ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА КУЛИСА ПРОТЕСТА: Уништавање породице и СПЦ?

НОВИ систем вредности који се полако интегрише у све сфере друштва, почев од 2000. године па до данас, најпре суптилно, а већ неко време агресивно и видљиво, има тенденцију да угрози и заувек уништи основне стубове на којима почива српско традиционално труштво.

Фото: Принтскрин

Традиционална српска породица састављена од оца, као главе породице, мајке као кичме и деце као удова је, као таква, престала да буде циљ. Западна цивилизација већ деценијама јаше на крилима нових вредности којима је породица демоде институција, коју би требало реорганизовати, и најпосле уништити. Сведоци смо на који начин се последњих десетак година организује једно од најгледанијих музичких такмичења у Европи, Евросонг.

Наиме, ЛГБТ заједница је преузела примат у организацији. Та такозвана мањина која тражи своја права, дошла је до нивоа да диктира услове и правила учешћа на такмичењу, а о визуелном ефекту да не говоримо. Та накарадност, ласцивне сцене, голотиња, порнографија, као и сатанистички обреди, преплавиле су сценске наступе такмичара, манифестације која је до пре пар година била гледана у свим домовима и то породично. Шта мислите, да ли родитељи данас гледају са децом или пред децом Евросонг? 

ЛГБТ мањина је годинама припремала пут да уђе у готово све сфере спског друштва. У уџбеницима се налазе спорне  лекције које се односе на права мањина у којима се помињу и сексуалне мањине, потом у законодавству, где су се „испод жита“ изгласавали поједини уступци овим заједницама. Немогуће је да се не примете и политичке поруке које провејавају на парадама „ поноса“ те тако имамо помињање „геноцида“ у Сребреници, заставе независног Косова, повраћање по српској застави, називање Срба злочинцима. Јасно је да заговорници права тих мањинских група имају јаке финајсијере споља.

Те тако глумци бивају врбовани да снимају антисрпске филмове и серије, под плаштом: „људска права се не доводе у питање“ или они који не верују у идеју, али им пријају паре па кажу: „то је само глума“. Многи од њих се заиграју па дају политичке изјаве о геноциду, а да суштински не знају ни шта тај појам подразумева.

Међутим, плаћени су, па морају, док се други додворавају зарад нових улога. Оно што је поражавајуће јесте да увозимо цртане филмове, које очигледно нико не контролише, те на дечијим каналима на српском језику можемо да видимо сирену која има двојицу тата, или пак дечака који се облачи у женско. И сви ћуте. Док се деца индоктринирају, што на телевизији, што на друштвеним мрежама, што у школама и на факултетима, имамо родитеље који не стижу да се баве њима и породица постаје маргинализована категорија.

Распада се полако, иако је свако од нас свестан да је она као таква основна ћелија нашег друштва, а да изумирањем ћелија, организам, то јест држава, неће моћи да опстане. Ако мало дубље загребете ко су вође протеста, ко организује и ко плаћа, а ко иступа у медије, читава машинерија је тако склопљена да буде допадљива просечном Србину, зато нас је толико на улицама. А шта је испод? Вредности за које се боримо? Истина о шеснаест страдалих у Новом Саду? Праведније друштво? Стоп корупцији?

Па да. То сваки нормалан грађанин Србије жели. Али као што то обично бива сваки протест, свака друштвена активност је поитички мотивисана и доноси нове идеје, нове вредности и ставове који се касније намећу. Још увек не видимо вође протеста, још увек не знамо ко је тај ко све ово води, можда „тај неко“именом и презименом не постоји, мада тешко. Оно што је сигурно је да су у питању организације споља које финансирају мањинске групације које на овај начин желе да коначно убију основну ћелију нашег друштва, породицу. Јер док је нама породице, биће и нас. Зрно раздора је бачено, сада су отац и син укрстили копља, брат и сестра, једно је на улици, друго на факултету, у школи. Једно друго називају издајницима. Да ли је то породица?  Да ли им добро иде то разарање?

Поред породице као основне покретачке снаге друштва, која је рањива, имамо Српску православну цркву, иституцију коју је вековима чувала српски народ, давала му снагу да преброди муке и страдања, али и патила заједно са њим. СПЦ је такође нападнута, исто као и породица и споља, али и изнутра. Ако узмемо у обзир унутрашња превирања, непоштовања у хијерархији, јавна иступања свештених лица без дозволе, где јасно истичу ставове про или контра протеста, односно владајуће гарнитуре, испада да црква нема јединствен став по питању државе и њеног очувања. Та унутрашња превирања су такође планирана деценијама уназад.

Школовани су појединци који су уметнути као Тројански коњи да нарушавају црквену хијерархију и најпосле дискредитују званични став цркве. А црква је од вајкада била уз народ. И увек народ чувала, била му ухеха и упориште. Поред унутрашњих неслагања појединих црквених великодостојника, имамо и напад на цркву споља. Сведоци смо церемоније отварања Олимпијских игара 2024. године у Паризу. Сценографија у којој централно место представља пародија на Тајну вечеру. Голотиња, блуд, педофилија, настраност, лезбејке, гејеви, трансродне особе, то су били учесници Тајне вечере у Паризу.

Да ли је католичка црква осудила тај став? Како је могуће да у граду у којем се налази чувена Богородичина црква никоме не засмета овакво ругање хришћанству? Срби су то видели, наш народ је то осудио, већински део народа. Зато још увек у Србији таква представа није одржана. Али, поставља се питање, какав талас нових вредности запљускује наш народ и колико смо у стању да му се одупремо. На протестима млади носе иконе светаца, плачу, грле се једни са другима. То је оно што мекша срца сваког ко то види. Дакле, вође протеста су знали како да придобију и искрене православне вернике. Неколико универзалних вредности и општих места су освојила срца нашег народа.

Правда, једнакост, слобода, јединство чује се на улицама. Сваки грађанин Србије је за то, а опет не иду сви на улицу зарад тога. Не блокира се рад школе, јер неко жели праведније друштво. То су пароле под којима се крије нешто јаче, нешто што је нови поредак врености, нешто што није ни породица ни црква. Наша деца заједно са поборницима нових вредности корачају улицама Београда, Ниша, Новог Сада, не знајући да када се све то заврши, црква ће бити још слабија, а права мањина ће постати терор над већином. 

Да ли су породица и црква, најпосле и држава  Србија на највећем испиту до сада процените сами! Да ли желимо да нам деца живе у праведнијем друштву? Желимо! А да ли желимо да нам ту правду донесу предводници нових покрета и вредности, то је питање на које би свако требало да одговори, и да размисли пре него што изађе на улицу, или пак каже детету да не иде у школу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације