Академици против Вучића – последњи трзај привилегованих диносауруса

У јеку друштвених и политичких турбуленција режираних ван граница отаџбине, док Србија сваким даном све више јача свој међународни положај, економски се пење на светској лествици Гуливеровим корацима, држи позицију лидера у региону по привредном расту, огласила се стара гарда. За све који редовно прате политичка дешавања, ово је више него очекивано. Скуп академика окупљених око САНУ одлучио је да стави свој параф на петицију којом се тражи смена председника Александра Вучића.

FOTO TANJUG/MILOŠ MILIVOJEVIĆ

Ова петиција, која је формално потекла из невладиног сектора, носи већ досадну мантру: Уклонити Вучића! Разлог је више него једноставан, овакав лидер Срба смета онима који деценијама живе и уживају у привилегијама, коју светлосну годину далеко и од стварности и од народа.

Међу потписницима ове срамне петиције нашла су се имена баш оних које јавност не препознаје као учеснике друштвеног живота, тачније као активне учеснике већ веома дуги временски период. Реч је о људима који су деведесетих година прошлог века као заливени ћутали на болесне одлуке тадашње владајуће структуре, дистанцирали се од народа за време НАТО агресије, али и транзиције, жмурили на пљачкашке приватизације, али данас, када Србија показује снагу, одлучност и не одустације од суверенитета упркос притисцима целог света, напрасно су одлучили да причају о „демократији“.

Мислим да звоно на узбуну сад постаје толико гласно да га цела Србија чује. Свима нам је јасно да долазе из истог миљеа оних који никада нису опростили Вучићу што је прекинуо доминацију београдских кругова, посебно „круга двојке“ у одлучивању о судбини целе земље, квазиинтелектуалци са вечитим стипендијама и чланствима у одборима. Сада одлучује народ – својим гласом и својим плајвазом.

Академска заједница би, по природи ствари, требало да буде морални стуб друштва, али када се њени истакнути чланови политички сврстају и то против легално изабраног лидера који има подршку више од два милиона грађана кристално је јасно да то није прича ни о науци, уметности, а још мање о академицима, већ о идеологији.

Да ли сте међу потписницима видели име стручњака за уставно право? Ја нисам. Да ли смо чули економисту са понудом бољег система управљања државом. Нема га. Да ли смо добили слике визија, алтернатива или можда одговора на питање: „Шта после Вучића?“, а да искључимо добро познати елитистички презир према народу. Нисмо. Због тога ова иницијатива и не погађа ширу јавност, нити изазива озбиљније реакције. Јер народ зна. Зна да иза ове „интелектуалне побуне“ нема ниједног човека из народа, већ само фрустрација маленог слоја друштва који се не мири са чињеницом да је време њихове недодирљивости прошло. Диносауруси изумиру поново.

У многим државама света академици подржавају власт када виде напредак, развој, раст, кад виде нове болнице, амбуланте, вртиће, школе, путеве, повећање пензија, плата, социјалних давања, рушење незапослености на рачун отварања нових фабрика, предузећа, развој културе... У Србији, део САНУ је одлучио да подржи опозицију. Не кроз критику конкретних потеза власти, већ траже промену јер им власт није по вољи. 
Због свега тога, ова петиција је симболички чин , знак да старим структурама и у политици и на Академији смета то што данас одлучује Србин – народ. Србија се више не води иза затворених врата већ из отворених разговора са народом. Председник иде у села, градове, фабрике, болнице,... и слуша. Не командује, не седи на пијдесталу, већ пажљиво слуша и складу са тим и дела.

Али да се подсетимо. Није ово први пут да САНУ ради противно државним интересима. Да ли се сећате тишине када су нам стране амбасаде писале законе, када су нам ресурси продавани будзашто, када су нам отимали Косово и Метохију?  Данас, када се Србија изборила за своје име, статус на светској политичкој сцени, када води грчевиту борбу да сачува суверенитет који је део нашег и идентитета и интегритета, они опет ћуте о правим темама, а глас дижи против Вучића. Симптоматично, зар не?

Ова петиција требало би да остане забележена као још један покушај заустављања незаустављивог – воље народа. И зато свако за себе треба да закључи: Да ли је важније мишљење народа који свакодневно гледа резултате политике председника Александра Вучића или академика који су свој кредибилитет одавно заменили политичком агендом?
На крају, једино мерило успеха представљају потписници платних листа, уговора о раду, потписници отварања нових радних места, а не потписници петиција. То је Србија данас, под лидерством председника Вучића.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације