У СЛАВУ ТЕ ВИДОВДАНСКЕ АЛИ И МОДЕРНЕ СРБИЈЕ! Беседа професора Владана Петрова

ПРОФЕСОР Владан Петров одржао је говор на додели видовданских одликовања.

Фото: Новости

- Академски живот једног универзитетског професора одвија се по правилу у светом тројству - настава, испити, студенти. Мој академски живот на Правном факултету почео је на Видовдан 2001. године. Тог дана када је тадашња власт, противно Уставу, а за рачун националне срамоте која живи довека изручила председника МИлошевића Хашком трибуналу, положио сам усмени магистарски испит. Тог Видовдана извојевао сам малу академску победу. Са друге стране, тог Видовдана, неки политички моћници утиснули су срамни жиг у идентитетску матрицу нашег народа, без његовог консултовања и без његове сагласности. Могуће је Видовдану придавати различита значења, али само је један прави и непромењиви у универзални смисао. Професорка Злата ме је учила да где год био не скидам поглед са факултеа и не одричем се студената и професорског достојанства. Неће вас студенти памтити по научним радовима, памтиће вас по неуморној посвећености и аргументованој доследностикојима сте отварали њихове животне видике, говорила је професорка тихим дрхтавим гласом. На тим принципима почива мој, лични, академски Видовдан. Видовдан се дакле препознаје у многим облицима и у различитим људским делатностима, али је само један универзални смисао. Почетком децембра прошле године, на улаз у факултетску зграду исцртане су крваве шаке, настава отказана, потом и испитни рок, а факултет је постао свласан у аветињски сивој пленумској празноћи. Мали број професора организатора блокада који су неке студенте ставили у службу својих политичких циљева извршили су удар на праву аутономију унверзитета, а ње нема нити је игде у свету може бити без испита, права студената на образовање и на људско достојанство. Већина професора није препознала ту игру искривљених огледала, привид академског живота у којој професори престају да буду професори, а неки студенти наводно постају предводници стратешких друштвених промена. Уместо академске слободе - академско ропство, уместо академске аутономије као независности од политике - квази аутономија и платформа за политичко деловање. Упознао сам у ових седам месеци људе готово различите по свему, осим по једном - снажно израженом осећању патриотизма и свести да је поредак у опасности, не само онај академски, него и онај најдубљи идентитетски. Ти људи постали су саборци, видљаиви и невидљиви. Неки видљиви су данас су ту, међу одликованима. С почетка за факултет и универзитет, за све студенте без разлике, за њихове родитеље, за забринуте људе, борба се временом преобразила речима Светог Владике Николаја "у духовно војевање", са императивом победити или поражен бити. Управо то духовно војевање не зарад себе већ ради опстанка заједнице, њеног јединства и достојанства у времену кој, су прошлост, садашњост и будућност на великој провери и искушењима, јесте прави и непромењиви и унниверзални смисао Видовдана. Наш Видовдан није митологизирана борба против измиљеног непријатеља како неки то злонамерно и данас представљају. То је подвижништво највишег реда које се не прекида и не престаје. Могу нас с тога неретко анонимни и незадовољни људи провоцирати и називати свакаквим именима, приписивати свакаква недолична својства нашим најближима, претити им, вређати наше светиње и нападати стубове културе. Могу позивати на насиље и призивати на разне противправне радње, Видовдан међутим тражи од нас да будемо усресређени на наш посао, сабрани и довољно трпељиви. Неко ће рећи да је то претерана толеранција, да је то слабост. Није. То је свест одговорности за наш народ, то је визија и поглед у будућност. То је прави смисао Видовдана. Ипак, не смемо толико бити трпељиви да би смо дозволили да блокаде постану нормалност и да организовани хаос трајно однесе превагу над уређеном државом. Не смемо бити толико трпељиви да било коме дозволимо да нашу државу назива другчије него правим именом и да наш народ обележава било којим другим него заветним обележјем. Слободарска Србија, само је завет слободе прави смисао Видовдана. У тој видовданској Србији, широкој као наше Косово и наша Војводина, светој као Лазариац, раваница, Манасија или Студеница, стаменој као смедеревска, нишка или калемегданска тврђава, достојанствена као фреске у нашим Сопоћанима, велелепној као Храм Светог Саве или Црква Светог Марка, европској као један од првих европских Устава, славимо и у вековима ћемо славити победу разума огољеном силом, оданости над издајом, мудрости над лукавством, институција над насиљем, слободе над окупаторском, светлости над тамом, духа над материјом, живота над смрћу. Победу правог, саборног и државотворног и народног патриотизма, а лажног, себичног и однарођеног елитизма. У славу те видовданске али и модерне Србије, суверене, национално освешћене, војно репектабилне, спољно-политички мудре, економски просперитетне, политички стабилне, инстутуционално одговорне, у увек спремне на друштвени дијалог и уважавање различитих мишљења у име свих одликованих, уважени господине председниче, хвала Вама и нашој држави на недовољно заслуженој и високообавезујућој части коју сте нам указали. Живела Србија!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације