виде као послове који су испод њиховог нивоа.

Наши млади и паметни воле да виде себе као највреднију садашњост и једину вредну будућност Србије. Чини ми се да су неки склони да закључе и да Вучићеви „паризер људи“ заслужују још мање него што имају и да би било најбоље да некако нестану. Њихова, у црвено обојена, револуција је више средњокласна борба за привилегије него политичка.

Ретко су у стању да артикулишу неки циљ који се не своди на флоскулу да све у Србији треба да буде „како треба“ – која одржава једну питку, двовалентну фантазија. С једне стране, то „како треба“ значи онако како мисле да је на Западу. С друге, онако како њима треба.

Зато је, бојим се, и смисао нарцисоидног, „грађанског“ слогана „ми смо будућност“, којим су обележени протести, првенствено везана за, можда само подсвесно али упадљиво, веровање да су супериорни, бољи и вреднији од осталих. Да само они и задовољење њихових статусних потреба треба да буду мера ствари у Србији и њеног будућег стања.

Њихова обојена, „грађанска“ револуција која траје је, у суштини, питање је да ли више анти-народна или не-народна, средњокласна контрареволуција добитника у транзицији који нису задовољни добицима. Само на први поглед, реч је о новој инкарнација претходне, петооктобарске, која је била народни бунт. Штавише, сиромашни, раднички слојеви и незапослени су омогућили да дође до промена 5. октобра – иако су их нове власти убрзо издале и, претвориле у губитнике у транзицији и слепачкој (пре)европеизацији Србије.

До ове велике промене, препознатљиве у чињеници да немамо само антирежимски већ и, све очитије, анти-народни бунт, дошло је првенствено захваљујући друштвено разорном учинку телевизија „Н1“ и „Нова С“. Оне су не само антирежимско становиште натопиле аутошовинизмом већ су, што је још погубније, аутошовинистичка и сродна становишта „одвезале“ од (анти)националног и обезбедила им подједнако важну, класну димензију.

„Три прста, три зуба!“, како је на „Редиту“, једној од популарних друштвених мрежа, и ретких које су „само-модериране“, суштину овог новог, истовремено метастазираног и распршеног (анти)српског зла, изразио један обојени револуционар. Захваљујући не само двема луксембуршким телевизијама, већ и медијима као што су „Радар“, „Данас“ и „Недељник“, који је најподмуклији и најотровнији, добили смо, поред аутошовинизма елитних кругова на левици, и капиларну, „демократизовану“, средњокласну културу аутошовинизма.

Трећи разлог зашто је Бангладеш данас корисна референца, у антивладиним, „Јунајтед“ и сродним медијима, који обликују слику Србије и света у главама младих и паметних – као и „урбане“ средње класе која их данас слави и храбри, где нема мало оних који се куну у „Ортомол“ – може се чути тврдња да је Србија „европски Бангладеш“. Мера колико је будаласта, у Београду се види у боји коже возача стално растућег броја градских аутобуса.

Давно ми је упало у очи да је један од пионира бангладешизације Србије Немања Рујевић. Он воли да самерава Србију са Немачком – и то је оно где уме да му се јави „Бангладеш“, који нема везе са Бангладешом. Сигуран сам да овај угледни српско-немачки новинар није страни плаћеник – тачније да не пише ништа што не мисли, а не можемо га кривити што се добро плаћа оно што мисли. Био сам и ја некада те среће, али сам променио мишљење.

Српско мишљење које се добро плаћа се није променило. Оно је деведесетих у Србији било „друго“, да би 5. октобра 2000. године постало „прво“. Назвао сам га случајно српским. Данас је оно једно од српских становишта, при томе, по много чему, суштински је више српско од поносно српског становишта. На пример, мало шта је српскије од раних симптома наших самопорицања – „ужас“, „ово је страшно“ и „нема нигде“, профаног тројства „само овде“ фундаментализма, који полако разједа српство и Србију.

Има и истински ужасног, нама не толико непознатог колико незамисливог. Много је по свету тих „нигде“, места која не постоје у свести оних који када кажу „свет“ мисле на ушећерену слику Запада.

Бангладеш је једна од земаља на дну Трећег, а постоји и још сиромашнији, Четврти свет, у који спада Чад, где се види много тога што нам је у овде постало непојмљиво. Србија је  близу дна само Првог света – богатог и јако развијеног. Односно, у жаргону Програма Уједињених нација за развој, наша је једна од земаља са „јако високим људским развојем“.

Индекс „перцепције корупције“, пошто није могуће измерити корупцију, каже да смо 104. од 180 држава за које постоје подаци. Што се стопе убистава тиче, где је добро бити што ниже пласиран, Србија је 146. – док је последњи, дакле најбољи, Оман, на 179. месту.

Ако слушате наше обојене „ласте“, или нове „прелетачевиће“, као што је бивши министар Срђан Вербић, могли би да закључите да је овде „ужас“ и „страшно“ – „јер смо дозволили да корупција и криминал постану нормална ствар“.

Нажалост, криминал је свуда, па и у Оману, једна од нормалних ненормалности. Колико је она велика у Србији добија смисао само ако је поредимо са другим земљама. Ако, при томе, узмемо у обзир да је, на пример, Оман „апсолутистичка монархија“, слика постаје јаснија.

Име данашњег владара, султана Хајтама бин Тарика, поданици су сазнали када је отворена запечаћена коверта, у присуству мушких чланова породице, потенцијалних наследника, у којој је био лист папира на коме је име следећег султана написао вољени султан Кабус бин Саид. Он је Оманом владао неколико месеци мање од 50 (педесет) година.  

Иначе, никада се нисам осећао толико безбедно као у Оману, Пекингу и (Асадовој) Сирији. Само, тамо би „наша деца“ била у затвору или на дну масовне гробнице. Крваво-црвена боја би била једно од њихових животних искустава. Можда последње.

Какав је свет, шта све постоји и чега нема у његовим деловима, тешко можете сазнати из наших традиционалних медија. У њима има јако мало тога смисленог што није геополитика, углавном избељене слике Запада и оцрњене Русија, плус велике несреће, природне или политичке. На друштвеним медијима, свет је углавном сведен на тривијално, аспирационо и сензационалистичко. Зато су наша деца склона да свој свет поистовете са целим светом.

А у њему је, примера ради, и Чад, који има више од 18 милиона становника, али донедавно је био, а прилично сам сигуран да је и даље, једна је од земаља Четвртог света које троше мање струје од једне зграде у Вашингтону – седишта Светске банке.

У Бобо-Дјуласу, другом по величини граду у Буркини Фасо, који има универзитет, мање од десет посто становника има (уведену) струју. У испитним роковима се учи ноћу – дању се обично раде јако „знојави“, непријатни послови –  под светиљкама на главном тргу. Ниједан други трг, нити улица, нису осветљени. У Буркини Фасо је, према подацима УНЕСКА, писмено 34,6 % људи старости између 25 и 65 година. У Србији 98,8 %.

Бобо-Дјуласу је свет. Увек био, као и Београд. Мада, питање је да ли је Србија икада више била свет него од 2012. године, када је изашла из „краја историје“; из туђег временског тока.

Наравно, ове државе су релевантне само ако, када говорите о Србији, говорите о свету – а то је оно на чему инсистирају наша нарцисоидна деца, која воле да кажу „ми смо будућност“. Но, мислим да до њих неки аспекти стварности Србије, наше садашњости, још теже допиру него (стварни) свет – у коме, поред Немачке, постоје Оман, Бангладеш и Чад.

Србија је стара и све старија. Овде царују „Кардиопирин“ и „Корега“. Млади и здрави ће постати стари и болесни. При томе, закони демографије су неумољиви колико и закони природе. Зато није могуће побећи од наше садашњости. Она станује у сваком „ми“ у Србији.

Зоран Ћирјаковић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације