"СВЕТ СЕ МЕЊА ПО УЗОРУ НА 1945. ГОДИНЕ": Интервју - Француски историчар Алекси Труд о суштинским променама на планети

Присуствујемо, у природној величини, стварању новог мултипоралног света. Србија, у овим турбулетним светским временима, има добру међународну позицију која проистиче пре свега из наслеђа покрета несврстаних.

Фото: Горан Чворовић

То, у разговору за "Новости", истиче француски историчар и универзитетски професор Алекси Труд.

- Догађају се суштинске промене, сличне онима које је свет доживео 1945. године. Јаче су него оне које су наступиле 1989. после пада Берлинског зида, јер смо у међувремену схватили да Хладни рат никада није ни престао. Ствара се нови свет, али који није опаснији од оног пре њега. Не мислим да ће бити више или мање оружаних сукоб него раније. Последњих десетак година живимо у свету у коме је преко 65 земаља у рату. Начин на који амерички председник Доналд Трамп преговара такође није никаква новост. Тон је бруталан, а за све је потребно време. Сетите се преговора око бивше Југославије – истиче Труд за "Новости".

• Где би могла да буде позиција Србије у новој светској реалности?

- Србија би могла врло добро да се позиционира у актуелним светским превирањима. Геополитички догађаји јој, на неки начин, иду наруку. Поседује источну културу, а припада западном свету. Има своје значајне предности, с наслеђем несврстаних земаља које је на одређени начин и даље очувала. Зато има добре контакте са свим странама. Може да има истинску улогу моста између Запада и Истока, између великих сила и света у развоју који се буди.

• Какав је тај нови свет који се ствара?

- Мултиполаран. То је прави термин који га описује. Помаља се последњих десетак година. Не треба га се плашити. У неку руку, у међународним односима се данас налазимо тамо где је свет био почетком шездесетих година прошлог века, када се појавио покрет несврстаних. Постоји алијанса земаља које се уздижу као што су Русија, Индија, Бразил, Јужна Африка и друге, и које више-мање покушавају да пронађу или поврате своје место на светској сцени.

• Где је ту место Европе?

- Драматично је то што ми Европљани о томе уопште нисмо размишљали. Зато сада цела ситуација за све на Старом континенту представља шок. Мислили смо да ћемо заувек бити под америчким војним кишобраном. Без озбира на то шта ће се десити у Украјини, јасно је да више нећемо бити под директном заштитом САД. Јер немају више ни средстава, ни жеље за тим. Ипак, прискочиће нам у случају нужде. У исто време, у Европи се налазимо сучељени са националним покретима који су у источном делу континента све јачи. Сада је значајно подељено оно што називамо западном цивилизацијом.

• Шта је проузроковало јачање националних покрета?

- Они доводе у питање федерални систем ЕУ и одбијају економски либерализам. Не видим у томе ништа априори лоше. Имају другачији политички и економски програм, различит од водећих еворпских политика. Мислим ту на Мађарску, Чешку, Словачку. Тај покрет, поникао на истоку, има успеха, па се томе сада приклањају и неке западне земље, попут Италије, али и Француске. Расте и популарност националне деснице у Немачкој.

• Како смо дошли до тога да позитивно гледамо на суверенисте као на браниоце вредности, на личности попут Доналда Трампа, Марин Ле Пен, Виктора Орбана, или на АфД у Немачкој, иако кроз историју знамо шта изражени националнизам може да произведе?

- На западу смо сањали да се већ налазимо у "постнационалном свету". Источној Европи је требало оставити мало више времена за транзицију између комунизма који је имао намеру да избрише националне идентитете, и уклапања у либерални капитализам. Источне земље нису имале довољно времена за тај процес. Нису никада осетиле праву снагу нације. И после неколико деценија, окренуле су се националним покретима. У Немачкој, на пример, АФД има највише успеха у бившој Источној Немачкој, где је, при том, и незапосленост много већа. Ту су у сличном регистру и Левица и Сара Вагенкнехт.

• Источно "буђење" нација прелило се тако и на Запад?

- Конзервативна десница, коју представљају Трамп, Мелони, Орбан, одлично је знала да препозна тренутак за промене. Раније су били представници виших слојева, а данас заступају интересе радника. Све то се пре свега догађа због неуспеха социјалдемократа, попут Бајдена, Оланда или Шолца, који нису успели да се изборе са изазовима с којима се суочава данашњи свет. Они су, супротно, све више напуштали сиромашније слојеве и окретали се елити.

• Доналд Трамп је повратком у Белу кућу за свега неколико недеља направио праву малу револуцију на светској сцени?

- САД под Трампом преузимају динамику, али су истовремено свесне да не могу више да имају мондијалистичку визију. Покушавају донекле да одрже своју позицију у односу на Латинску Америку, Блиски исток и делом на Западну Европу. Али знају да више не могу да се позиционирају према Азији и Африци. На делу је нека врста сигурног америчког повлачења.

• Трамп ипак жели Панамски канал и Гренланд?

- Тиме само следи националне, а не империјалистичке интересе. Што се тиче Панамског канала, то је теорија Мек Кинлија још с краја претпрошлог века, да се контролишу Кариби и Пацифик. Када је реч о Гренланду, Американци покушавају да га купе још од 19. века, а тиме се бавила и Бајденова администрација. Бране тако своје стратешке интересе, али из националног угла.

• А када је реч о Украјини?

- Американци економски хоће тамо да остану присутни, али војно желе да се повуку. Враћају се уназад у односу на време Обаме и Бајдена.

• Где је место Русије у новом свету који се ствара?

- Као и увек, Москва има жељу да штити своју нацију. У новој геополитичкој реалности то још више долази до изражаја. Евентуална забринутост у будућности могла би да се тиче балтичких земаља, због великог броја Руса који живе у тим земљама и проблема с којима се сурећу. Али, уопште не мислим да би требало да постоји страх да би могли да иду даље, на Пољску или слично, као што то може да се чује на Западу. 

• Шта Европа, напуштена од стране САД, у таквој ситуацији може да уради да би показала снагу?

- Не видим лако решење. ЕУ тренутно није способна да реагује. Још од @ана Монеа, може да постоји само уз америчку подршку. Представља у неку руку америчку продужену руку. Истовремено, идеја европског федерализма је, из већ поменутих разлога, ударила у зид. Што више у Бриселу инсистирају на јединству, европски грађани све више гласају за националне опције. У такој ситуацији, у следећим годинама, јачаће државни суверенитети. Више снаге имаће чланице од саме ЕУ. Мислим да ће Брисел у таквој ситуацији морати да дигне руке од истока континента.

• Хоће ли ЕУ бити у стању да се сама брани и буде у догледно време сила попут Кине, Русије или САД?

- Тренутно, постоји само ембрион европске војске. Спрам великих сила нема шта да тражи. Али, у историји се у овом домену ствари за кратко време мењају. Уколико би се војни програм хитро развијао, могла би брзо да се створи компетентна војска. После Другог светског рата, Европа и Француска више нису имале војску. Већ шездесетих, Де Гол у Француској и Аденауер у Немачкој, значајно су ојачали еворпску одбрану.

• Имају ли Европљани тренутно разлога за забринутост? Хоће ли Америка ипак бити уз њих у критичним ситуацијама?

- Актуелне изјаве и провокације су производ тренутка. Могу да трају неколико месеци, али на дуже стазе, ако баш загусти, Вашингтон ће ипак бранити Европу. САД се припремају са евентуални будући сукоб с Кином. Многи специјалисти указују да би могао да се догоди за пет или десет година. А у том одмеравању снага Европа им је потребна.

• Каква је улога Доналда Трампа у свему томе?

- Држи чврсту националну линију, напушта светску империју, али жели да уздигне америчку привреду. Ипак, зачуђујуће, моћи ће можда да уради велике ствари. Такав политички приступ у Европи није уобичајен, али ако успе да заустави рат у Украјини, већ с тим урадиће велику ствар.

• С друге стране, Европа наставља да помаже Украјини, уз осуде од стране Москве?

- То пре свега остаје у домену европске реторике. Сви врло добро знају да рат у Украјини без подршке САД не може да се настави. Сваки пут када кажу да ће послати европске војнике, сутрадан поручују да за то немају капацитета. То је само покушај да покажемо да смо још ту, иако немамо ни средства, ни могућности.

• У последње време говори се и о уступању француског нуклеарног наоружања за европску одбрану, а с тим у вези председник Емануел Макрон је покренуо и дебату међу савезницима?

- Нико неће употребити атомску бомбу. И руски председник Владимир Путин је више пута претио, па није притиснуо црвени тастер. Да постоји жеља за нуклеарним ратом, већ би се догодио. То су само вербалне претње у циљу одвраћања, као што то говори и сам назив ове стратегије. Почетком осамдесетих Американци и Руси су иза леђа Европљана поставили у Источној Немачкој ракетне системе средњег домета с нуклеарним главама СС20, а у Западној "першинге". Имали смо велики страх од рата који би уништио Европу, али га није било. Неће га бити ни сада.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације