СЛОМ ОБОЈЕНЕ ИЛУЗИЈЕ И ПОЛИТИЧКОГ „ФРАНКЕШТАЈНА“: Између либералне Миле и националистичког Мила, српски народ изабрао Александра Вучића!

ПОКУШАЈ да се у Србији током протеклих седам мЈесеци изведе још једна „обојена револуција“, по моделу познатом из 5. октобра 2000. године, завршио се у потпуном политичком расулу.

Фото: Борба.ме

Читав спектар идеолошки неспојивих актера – од ултраљевичарске Миле Пајић до ултрадесничарског професора Мила Ломпара – нашао се на истом колосјеку, али без икакве политичке локомотиве, програма, циља или озбиљне подршке народа.

На улицама, које су требале да буду „терен промјена“, остали су само контејнери. Дословно – запаљени, изврнути, претворени у симбол отпора који то никада није постао. Опозициони лидери су покушали да оживе реторику и симболе 5. октобра, али без реалне политичке снаге, без јасне хијерархије и са катастрофалним кадровима, покрет се распао сам од себе. Грађани Србије су, након година манипулација, препознали шупљину таквих кампања и једноставно одбили да учествују у још једном политичком експерименту без покрића.

Политички бућкуриш који је настао спајањем либералне хистерије, НВО агенде и националистичке реторике више не пије воду ни код оних који су раније свесрдно подржавали сваки покушај дестабилизације. Са једне стране, затечена јавност је гледала опскурне покушаје да се народ мобилише око парола које немају додир са реалношћу, а са друге – виђела је како Александар Вучић, свјесно и вјешто, остаје по страни, дозвољавајући да се политички противници сами компромитују до непрепознатљивости.

Од Миле Пајић, представнице урбаног либералног активизма, до Мила Ломпара, заговорника културног суверенизма и националне конзервативне мисли — политички простор је прошао кроз идеолошки суноврат који најбоље осликава неуспЈех да се Србија изведе из постконфликтне и постаутократске учмалости.

Политички идеолошки спектар у Србији данас ђелује као конфузни бућкуриш без јасних оријентира. Некадашњи заговорници либералне демократије, грађанских права и евроатлантских интеграција — у међувремену су или изгубили релевантност или се радикализовали у карикатуралне облике љевице или либералног пуританизма. Истовремено, десни спектар доживљава бујање кроз популистичке, суверенистичке и традиционалистичке наративе, али без реалног политичког капацитета или кохерентног програма.

Протести против насиља 2023. године или ранији еколошки бунтови, иако бројем импозантни, нису произвели политички ефекат јер иза њих не стоји организована политичка снага, нити артикулисана идеолошка понуда. У њима се често сусријећу млаки европејци, фрустрирани лЈевичари, еколошки активисти и неартикулисани националисти.

У том вакууму, од Миле до Мила — остаје само политичка празнина, испуњена пропагандом, лошим перформансима и симулацијом плурализма. А све остало — „попало је“, како прецизно примјећује народски говор.

У том хаосу без структуре, истине, стратегије и идентитета, све је попадало. И десно и лијево, и центар који то никада није био. Уједињење идеолошких противника у име „промјена“ без садржаја показало се као последњи трзај старе парадигме којој су грађани Србије коначно рекли – доста.

Вучићево нечињење у овом случају била је најефикаснија политичка тактика. Пустити да се идеолошки Франкештајн сам уруши – потез за уџбенике политичке стратегије.

На сцени сада остаје само тишина. И спаљени контејнери. И у позадини мелодија: „А сад адио, а сад адио и ко зна гђе и ко зна кад“!

(Борба.ме)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације