СРБИЈА ИЗМЕЂУ СВЕТОВА: Пут у непознато

АУТОРСКИ текст Весне Кнежевић за Euronews

Foto: Novosti

Текст преносимо у целости:

Велики скуп у Београду прошле суботе извео је на улице 107 хиљада грађана по полицији, три пута више по Н1, осам пута толико по једној пријатељици која се бави лепим уметностима, и чак пута петнаест по Минхаузенима. Била је то од римских времена невиђена дионизијска светковина на улицама главног града. Како год било наредних дана, једно је сигурно: Срби стоје на рушевинама још једне своје државе.  

Ко је у суботу победио? Нико. Није ни чисто нерешено, јер се вага полако нагиње ка студентима и симпатизерима. Тешко је прецизно повући обрисе групе, или група, које форсирају вануставну промену у држави. Млађи, да. Образованији, свакако. Имућнији, махом. Све је то до сада већ речено.

Али није сва српска младост у тој групи за притисак. Нису ни сви образовани. Има још оних који своје профиле не украшавају покличима „Пумпааај!“, иако ћуте из страха да им се не замери јер не користе тако неговани академски речник.

Има и имућни(ји)х којима се не допада експериментални дух протеста, али се неће изјашњавати, већ ће представу гледати до краја. Кад им земља прокува испод ногу, само ће се преселити у другу, бољу земљу. Листа таквих се истина глобално тањи, али има их. А да се Србија кува и подгрева, у то нема сумње. „Крчка се крчка“, један је од слогана са Инстаграм адресе Студената у блокади. Кад прокува, зна се.

Тренутни резултат, не статистички, већ дескриптивни: Они који су за преврат, све су смелији и гласнији. До сада су схватили да им се ништа неће догодити. Што је прадокс, јер сами говоре да су се дигли против аутократског и диктаторског режима. Они који су за регуларну промену власти, ти су напротив све несигурнији и тиши.          

Слобода, напумпана као Георгина

Више се лоших ствари десило прошле суботе, а са изузетком чињенице да нису пале људске жртве, ниједна добра.

Најпре, запечаћен је клизајући губитак слободе мишљења. Она постоји, да ме се не схвати криво. Има је, али је морално санкционисана новом пленумском културом која се рађа. Лично се осећам као да су се сви централни комитети бивше Југославије окупили у пленуму да издају проглас како се мисли напредно и исправно.

Дистанца између „бити за Вучића“ и „бити за регуларну промену власти“ је поништена вољом пленумске културе. То је нијанса за коју они који журе на састанак с историјом немају времена.

У покличу „Радикално радикализовати!“, још једном слогану са Инстаграм адресе Пленума, јасно се каже да се колебљивци неће трпети. Њихово гласило Н1 то формулише у мајсторском примеру сингле ентендре: „Одавно смо прешли границу заузимања стране. И онај ко се није огласио – јасно се огласио“.

Пленуми су Србији узели страх, али само да би увели нови страх. Легалистичке цепидлаке могу да објашњава своју принципијелност колико хоће, ништа не помаже, јер ће све што штрчи из мадалачке масе, или им се родитељски не баца под ноге, бити пропуштено кроз радикално радикализовану машиницу за сиву мождану масу.

Да, слободно мишљење у Србији је дозвољено, под условом да поштује дефиницијску моћ нове пленумске културе. Они остали који скакућу по нијансама, ти ће по Фукоовој метафори бити истерани на руб села као морално лепрозни. Наћи ће се на рубу јавног дискурса, да тамо размишљају зашто им је мањкало одушевљења кад је Србија блокирана од властите младежи.

Слобода мишљења је тренутно напумпана као Георгина из Радована ИИИ. Не зна се ни кад ће да роди, ни шта ће да роди.

То је специфично српски тип карневала на чијем крају се ритуализовано не пале лутке, већ државе. Да се створи место за нову и бољу.        

Србија, земља уклета да понавља исте грешке

Студентски пленуми нису решење. Пре су део проблема због којих су и позвани у живот.

Све остало некако препознајем и типично је за земљу слабих институција. Прецизније, институција ометаних у развоју кад год би ухватиле сигурнији трајекториј ка функционалном оптимуму.

Проблем с институцијама – као политичка власт с паламентом, владом и компетитивним партијама, судови, школство, здравство, медијске регулативе, аутономија универзитета и слично – је у томе да оне траже време да порасту. Свака револуција, сваки темељни преокрет, сваки почетак за љубав почетка смрзне их као мајски мраз воћку.

Не слути на добро. Свеједно да ли је блокадера и пленумаша сто хиљада или осамсто хиљада, они не могу преузети власт. Технички не могу, јер власт у демократијама није колективна и анонимна. Значи, неко ће у њихово име преузети власт.

Ти други су у грубој подели двојаки. Или будући комитети студентских пленума у којима прошарано седе идеалистички реформатори и анархо-левичари. Или садашња опозиција у којој седе и про-европске, и рудиментарно зелене и ватрено националистичке странке.
Ко год да од њих преузме државу, недостајаће му минимални консензус за делатну владу. Ко год од њих преузме државу, биће дисруптивни елеменат у развоју институција за неколико наредних година, вероватније деценија.

У закључку: Како год да заврши садашњи клинч између народњачке и пленумске културе, економски напредак и континуирани просперитет који је Србија имала последњих година је већ прекинут. Пресечен, завршен, финито.  

Ко се ту држи закона као пијан плота?   

Из ванинституционалног се не може родити институционално. Једном да, али не одмах. У том „не одмах“ крије се конструкцијска грешка тренутних протеста.
Циљ је, са становишта мудре владавине, како избећи правне вакуме и аномије. Ако је Вучић од Србије створио аномично друштво, пленумска култура ће само донети своје аномије. Док се оне испеглају, доћи ће време за нови карневал.
Гледано унатраг, двадесети век је за Србе показао драматичну учесталост преврата, директних и оних са одложеним дејством. Да је српска држава брод, рекло би се да прамац никад не зна шта ради крма и обрнуто.
- 1903: Војни пуч уз убиство краља Александра Обреновића.
- 1914: Сарајевски атентат, у ефекту државни удар у Србији.
- 1918 – Уједињење као уништавање властите (победничке) државе да би се улетело у непознато.
- 27. март 1941: Срби нацистима оштро рекли попу поп, бобу боб и изгубили државу, коју су Хрвати онда нашли.
- 1945: Комунисти долазе на власт ванинституционалним средствима - лажирани избори, симулакрум правног континуитета.
- 1987: У партијском пучу, који постепено прераста у државни пуч, Слободан Милошевић преузима власт. Његова изјава да су прихватљиве методе „институционалне и ванинституционалне“ је ре-интерпретација Титове „да се не треба држати закона као пијан плота“.  
- 1991: Србија води рат који не води, док се он не врати кући и створи патолошке друштвене форме.
- 1999-2000: НАТО бомбардовање и рушење Милошевића. Рушење, не смена.
- 2003: Убиство премијера Ђинђића. Убиство, не смена.
- Од 2012/14 власт преузима Александар Вучић на, ето изненађења, регуларан начин. У наставку опозиција/опозиције и не покушавају да га регуларно смене, већ фокус одмах стављају на ванинституционалне форме. Изговарају се на медијско једноумље, бојкотују изборе, крију се иза цивилног друштва, док су само лењи и неспособни за компромисе. Између себе се свађају, цепају и деле, док се наводне партије не сведу на оне-ман-схоw.
- Новембар 2024 – Почетак новог циклуса ванинституционалних промена у Србији уз рађање пленумске културе. Она декларативно анулира класичну поделу власти (законодавна, извршна, судска) и ставља се изнад институција.          

Куда даље?

Алгоритми су вредне кокице. Мој ми од недеље шаље пленумске пропагандне спотове и наступе студената на онлине-телевизијама. На једном од њих студенткиња подучава колегу да се не гура у прве редове, јер је он ту „тек једну седмицу“, док она маршира више од два месеца.  
Ево их, долазе нови ослободиоци, броје се заслуге, рекао би Данојлић. Да ли то некоме изгледа као ново? Мени личи на још више старог.  
Ја чак и могу да замислим да ће се млади једног тренутка изморити од партијања и вратити на факултете, у школе и дечје вртиће. Али неће круг који их подржава - разочарани родитељи, професори, новинари, глумци, опозиционари из политичких партија, цивилни сектор, сви они који сад плешу на прамцу, весели што тоне крма.
Не, старији не манипулишу младе у овој ситуацији, протест је генуин, углавном, или тек сада. Само им се диве, пљескају и бодре их да издрже на ванинституционалној пречици, па шта буде.   
Ствар је већ отишла предалеко. Пат позиција је родила неефекасну власт коју је немогуће скинути, јер нема брзе алтернативе; немогуће послушати, јер нема ауторитета.
Нови избори? Зашто да не. То је увек добро бачен новац. Нејасно је само ко ће изаћи на њих. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације