ЗАПАДНИ ИНТЕРЕСИ УМЕСТО СРПСКИХ Фотографија из Новог Сада доказ вишегодишње сарадње између одређених структура у правосуђу и НВО

ФОТОГРАФИЈА настала у Новом Саду на којој се виде тужиоци Борис Мајлат и Слободан Јосимовић у друштву Динка Грухоњића није обичан кадровски тренутак, већ доказ вишегодишње сарадње између одређених структура у правосуђу и невладиних организација. Тај догађај није јединствен случај, већ је увод у дубогу организациону шему у којој се правосуђе,а пре свега тужилаштво, уместо у служби грађана , користи за реализацију интереса западних интереса и "грађанског друштва", односно цивилног сектора западних служби.

Фото: Приватна архива

Неколико дана пре тог сусрета, у Београду је одржан састанак  Сталне радне групе за безбедност новинара, на њему су поред Верана Матића коме је тренутни задатак да по вољи запада буде формирана нова структура РЕМ-а, присуствовали и Бранко Стаменковић председник Високог савета тужилаштва и Борис Мајлат шеф одељења за високо технолошки криминал. На први поглед ово би требало деловати као подршка институција, у стварности јасно је да је реч о координацији са прозападним медијима и НВО сектором. 

Грухоњић, оснивач ВОИЦЕ и НДНВ, организација које се финансирају од фондација Рокфелер, Сорош, УСАИД и других страних извора, годинама је активан у промоцији антисистемских и прозападних наратива. Међутим Грухоњића треба посматрати кроз доста ширу призму. Упркос томе што је његово име кроз медије толико пута провучено да је његова улога намерно релативизована, не треба заборавити да је управо Грухоњић тај који је иницијатор студентских блокада и да је први факултет који је ступио у блокаде био Филозофски у Новом Саду. Такође, група његових студената попут била је координатор свих каснијих дешавања. Мила Пајић, Бранислав Ђорђевић, Доротеа Антић и други су под истрагом за покушај насилне промене уставног уређења. 

Самим тим његова повезаност са тужиоцима задуженим за осетљиве случајеве, попут истраге о трагедији „Надстрешница“, у најмању руку баца сенку на објективност и институционалну самосталност оних који воде те процесе. Јосимовић, који је формално надлежан за тај предмет, осим што је оптужио Виши суд у Новом Саду, није јавно пружио ниједно објашњење због застоја у поступку. Истовремено један од разлога застоја у поступку је блокада суда у Новом Саду која је организована од стране људи блиских управо Динку Гњухоњићу и Мирославу Алексићу, а подржана од стране медија којим из сенке координише Веран Матић.

Бројни медији су више пута упозоравали на намерне опструкције одређених структура, а најпре Загорке Доловац која је кључна фигура опструкције читавог овог процеса а све у сврху пролонгирања истраге и наставка протеста који воде у дубљу институционалну и друштвену кризу. 

Уместо да се овакве ситуације истраже и прекину, Стаменковић који је и сам корисних свих западних фондова, покушава да прошири надлежности Мајлата, тврдећи да он има иста овлашћења као и главни јавни тужилац ВЈТ у Београду, дајући му тако одрешене руке да овако осетљивим ситуацијама може да заштити, односно не покреће поступке против лица која доприносе дестабилизацији. Ако се занемари да није покренута ниједна истрага против организоване групе налога "студенти у блокади" који су више пута позивали на насилно рушење уставног поретка", управо је Мајлат стопирао истрагу против Здравка Поноша и Александра Оленика који су на друштвеним мрежама покренули аферу "звучни топ" изазивајући стање опште панике, а за коју су убрзо испоставило да је неистина. Али ту није крај, осим што је сачувао ову двојицу опозиционара, Мајлат је овим лицима дао и поверљиве податке из тужилаштва везане за саму истрагу. 

Све то је довело до реакције самог Ненада Стефановића, главног тужиоца Вишег јавног тужилаштва, који је у отвореном писму оптужио Стаменковића за покушај стварања „паралелног тужилаштва“ и нарушавање законске хијерархије. Уставни суд је коначно одбацио тумачење ВСТ-а, али последице те иницијативе нису нестале. Напротив, она је открила план да се кроз кадровска решења и институционално изједначавање одређених појединаца, попут Мајлата, са главним тужиоцима, разбије вертикала одлучивања у правосуђу.

Истовремено, кадровски процеси у правосуђу су замрзнути. Конкурси за јавне тужиоце у Вишем јавном тужилаштву се годинама одуговлаче. Људи који би могли ојачати институцију се блокирају, а постављају се искључиво они са везама у мрежама које воде до Лиге социјалдемократа Војводине, чланове НВО сектора, попут ЦЕПРИС, Друштва судија Србије, Прогласа-а и оних који су прошли обуке УСАИД и других западних ментора. Ивана Стојиљковић Поморишки, Младен Ненадић, Бранислав Лепотић, Бојана Савовић, Миша Мајић, Снежана Божовић и бројни други, сви су кадрови који чине део исте пирамиде.

Та пирамидална структура се не одржава само кадровски, већ и финансијски и медијски. Уставне промене из 2022. године, представљене као корак ка „независном правосуђу“, директно су финансиране од стране ОЕБС-а, ИРЗ фондације, ТЕМПУС-а, УНДП-а и Сорош фондације. Публикације које су их подржавале, укључујући и издање „Друштва судија Србије“, отворено су носиле печате страних донатора. Обуке, радионице, стипендије, грантови- све је прошло кроз канале контролисане од стране фондова. Судска и тужилачка функција одавно није израз суверенитета, већ резултат лојалности ка донационом програму. 

Последица таквог процеса је стварање два паралелна система у самом правосуђу. Са једне стране, институције попут Вишег јавног тужилаштва  у Београду, које одбијају да се ставе у функцију политичког пројекта. Са друге стране,  мрежа правосудних и медијских актера који отворено делују координисано. Док институције покушавају да сачувају минимум функционалности, та мрежа креира јавни наратив, повлачи потезе преко ВСТ-а, и истовремено води унутрашње чистке уз помоћ апела, твитерашких налога и интервјуа „стручњака“. Колико се ситуација отела контроли видимо и по томе да тужиоци и судије који припадају тим круговима се отворено баве политиком, јавно наступају, не само да не крију да подржавају блокаде, него блокирају институције које би требало да представљају и врше политичке притиске на сопствене колеге како би се на слободу пустили поједини ухапшени актери који су извршили кривично дело, релативизујући кривични поступак и покушавајући да га политизују. 

Да је ситуација планирана годинама унапред, потврђује и састанак који се недавно одиграо у Италији. На њему су, како сугеришу различити извори, били присутни Загорка Доловац, Динко Грухоњић и утицајни бизнисмен са дубоким политичким везама,а како се касније испоставило реч је о Браниславу Поморишки, свекру Иване Поморишки, својевремено потпредседници омладине ЛСВ у времену док јој је надређена у странци била Мариника Тепић. Циљ састанка није био случајан, радило се о финалној синхронизацији деловања пре активирања „унутрашњих полуга“. Уследило је све- од опструкције у ВСТ-у, преко медијских напада на Стефановића, до активирања мреже преко Прогласа, ЦЕПРИС-а и повезаних медија. Крајњи циљ јесте преузимање и последњег тужилаштва које стоји између одбране државе и цивилног сектора западних служби. 

У том контексту, Веран Матић, иако представљен као медијски заштитник, одиграва улогу логистичке подршке систему. Медији су недавно писали о састанку Верана Матића на студентском пленуму а везаном за захтеве у вези РЕМ-а. На састанку у чији записник смо имали увид, а који је очигледно инициран од стране људи којима коорднинише Матић, јасно је да студенти не знају ни функцију РЕМ-а, што није случај са Матићем - коме је пак јасно - да ко контролише РЕМ, контролише читав медијски простор Србије.  Његова веза са АНЕМ-ом и страним донацијама га поставља као посредника између медија, правосуђа и страних институција. Он седи са Мајлатом, који је у контакту са Грухоњићем, који пак обликује мишљење студената и активиста. Та спона је затворена, компактна, и делује брже и ефикасније од саме државе.

Овде више није проблем само у  институционалном урушавању, већ у непостојању страха од последица. Систем који су створили, пре свега људи из правосудног система, у којем један круг људи одређује ко ће бити тужилац, ко ће бити нападнут у медијима, ко ће бити заштићен, а ко процесуиран, представља крај идеје о правди као једнакој за све. У том систему, закон више није референца, већ алатка. А држава средство.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације