МАРИОНЕТСКИ МОДЕЛ ПО ДИКТАТУ ЕУ: Како Доловац и Ненадић спроводе Ковешин сценарио у Србији

ВРХОВНА јавна тужитељка, Загорка Доловац и специјални тужилац за организовани криминал Младен Ненадић представљају оно што је Лаура Ковеши већ била у Румунији, механизам кроз који се правосудни систем претвара у инструмент спољне контроле.

Фото: Ж.Кнежевић/ Министарство правде

Под изговором реформе правосуђа и борбе против корупције у име европских интерграција,  у Србији се полако успоставља исти модел који је Румунији одузео суверенитет, а њено тужилаштво и судство претворио у сервис Брисела. Док Доловац наизглед пасивним ћутањем цементира систем без одговорности, а Ненадић води селективне и политичке истраге по захтеву, иза кулиса се креира нови облик европског надзора - копија оног истог „механизма сарадње и провере“ који је уништио правну државу наших источних суседа. Уколико Србија прихвати такав режим, под било којим именом или изговором, престаће да буде држава по мери сопственог народа и постаће параван у служби интереса Брисела, Лондона или Берлина.

Како је Ковеши уништила правни систем Румуније

Бајка о европским интеграцијама, унутрашњим реформама правосуђа, као и борба против корупције, звучи као неупитан услов за напредак. Иза те, наизглед добронамерне идеје, крије се опасан механизам преко ког Европска унија полако и неприметно преузима контролу над уставним и правосудним институцијама, не само у земљама које су кандидати за чланство, него самим чланице. Најконкретнии пример тог процеса и најважнија лекција за Србију, јесте суседна Румунија.

ЦВМ, или на српском „Механизам сарадње и провере“ јесте механизам конструисан специјално за Румунију и Бугарску приликом њиховог уласка у ЕУ. Али оно што га је чинило опасним за ове земље јесте то да је овај систем вршио фактичку координацију румунским правосуђем. Под маском реформи али посебно борбе против корупције, која је била најактуелнија тема неколико месеци пре увођења овог система и која је путем пропагандних прозападних гласила направила плодно тле, да и народ прихвати идеју да ће Брисел преко ЦВМ имати формализовано дугорочно право на директан надзор над институцијама њихове државе.

На овај начин направљен је преседан по ком једна чланица ЕУ може званично бити призната и као равноправна и истовремено третирана као објекат контроле. Такав парадокс наравно није био могућ са земљама оснивачима, међутим Румунија, Бугарска и земље западног Балкана које су условљене финансијским фондовима, постају полупротекторати ЕУ са веома ограниченим могућностима поводом доношења самосталних одлука, било де је реч о унутрашњој или спољњој политици, правосуђу...

Најјасније огледало овог система био је успон и политичко деловање јавне тужитељке чувене Лауре Ковеши. Ковеши је жена која је у периоду од 2013.-2018.- , као главна тужитељка Националне дирекције за борбу против корупције стекла светску славу у европским круговима, али у својој земљу сахранила је и последњи траг суверенитета. У прозападним медијима Ковеши је била звезда, икона борбе против корупције, хероина која се супроставила. Ковеши је буквално оно што Брисел жели да види као облик „реформисаног правосуђа“ у људском облику и баш тако су њену слику и градили.

У стварности њена каријера била је обележена масовним селективним радом, инструментализованим и фингираним прогоном политичких противника и оних који нису по вољи запада, Ковеши је била „Бог и батина“ кадровских решења, али главни актер у акцији одузимања румунског правосуђа из руку румунског народа и предају истог бриселској администрацији. 

Њена тужилачка стратегија базирала се на три кључна принципа.

Први је био системско процесуирање политичара који нису наклоњени Европској унији, при чему је број оптужница био важнији од квалитета доказа.

Други је био директна сарадња са румунском обавештајном службом, што је довело до нарушавања поделе власти и и потпуно урушавање правосудних институција изнутра.

Трећи је била подршка коју је добијала из Брисела, она која ју је штитила од било какве унутрашње одговорности.

Када су поједини румунски званичници, поражени стањем у ком се налази румунско правосуђе,  покушали да ограниче или преиспитају овлашћења Лауре Ковеши, избио је институционални скандал, који је прешао и границе Румуније.  Године 2018. министарство правде покренуло је поступак за њену смену, позивајући се на прекорачење надлежности, својевољно тумачење закона, мешање у независност других тужилаштава и системску селективност. Уставни суд Румуније потврдио је одлуку о разрешењу, али је та одлука бива практично суспендована, и то  не правно, већ политички. Наиме, Европска унија, кроз јавне изјаве својих комесара, директно је оспорила легитимност тог процеса, проглашавајући га нападом на владавину права и малтене државним ударом.

Сви институционални механизми, укључујући пре свега медије блиске западним структурама, мобилисани су да заштите Ковеши. Врховни савет тужилаца, који је био сазван од кадрова које је Ковеши позиционирала, као део свог еталона од поверења, обио је да потпише одлуку, међутим када је уставни суд Румуније наложио председнику да смену формално потпише, Европска унија је брзо променила тактику.

Уместо да дозволи да та смена буде представљена као губитак утицаја њиховог човека од поверења, Брисел је убрзано промовисао Ковеши на функцију првог европског јавног тужиоца. Та позиција је у то време тек била у фази успостављања, неки наводе и да је измишљена управо за Ковеши. Тако је њена смена постала унапређење, и порука да је лојалност бриселској администрацији важнија од легитимитета у сопственој држави.

Највећа опасност није била сама Ковеши и чињеница да када покорене институције се одваже и покушају да поврате контроле утицаја, ЕУ пронађе адекватне механизме да ту контролу неутралише, него и страх који је завладао румунским правосуђем.

Судије и тужиоци, чак и они који нису били директно повезани с њом, знали су да је свака одлука која иде против интереса прозападне структуре ризична за њихове позиције. Тако је створено окружење у којем се пресуде више не доносе по закону, већ по очекиваној реакцији „европских партнера“.

Најјаснији пример тога били су председнички изори у Румунији 2024. године, када је победу однео кандидат који је од стране запада означен као проруски, али не јер је заиста проруски, него јер није довољно проевропски, избори су били поништени због низа „неправилности“. Неправилности, бар не оних које је навео Брисел није могло бити, будући да је контрола избора, бирачког списка, бирачких места до те мере контролисана и подешена да само чудом може победити кандидат који се не уклапа у њихове оквире. И потпуно неочекивано - чудо се десило - народ је изабрао суверенитет и кандидата деснице Ђорђа Симиона.

Уставни суд је  на захтев Брисела изборе поништио. У другом кругу, када је све било спремно и чуда предупређена, „победио“ је кандидат Европске уније Никушор Дан, резултатом око 53,6% према 46,4%. Исти Уставни суд Румуније, такође по вољи Брисела одбио је жалбу Симиона и показао како изгледа легализовати очигледну неуставну праксу, али и како изгледа држава где воља грађана нема никакву тежину.

Румунија је тиме и формално потврдила оно што се годинама знало у тишини, правосуђе је изгубљено као национална институција. Онај ко контролише тужилаштва и судове, контролише и изборе, медије, привреду. Европа од Румуније није тражила тражила правду, нити је реформама планирала да начини правну државу, тражила је послушност. Исто тако Лаура Ковеши није представљала право, већ модел,  како створити структуру у којој Брисел има механизме притиска у сваком тренутку, а домаће институције служе као параван.

Србија на истом путу...

Србија, као кандидат за чланство у Европској унији, већ годинама прати идентичан образац који је био примењен на Румунији – владавина права, реформе правосуђа, независност правосуђа, борба против корупције, самосталност тужилаштва.

Али оно што јавност не зна јесте да ти термини више немају своје право значење, већ служе као алати за спољњу контролу кадрова и политике.  У том процесу кључну улогу у Србији већ дуго игра једна жена - Загорка Доловац.

На челу врховног тужилаштва већ 1 6 година, Доловац је постала симбол континуитета без одговорности. Њено деловање није обележено никаквим видљивим резултатима, већ ћутањем и оперативним радом, односно изградњом мреже поверења међу тужиоцима и судијама који ће кад дође време служити Бриселу. Исто као Ковеши, њен кључни квалитет представља поузданост.  

Унутар дипломатских кругова и структура Европске уније, већ неко време круже информације, које су дошле као иницијативе управо из канцеларије Загорке Доловац,  да се за Србију креира специфичан механизам „европског надзора над правосуђем“,  модел који би имао све функције некадашњег механизма сарадње и провере који је био примењен на Румунију.

Такав механизам би формално имао циљ да обезбеди „примену препорука Европске комисије“, али би у суштини значио само једно,  правосудни систем Србије више не би одговарао српском друштву, већ странама које дефинишу шта је прихватљиво у Бриселу, Берлину и Паризу.

Један од његових најгласнијих заговорника је Загорка Доловац, а у последње време и шеф тужилаштва за организовани криминал, Младен Ненадић. Јаче упориште у Бриселу Доловац је потражила  након промене америчке администрације и чињенице да је утицај који је добијала од либералних кругова САД отишао заједно са америчким амбасадором Кристофером Хилом. Уколико би такав облик надзора био успостављен, она и њен круг људи добили би продужени и јачи политички утицај и малтене несмењиве позиције.

Оно што је интересантно јесте да је данас ситуација у Србији врло слична оној у Румунији, тема корупције је број један, толико је актуелна да су протести због корупције Србију довели скоро до грађанског рата.

Истовремено, по налогу Доловац, њен круг тужилаца којима руководи Младен Ненадић, покреће низ политичких процеса са намером да што више компромитују владајући режим. Прозападни медији прате наратив тужилаштва и у јавности креирају слику која је паралелна стварност. Стварни кривци се изостављају, а свако питање уперено ка њима третира се као притисак на тужилаштво. Невладин сектор и прозападна опозиција додатно "пумпају" ситуацију измишљајући афере и од тужиоца Ненадића - стварају звезду тужилачке сцене који "води неколико великих случајева а сада се усудио да хапси и људе режима". Без обзира што у реалности ти "велики случајеви" већ годинама немају епилог и што ова мушка Ковеши није у стању ни ваљану оптужницу да састави, а посебно није важно то што су оптужени невини, док кривци наздрављају са истим тим тужиоцем.

Врхунац свега јесте и чињеница да се истовремено у Европској унији, на иницијативу прозападних политичара покренута истрага и о злоупотреби фондова ЕУ у случају Железница Србије, коју води баш Лаура Ковеши. 

Овим је већ Србија дубоко зашла у круг у ком европски надзор који је наводно усмерен ка реформи, у реалности постаје штит за политички мотивисану структуру тужилаца и судија који ће служити интересима Европске уније.  Уместо да се гради независно правосуђе, гради се вертикала моћи у којој не постоји одговорност, већ само функција.

Ако се Србија поклекне под притисцима који су све јачи, и прихвати такав систем, последице ће бити дубоке и дугорочне. Правосуђе више неће бити у функцији закона, већ политике. Европски партнери ће одлучивати не само о томе ко води институције, већ и о томе шта сме бити предмет истраге, шта је друштвено прихватљиво, и не само то, одлучиваће и у име грађана ко ће добити изборе.  

На примеру Румуније видели смо како то изгледа, тужилаштва која служе политичком обрачуну, судови који се боје пресуђивања против спољноподржаних актера, избори који се поништавају када резултат не одговара очекивањима Брисела. На крају тог процеса нема демократије и правде, постоји само формални систем у коме власт постаје пука фасада.

Улога Загорке Доловац није нека пасивна функција, како то изгледа у јавности, она дословно служи као гарант да ће се реформе водити онако како Брисел жели, али не и онако како Србији треба. И управо у томе лежи суштина, механизам контроле над правосуђем, када га једном успоставе спољне силе, више није могуће лако уклонити. Чак иако формално нисмо чланица Европске уније и нема изгледа да ћемо то икад постати.

Међутим, Србија још увек има простор да избегне ту судбину. Јер оно што је у Румунији однело правосуђе није само ЕУ, већ прећутна сагласност друштва које је дозволило да му домаћи тужиоци буду именовани ван земље. Србија мора схватити да правда није европска, нити балканска, правда је правда - или је има, или је нема.

(Васељенска)

Препоручујемо

Политика

0 17

"ДА СИ ПУМПАО НЕ БИ СЕ ТО ДОГОДИЛО, БИЛО БИ ЛЕПО ДА СЕ ОВО И ВУЧИЋУ ДЕСИ":Болесне реакције из Хрватске - сеире над Глишићевим стањем (ВИДЕО)

06. 08. 2025. у 09:17

Политика

0 35

ВУЧИЋ ПОСЕТИО МИНИСТРА ГЛИШИЋА И САОПШТИО ДОБРЕ ВЕСТИ: Дарко је боље, хвала свима на бризи!

06. 08. 2025. у 01:19

Политика

0 23

ПОСЕТА У ДУХУ ИСКРЕНОГ ПАРТНЕРСТВА: Након отворених и пријатељских разговора, Вучић испратио Ђорђу Мелони

06. 08. 2025. у 01:18

Политика

0 44

ВУЧИЋ СА МЕЛОНИ: Захвалио сам премијерки на принципијелној подршци Италије

05. 08. 2025. у 20:08

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације