АУТОРСКИ ТЕКСТ: "Кривосуђе" БиХ и Шмитова прћија

Двадесети вијек је, кажу неки, започео у Сарајеву 28. јуна 1914. пуцњима Гаврила Принципа у аустроугарског окупатора и престолонасљедника Франца Фердинанда. Пропадање империја као историјска закономјерност довела је до стогодишње кланице у двадесетом вијеку, који се завршавао крешендом југословенских ратова и НАТО бомбардовања српског народа од стране „прекомјерне силе“ према Републици Српској и „милосрдног анђела“ према Србији.

Фото: Глас Српске

Крај тог вијека био је 11. септембра 2001. године нападом на САД џихад ратника из босанског рата. Отада, па до 20. јануара 2025. године трајао је прелазни период преслагивања свијета. Распоређивање и сврставање је углавном завршено, па је трећи миленијум започео Трамповом инаугурацијом. Шта даље ? Након што је Доналд Трамп надмоћно побиједио на америчким изборима, у свом инаугурационом говору, изрекао је оно што је можда најважније за свијет: „Свој успјех мјерићемо не само по биткама у којима ћемо побиједити, него и по ратовима које ћемо обуставити и што је можда најважније, по ратовима у које никада нећемо ући.“

Шта је Европа сада ?

Констатације о Европи су опоре: „Европа се распада. Да ли је чудно што се у Бриселу будућност Европе све мање обликује у згради ЕУ, а све више у сједишту НАТО ?“, пише Јанис Варуфакис, професор економије и бивши грчки министар финансија, док Грегори Копли, један од водећих америчких војних и спољнополитичких коментатора у свјетлу избора Доналда Трампа за америчког предсједника, говори: „На спољнополитичком плану доћи ће до јачања национално-патриотских снага у Европи и озбиљних разговора о распаду Европске уније, односно њене постепене дезинтеграције. То можда неће бити тако очигледно у виду неког формалног повлачења земаља чланица ЕУ, колико у њиховом отпору да се повинују захтјевима Брисела. Почетак овог тренда биће очигледан већ током првих сто дана Трампове администрације.“ Потврђује то и Емануел Макрон: „Европска унија би могла да умре, на ивици смо веома важног тренутка.“ Европа је изопштена као геополитички, војни, али и економски фактор. Свијет је ушао у промјену епохе невиђеном брзином. Ствара се мултиполарни поредак не само за 21. вијек, који умјесто равнотеже страха из времена никад завршеног хладног рата, улази у равнотежу интереса, прије свих – САД, Русије и Кине. То ће подразумијевати и већу стабилност односа, али и њихове зоне утицаја. Можда неће бити очигледно, али ће бити прећутно констатовано. Трампова Америка ће озбиљно и територијално заокружити своје управљање оним што је и досад имала под (ин)директном контролом – Канада, Гренланд, Панамски канал. Неки проблем може бити економски утицај Кине у Јужној Америци, али и то би могао бити џентлменски договор за вријеме три републиканске администрације, а заузврат препуштање Тајвана Кини. У томе ће бити важно већ започето пресељење у САД производње чипова и још неких високотехнолошких производа за будући свијет вјештачке интелигенције, па ће Тајван шаптом пасти.

А Европа ће бити остављена као крајпуташ некадашњег средишта цивилизације која је ка својој незнатности кренула почетком Првог свјетског рата, распадом три царства. Свакако да ће Америци и даље значити као оружје за успоравање Русије и Кине. Мала вајда, јер је Европа разоружана недостатком сировина, енергената, европског становништва, скрајнута у погледу технолошког развоја, па не може бити корисна ни себи самој. Још када се узме да је изгубила Африку као најпотентнији континент, коју Русија и Кина већ сада сматрају својом не само економском сфером, Европа је исцрпила своје могућности. Остаће самозаробљена причама о свом миленијумском значају, као што пијанац у кафани досађује другима, не видећи на шта личи. Пропадање Европе, довело је до организовања „Патриота за Европу“, блока суверенистичких странака у Европском парламенту, али и политичке групације која се уобличава и мимо тога. "Стварамо политичку формацију за коју вјерујем да ће се умножити и брзо постати највећа фракција европске деснице", рекао је Виктор Орбан након званичног представљања групације која је трећа снага у Европском парламенту, са укупно 84 посланика. Њихов политички манифест почиње „критиком садашњег модела Европске уније који је европљанима окренуо леђа слиједећи интересе супротне интересима нација, регија и заједница. Европским народима пријете институције непознате европским градовима, заједно са глобалистичким силама, неизабраним бирократима, лобијима и интересним групама које презиру глас већине и народних демократија". Потписујем !

Европски порази

Није само Украјина пораз европске политике као последица преварних радњи приликом потписивања споразума из Минска између Украјине и Русије, за које су Ангела Меркел, Франсоа Оланд, заправо осовина Европске уније, јавно рекли да није била намјера да се проведу, већ да се да прилика Украјини да се наоружа за рат са Русијом. Наоружавање није било само топовима, тенковима, муницијом, много горе и дуготрајније је било наоружавање мржњом словенског украјинског народа против братског руског народа, не само онога у Донбасу. У амбис нетрпељивости бачен је вишевјековни заједнички живот, вјера, култура, испреплетени идентитети, зарад продора у Русију и њене скоро неисцрпне резерве сировина сваке врсте. Рат Запада против Русије до задњег Украјинца. Питајте о томе Бориса Џонсона, али и сву бриселску мрзилачку структуру. Или прочитајте књигу угледног швајцарског публицисте Ги Метана: „Русија – Запад хиљаду година рата и русофобија од Карла Великог до украјинске кризе“, или књигу Весне Бјелогрлић Голсворди „Измишљање Руританије“ која говори о стварању и гајењу предрасуда о „дивљем истоку Европе“, који је у међувремену постао „западни Балкан“. А ми који живимо на том Балкану, живимо и кризу опстанка као монета за поткусуривање између великих сила.

БиХ – владавина неправа

Ругање праву и то међународном, што јесте Дејтонски споразум као један од његових најважнијих докумената након Другог свјетског рата, уз бок Конференцији о европској безбједности и сарадњи (КЕБС/ОЕБС). Зато од послијератне БиХ која је Дејтон/Париским Општим оквирним споразумом за мир у БиХ имала трасиран пут изградње помирења и смањивања вишевјековних националних антагонизама, добијете ругло од државе што је садашња ЕУ/Шмитова прћија. Годинама су амерички амбасадори у Сарајеву изражавали визије властитог значаја, неголи смислене политике САД. У крајњем, увијек су имали подршку истих таквих нарциса из клинтоновско-бајденовске ере. Врхунац неодговорности и личне фрустрације према Републици Српској и њеном предсједнику, био је доскорашњи Клинтон-Бајденовски амбасадор Мајкл Марфи. Таквима су Срби били џак за ударање да би наводно показали муслиманском свијету како они у БиХ и на Косову поштују и штите исламске интересе, па тиме и у цијелом свијету !? Србе (и Хрвате) у БиХ након разарања и распада Југославије, оставе да спречавају муслимане Бошњаке у претварању БиХ у исламску државу. Нема награде у виду објективности, истих стандарда за све, него санкције и двоструки аршини. Све у циљу криза и нестабилности различитих интензитета, да би стално био потребан њихов високи представник, али не као пуномоћник, такорећи службеник страна-потписница Анекса 10. Дејтонског споразума – прије свега Републике Српске и Федерације БиХ као саставница дејтонске БиХ. Безобзирност према међународном праву је када неформална група западних амбасадора квинте, заправо амбасадора сепсе, објави: „Данас су у Сарајеву амбасадори земаља чланица Управног одбора Савјета за провођење мира (ПИК) службено именовали Кристијана Шмита за сљедећег високог представника у Босни и Херцеговини, након што га је за то мјесто кандидовала Њемачка.“ То амбасадорско саопштење (без Русије) не може бити ништа, јер је Управни одбор тек преостали патрљак ПИК-а као самоизабране групе земаља који је престао постојати још прије 25 година. Иначе, тај ПИК није ни постојао ниједним словом у Дејтонском споразуму ни као орган ни као фуснота. Да би био високи представник самозванац Шмит не испуњава два услова из Анекса 10. – тражење страна-потписница и потврду Савјета безбједности УН. Зато је Кристијан Шмит лажов и преварант, кога подржава Европска унија. Онда тај Шмит измисли кривично дјело да свако онај ко не поштује његове одлуке, иде у затвор од 6 мјесеци до пет година и добије забрану политичког дјеловања. Иначе, Високи представник страна-потписница нигдје се не помиње у тексту Мировног споразума него само у његовом Анексу 10. и то као помагач странама и координатор међународних организација у имплементацији споразума, без икаквих извршних овлашћења према странама. Нема га у Уставу БиХ, а има у Кривичном закону БиХ као штићене функције. Он није представник међународне заједнице, јер то и нико не може бити, пошто међународна заједница не постоји ни као орган, ни као тијело, ни као радна група, ни као ништа. Измишљотина за препадање непослушних који траже примјену међународног Дејтонског споразума. Онда ступа на сцену вануставно правосуђе БиХ, тачније речено „кривосуђе“ у лику тужиоца, па судије за претходни поступак, па првог судије који је за вријеме рата био судија Војног суда Армије БиХ и суде Милораду Додику што је као предсједник Републике Српске потписао указе о проглашењу закона које је донијела Народна скупштина Републике Српске. У оптужници пише да је то предсједник Републике урадио „на основу овлашћења из члана 80. Устава Републике Српске“, важећег и усклађеног са Анексом 4. Дејтонског споразума који је Устав БиХ. Па онда долази други судија која је у грађанском рату у БиХ била замјеница команданта бригаде Армије БиХ у Коњицу, подручју ратних злочина против српског народа и двојице дјечака од 5 и 7 година, свирепо убијених од припадника Армије БиХ. Судија Сена Узуновић одбија приједлоге Додикове одбране упорно чувајући Кристијана Шмита од саслушања о његовом нелегалном статусу. Сви набројани учесници поступка против Додика наводно су бирани ЦМС системом за аутоматско управљање тужилачким и судским предметима. Тако ЦМС бе-ха кривосуђа „аутоматски случајно“ за све актере процеса против Додика изабере муслимане Бошњаке, по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“. Сви они нескривено наводе да су се руководили упутама ОХР-а. Такво спрдање са правом, није више зона сумрака, већ тамна ноћ. Томе није крај, него то „кривосуђе“ покрене поступак против предсједника Републике Српске, предсједника Народне скупштине, предсједника Владе, народних посланика, иако су сви заштићени уставним и законским имунитетом. Још траже да их хапси не само СИПА као вануставна полицијска служба БиХ, већ и ЕУФОР као мировне снаге које немају такав мандат. Дакле, пријетњом употребе силе „кривосуђе БиХ“, руши уставни поредак, расписује потјернице и траже да то потврди Интерпол који то наравно одбије. А шта на све то каже Европа ? Кажу да је такво вануставно правосуђе независно, да се Додик и остали морају повиновати његовим одлукама. Хор папагаја, врло наоштрен према Републици Српској, иако то увијају у критику против Додика. Ако вануставно кривосуђе БиХ напада демократске изабране носиоце функција Републике Српске, онда је то напад на Републику, као државотворни ентитет БиХ, потврђен међународним Дејтонским споразумом, а то је онда напад на међународно право. Кажу да Република Српска руши Дејтонски споразум, а никада не наводе ниједан члан који се руши неким актом Републике Српске. Не знају ни шта пише у Дејтонском споразуму, али им то не смета да папагајски оптужују Додика, Стевандића, Вишковића, српску страну, ускоро ће и српска дјеца бити крива, јер историју одбрамбено-отаџбинског рата уче по уџбеницима Републике Српске.

Петнаестак година пишући текстове о Европи, завршавам оним што је одавно изрекао Едгар Морен, француски филозоф и социолог: „ За мене, за нас, Европа бијаше ријеч која лаже.“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације