ЛИЧНИ СТАВ - Гракћу гаврани сепаратизма

САБРАЛИ смо се да обележимо 199. годишњицу упокојења Светозара Милетића.

Митрополит бачки Иринеј, Фото Епархија Бачка

Зато ми дозволите да вашој пажњи и љубави предочим неколико својих спонтаних мисли на тему наше Војводине и то не само Војводине, која данас а уверени смо и сутра трајно, територијално припада Србији, него Војводине схваћене као Србија. Као што и Косово са Метохијом вековима код нас и широм у Европи, под називом Стара Србија доживљавамо као Србију.

Подсећање на одређене чињенице и истине неће бити наодмет утолико пре што су недавно поново заграктали врани гаврани сепаратизма. Не аутономаштва, јер аутономија Војводине већ деценијама постоји, него управо сепаратизма иако сепаратисти у становништву Војводине представљају потпуно занемарљив постотак - праву статистичку грешку.

Војводина као појам и као географско-политички ентитет представља скорашњи историјски појам. Представља творевину примењене идеологије Јосипа Броза Тита и његових блиских сарадника, одреда антисрпски и антијугословенски настројених.Творевину која је у пракси била верна копија совјетског оригинала, познатог као Украјина. Творевина Лењина и његове екипе у којој етничких Руса готово да није ни било, а и ако их је било, били су Руси таман онолико колико су и српски титоисти били Срби.

Фото Епархија бачка

Питамо се пре свега шта у ствари значе овакве именице - Војводина, Украјина и сличне. Украјина је погранична област рускога света. Управо то значи. А, ако није то, онда је погранична област пољско-литванског света у односу на руски свет. У одређеним историјским временима било је и до двадесет "руских Украјина" и то како у односу на запад, дакле према Пољацима и другима, тако и у односу на исток према Татарима и другима.

С друге стране, реч Војводина значи само једно - ентитет на чијем челу се налази човек са титулом војводе, ма шта био реални државни политички садржај ентитета и ма ко био његов војвода. У самој ствари пре 1945. године, пре Броза, никада није постојала никаква Војводина. Војводина је ентитет на челу са војводом или великим војводом, свеједно, као што на челу краљевине стоји некакав конкретни краљ, на челу царевине цар, а на челу република председник. Морамо истаћи одмах да је Војводовина, Војводство или Војводина, а сва три израза налазимо у текстовима историјским, заиста једно огромно достигнуће Срба у тадашњој Аустрији и потоњој Аустроугарској, а за то су веома заслужни људи попут Светозара Милетића, који нас окупља овде својим споменом.

Морамо, међутим, истаћи и то да је тада био потпуно јасно, децидирано и прецизно одређен политички и етнички субјективитет ентитета у тадашњој држави овде на овом простору Аустрији, назван Војводством или Војводином - Србија и Тамишки Банат. Тај назив није дат случајно. То је била аутономија и остварење српског народа који је живео у јужној Угарској, читавој Угарској па још и шире. Није, дакле, било никакве сумње чија је, шта је и каква је та Војводовина. Уосталом, њен патрон, њен заштитник био је Свети Сава што додатно потврђује ову чињеницу.

Чином присаједињења на основу народног права на самоопредељење, престала је потреба за постојањем аутономне области сада већ у новом државном оквиру па макар се он звао Српском Војводином како се пре звао, на чему је инсистирао и Светозар Милетић. Не постоји, дакле, историјски континуитет између Војводства Србија и Тамишки Банат у Хабсбуршкој монархији и овог ентитета који можемо назвати Титовом Војводином, без српског и било каквог другог предзнака. Унапред, уосталом, смишљено је да буде некаква антисрбија попут њеног старијег узора или узорка Украјине, антирусије.

Фото Епархија Бачка

Желим да у овом контексту истакнем нека кратка подсећања и напомене. Прва од њих јесте да идеју коју многи, једни хотимице, други из незнања, трећи Бог зна са каквим интересима протурају повремено, то је да су Срби надошли до Војводине волшебним и не увек историјско-природним путем.

Провлачи се идеја, некад отворено, некад прикривено, да је Срба било веома мало северно од Саве и Дунава у Панонској низији, на простору и Војводства српског у Аустроугарској и на простору данашње Војводине у оквиру Србије. То ни најмање није историјски тачно. Оставимо по страни наше овде најближе манастире на Фрушкој гори од којих је добар део много старији од Велике сеобе 1690. године. И наши манастири у Бачкој, Ковиљ па и Бођани, старији су од Сеобе. Можда не у данашњем облику, али сви наши манастири су рушени и обнављани, мењан им је спољашњи изглед. Али као историјске чињенице они претходе Великој сеоби. Широм, не само јужне, него и целе Угарске до њеног крајњег севера где год се српски народ насељавао и живео, градио је своје цркве и манастире. И то знатно пре Велике сеобе.

Међутим, важно је истакнути и да читави процес стварања Српског Војводства, српског ентитета аутономног, слободног, које неће бити под влашћу угарске властеле. Уосталом, сви знамо да је на свим фронтовима, не само на фронту према Отоманској империји, текла и крв српских граничара и војника.

Ми, дакле, добијамо ситуацију да се ствара један ентитет који је несумњиво био српски и који је без историјског континуитета претеча или претходница наше савремене Војводине која није само територијално део Србије него кажемо да је Војводина Србија. С правом.

Све ово што помињем у најкраћим могућим цртама, морамо схватити да ничега од свега овога, па ни овог нашег вечерашњег свечаног сабрања у част Светозара Милетића, у Српском народном позоришту у Српској Атини, не би било без Српске православне цркве.

Црква, наравно, не постоји на земљи да би укидала државе, нације, границе... Она има своју духовну мисију, а из духовне, просветитељске мисије Цркве, неговања вере и морала, проистичу и многа друга добра. Одржава се, пре свега, идентитет народа. Црква га чува као нешто што неминовно следи из њеног главног циља. Управо захваљујући нашој Цркви, наш народ се ту и одржао.

У свим тим страдањима, пре Патента о толеранцији, Црква се у тешким условима одржавала а одржала је и наш народ. Зато сматрам да Црква не тражи никаква признања, то је њена мисија. Не полаже ни некаква ексклузивна права, али се не слаже ни са тиме да ко стигне може да је прозива. А највише је прозивају они који су за то најмање позвани и који најмање о њој, њеној историји и мисији знају. Сведоци смо тога у нашим данима.

Војводина је Србија. Коме се то не свиђа, то је његов проблем. А, не свиђа се, колико видимо, малом проценту људи занесених или заинтересованих за Бог зна какве циљеве.

Треба да чувамо као зеницу ока своје јединство, делећи све што је Бог дао нашем народу са свима онима који живе заједно са нама, деле небо, земљу, ваздух и исте духовне вредности.

Препоручујемо

Колумне

0 0

Комичар

21. 02. 2025. у 07:00

Колумне

24 2

ЗБОГ ЧЕГА СЕ ПРИВИЛЕГУЈУ БЛОКАДЕРИ? Ауторски текст Зорана Аврамовића, научног саветника

20. 02. 2025. у 10:29

Политика

0 0

ЛИЧНИ СТАВ - Немојте се огрешити о Радована

12. 02. 2025. у 17:24

Колумне

0 21

НЕЋЕ МОЋИ: Анкетна Јунајтед УСАИД комисија

09. 02. 2025. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације