АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ: Тихи капетан српског брода у вртлогу геополитичких олуја

У ВРЕМЕНУ када се и најстабилније државе колебају под притисцима великих тектонских помјерања свјетског поретка, у срцу Балкана опстаје један парадокс: држава под константним унутрашњим и спољним ударима, а ипак – није сломљена. Напротив.

Foto: Profimedia

Српски брод не само да се одржава на површини него плови, и то без пуцања по шавовима. Тај брод не носи талас ентузијазма међународне подршке, ни савезничке гаранције великих сила. Тај брод – носи један човјек. Име му је Александар Вучић.

Притисак са свих страна – механика политичког преживљавања

Нити један лидер у савременој Европи није под толиким и тако разноликим притисцима, и споља и изнутра. Унутра – политички противници који не траже изборни процес, већ директну конфронтацију и дестабилизацију.

Медијски апарат, добрим дијелом финансиран из иностранства, неуморно подгријава атмосферу политичког хаоса. Невладине организације, формално „цивилни сектор“, али фактички – продужена рука страних интереса. Социјални инжењеринг преко друштвених мрежа, организоване манипулације и фабриковани наративи.

Споља – оркестрирани напори да Србија буде принуђена да се опредијели: санкције Русији или прекид европског пута. Признање Косова или економске уцјене. Губитак савезништава или дипломатска изолација. Уцјењивање преко инвестиција, преговора, безбједносних структура, преко свега што би било који лидер у мањој земљи већ одавно платио политичком смрћу.

Ипак – Вучић опстаје. И не само то – игра.

Шаховски формат вођења државе

Вучићев политички приступ више личи на шаховску симултанку него на било који облик савремене демократије западног типа. Он не игра једну партију – игра их десет, паралелно. Свака фигура коју помјери има реперкусију на другој табли.

Сваки уступак Западу мора бити прецизно одмјерен да не произведе експлозију у унутрашњем политичком ткиву. Сваки гест према Истоку мора бити калкулисан тако да не угрози европски курс. Свака изјава – подложна превођењу, реинтерпретацији, злоупотреби.

У тој комплексној игри, Вучић не користи силу. Не пада у замке ауторитарног рефлекса. Умјесто тога, он гради систем институционалне контроле, политичке доминације и наративне надмоћи. Његова снага није у бруталности – већ у дисциплинованој стратегији. Нема популистичког заносног погледа ка маси, већ фокусиран поглед у хоризонт, као шахиста који зна да још шест потеза дијели његову земљу од политичког матирања – или од побједе.

Српски брод у геополитичкој олуји

Да је Србија брод, а свијет океан, Вучић би био капетан који чита вјетар, не из компаса страних центара моћи, већ из мјешавине интуиције, искуства и хладне анализе. Србија под његовим вођством није скренула ни у хаварију економског распада, ни у конфликт са великим силама, ни у унутрашњи грађански метеж. Иако су јој све те замке – отворено постављене.

Не постоји ниједан други лидер у савременој Европи који води земљу изложену толикој количини отворених и прикривених покушаја дестабилизације, а да притом не користи политичко насиље. Не постоји други који одолијева, а да не посустане. Не постоји други који – и поред свега – и даље гради путеве, отвара фабрике, балансира јавне финансије, води међународне преговоре и стоји, свакодневно, пред народом – без оклопа, без диктатуре, без затворених врата.

Фигура која није срушена

У савременој политици, гђе лидери нестају под ударом једног лошег наслова, једног снимка, једне афере – Вучић се држи. Његова политичка фигура, нападана са свих страна, није пала. И не због тога што му противници нису покушали да је сруше. Напротив – удари су константни, софистицирани, координисани. Али сваки покушај разбијања његовог политичког интегритета завршава као неуспио покушај шаховског мата – кад играч мисли да је крај близу, а противник повуче потез који мијења ток партије.

Тихи ратник у свијету галаме

Александар Вучић је политички феномен не зато што је највољенији, или зато што има идеалну државу. Он је феномен јер опстаје у условима у којима се не би одржао ниједан савремени европски лидер. Без ослонца на империјалну силу, без унутрашње монолитности, без политичког једноумља – али са хладним разумом, способношћу антиципације, неприкосновеном радном етиком и челичном вољом да издржи.

Док други галаме – он ћути. Док га оптужују – он анализира. Док га провоцирају – он балансира. Док други падају због грешака, он и под ударима не одустаје. Јер разлика између политичара и државника је у томе ко остаје кад се свјетла угасе.

А кад се магла слегне, кад се све партије заврше, и када се упишу побједници и губитници у књигу историје – име Александра Вучића неће стајати као фуснота. Стајаће као капетан једне немогуће мисије. Јер кад је свијет тонуо – он је пловио.

(Борба)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације