МРЕЖА КОЈА НЕМА КРАЈА: Да ли ће избори за тужиоце у ВСТ бити само процедура или увод у политички сценарио?

Да ли ће избори за тужиоце у Високом савету тужилаштва, заказани за 23. децембар, бити само процедура у институционалном календару или увод у политички сценарио који се већ сада најављује за март? Одговор на то питање можда се крије и у реченицама, или боље рећи претњама, које су последњих месеци све чешће изговаране од стране појединаца унутар самог тужилаштва - „само издржите до пролећа“.

Фото Ж. Кнежевић

Како сазнајемо од добро обавештених извора из тужилаштва, 8. октобра одржан је тајни састанак у кабинету Загорке Доловац, на којем су поред врховне тужитељке присуствовали шефица Трећег основног јавног тужилаштва, Ивана Поморишки Стојиљковић, шеф Првог основног тужилаштва, Љубивоје Ђорђевић, и шефица Апелационог тужилаштва у Новом Саду Татјана Лагумџија. Разлог састанка био је наћи начин да се обезбедити избор кадрова „тужилачке коалиције“, и да се након децембарских избора учврсти контрола над најважнијим институцијама правосуђа.

Њихови планови се не задржавају само у Београду, Лагумџија и Слободан Јосимовић делују као ударна песница у Новом Саду, а како сазнајемо, у плану је и врбовање главног јавног тужиоца Апелационог суда у Нишу, Небојше Тасића , што би значило потпуно покривање читаве тужилачке вертикале од југа до севера.

Врх пирамиде – Загорка Доловац

Када је Загорка Доловац први пут именована за врховног јавног тужиоца 2009. године, било је јасно да је реч о жени сумњиве биографије али и врло интригантних веза, не само са политичком структуром демократског режима која ју је поставила на ову позицију, него и са  страним „партнерима“. Петнаест година касније, њено име је постало синоним за систем затворених кругова, политичких дилова, ћутања у аферама и заштите „својих људи“.

Доловац је успела да створи пирамидални систем у којем се ништа не дешава без њеног знања. Она одлучује ко ће бити постављен, ко ће се елиминисати, а ко заштитити. И стратегија уочи децембарских избора је најважнији корак, обезбедити већину у Високом савету тужилаштва како би свака иницијатива за њену смену или истрагу остала блокирана. Јер круг који се стеже око жене за коју се не везују само приче о прикривању корупције, него и политичке ликвидације, све је ужи.

Ивана Поморишки - од лигашице са паролама до шефице Трећег ОЈТ

Ивана Поморишки у јавни живот није ушла као непозната правница која је дугим радом стицала кредибилитет у предметима од општег интереса, напротив, њено прво препознавање долази из политичког аутономашког круга наше северне покрајине. Каријеру је започела у Лиги социјалдемократа Војводине, уз Ненада Чанка и Маринику Тепић, где је као потпредседница омладине бранила право на аутономију и позивала да се пале српски судови.

Од ратнохушачке реторике до шефа Трећег ОЈТ, Поморишки је прешла за свега пар година, и показала у пракси како је довољна само идеолошка припадност и оданост, да се напредује у тужилаштву.

Али и када је из панчевачког тужилаштва стигла на место шефице Трећег основног јавног тужилаштва у Београду, није оставила за собом старе заставе, само их је преместила у фиоке кабинета и у телефонски именик, притисак је остао исти, само су се адресари променили, па се тако у последњим месецима, према сведочењима више саговорника опет помиње она фамозна реченица изговарана судијама и тужиоцима, да „у марту пада власт“ и да ће „сви који се не повинују“ бити ухапшени. А посебно је одјекнуо скандал са почетка септембра, када је, како су пренели наши извори, позвала судију Апелационог суда у Новом Саду у предмету адвоката Немање Алексића, и захтевала другачије гласање у већу.

На тој истој линији стоји и онај дуги састанак у ресторану „Маршал“, који су очевици описали као више од протоколарног ручка, јер су за столом седели Ивана Поморишки и Зоран Шашић, помоћник директора полиције. Наизглед обичан сусрет добија на тежини јер управо ове две личности  су имале кључне позиције у дешавањима од августа и акцијама тужилаштва против бивших министара, којима је према наводима медија координирао страни фактор.

Ни веза са Мариником Тепић није тек успутна биографска цртица из странке у којој су се упознавали кадрови, то је, како тврде бројни опозициони и провладини извори, континуитет односа. Чак постоје основане сумње, да је Поморишки та која је Мариники Тепћ допремала поверљива тужилачка документа, која су онда постајала политички материјал за уличне акције и медијске конференције.

Не треба губити из вида ни мрежу блиских односа у околини Иване Поморишки, јер су поједини портали у више наврата писали о запошљавању деце својих колега, па се као пример помињала ћерка једног од челника у тужилачком савету, која је, како се тврди, добила место приправника у пакету са политичким договором.

Посебно узнемирујући је навод о породичним везама које излазе из оквира приватног, јер се у више текстова помињао и свекар Иване Поморишки, који се, према тим наводима, доводи у везу са тајним састанком у Италији, на коме се разговарало о рушењу државе, и где су се, наводно, на истом месту нашли Загорка Доловац, Слободан Хомен и Динко Грухоњић, што би, ако се утврди као истинито, било аларм за сва звона, јер показује да личне и породичне линије нису кулисе него канали.

Да не остане све на политичкој биографији и наводима, треба подвући и оперативну улогу коју Ивана Поморишки има у текућим изборима за Високи савет тужилаштва, јер Београд није само велики град него велика квота гласова, а Треће основно није само једно од тужилаштава него чвор на који се везују предмети уличних сукоба и напада на полицију, дакле материја са високим политичким набојем, и баш ту се види зашто је било важно да се, после оног спорног става Вишег суда, део предмета прелије под њену надлежност.

Случај Марчетић је у том мозаичном панелу тек ситан фрагмент, не због неважности жртве, него зато што показује образац који се понавља

Љубивоје Ђорђевић - петнаест година без дипломе и без резултата

Ниједно име не симболизује боље стагнацију и пропаст тужилачког система од Љубивоја Ђорђевића. Петнаест година на челу Првог основног јавног тужилаштва у Београду, и петнаест година без иједног јединог значајног случаја иза себе, Ђорђевић је успео да уђе у историју као тужилац о коме се више прича због онога што није урадио него због онога што јесте.

Међутим, највећи скандал његове каријере односи се на чињеницу да јавност никада није видела његову диплому. Упркос бројним захтевима новинара и јавности, Ђорђевић је увек одбијао да достави доказ о завршеном правном факултету, позивајући се на „право на приватност“. Такав одговор можда би био прихватљив за приватног предузетника, али не и за човека који води једно од највећих тужилаштава у држави.

Ништа мање озбиљне нису ни његове везе са криминалцима који су стекли богатство за време демократског режима. Медији су више пута писали о његовој блискости са Ненадом Ковачем, познатијим као Неша Роминг. Управо је његов кум, тужилац Ђорђевић, заслужан за то што су предмети против Ковача завршавали „у фиоци“.

Осим тога, у марту 2023. године, док је цела Србија туговала за жртвама из Рибникара и Дубоне, када се ни по кафићима није пуштала музика због дана жалости, у Првом основном јавном тужилаштву организована је журка.

Тек што је јавност заборавила те детаље, и након што се тужилац извукао, на редакцијске мејлове дневних новина стигле су фотографије непознате плавуше како полу-гола позира у тангама у његовом кабинету.

Упркос свему, данас је Ђорђевић једна од кључних фигура одметнуте мреже Загорке Доловац у Београду, и задужен је да осигура гласове у првостепеним тужилаштвима. За њега је овај избор више од процедуре,  то је борба за опстанак и наставак заштите система који му је омогућио да без резултата, али са чинијом масла на глави, опстане петнаест година.

Татјана Лагумџија - каријера изграђена на везама и утицају

Татјана Лагумџија је један од најконтроверзнијих актера у целој овој мрежи. У правосуђе је наравно ушла 2009. године, када и читав кадар Загорке Доловац. Она је дошла са места директорке сектора за заступање у осигуравајућем друштву DDOR Нови Сад, без икаквог искуства у кривичним поступцима и са биографијом која више приличи корпоративном правнику него тужиоцу. Али уз одговарајућу политичку подршку, брзо се попела до позиције главне апелационе јавне тужитељке у Новом Саду.

Њена каријера је обележена бројним сумњама у манипулисање предметима, постављање „послушних“ тужилаца и игнорисање истрага које су могле угрозити утицајне људе. Један од познатијих скандала везан за њу тиче се Предрага Ћетковића, члана Високог савета тужилаштва. Против Ћетковића је вођена истрага за прање новца, али је, како је јавно саопштио адвокат Владимир Гајић, Загорка Доловац обуставила поступак по Лагумџијином наговору.

Тај случај показује како личне везе постају инструмент системске заштите. Ћетковић је, упркос истрази, постао један од четири члана ВСТ који данас блокирају сваки покушај смене Доловац. Лагумџија је, између осталог и захваљујући томе, постала један од најмоћнијих људи у правосуђу, али не због својих резултата, као што није нико до поменутих, већ због утицаја који остварује из сенке.

Мрежи нема краја..

У мрежи коју је годинама градила Загорка Доловац постоје и мање видљиви, али једнако опасни актери без којих читав механизам не би могао да функционише. Један од њих је Слободан Јосимовић, тужилац који има више УСАИД курсева, него решених случајева, унутар правосудних кругова у Новом Саду важи за оперативца задуженог за организацију гласова, координацију кадрова и обезбеђивање стабилне већине за коалицију Доловац-Лагумџија.

Међутим, Јосимовић је главни тужилац у Новом Саду управо у случају пада надстрешнице на железничкој станици, трагедије која је однела шеснаест живота, и управо на том случају се видела пуна природа његове улоге у систему.

Јосимовић је био кључна фигура у опструкцији истраге, одуговлачењу поступака и, што је кључно, у изузимању појединих осумњичених из процеса, чиме је директно утицао на правац поступка, коме се крај не назире.

План ове групе, међутим, не завршава се ни у Београду, али ни у Новом Саду. Према поузданим сазнањима, стратегија се сада систематски шири и на југ земље. У Нишу Загорка Доловац већ има провереног човека, Борицу Митића, шефа нишког Вишег јавног тужилаштва, који се сматра њеним сигурним кадром у овом делу Србије и који годинама делује у складу са њеним смерницама. Ипак, упркос тој подршци, Доловац не жели да ризикује и жели да додатно ојача свој положај у јужном делу тужилачке структуре. Зато је следећи корак врбовање Небојше Тасића, главног јавног тужиоца Апелационог тужилаштва у Нишу, чији би улазак у овај круг значио потпуну контролу над тужилаштвом и у овом делу земље.

Тасић је у струци перципиран као човек од угледа и искуства, али његово прикључење овој структури дало би јој потпуну контролу над тужилачком вертикалом од југа до севера Србије. Уколико би се то остварило, Доловац и њена мрежа добили би инструмент којим би контролисали не само кадровску политику, већ и саме токове кривичних поступака на свим нивоима у држави.

Када се све ово има у виду, тужилачки избори 23. децембра нису тек још једна ставка у правосудном календару, већ буквално прекретница где ће се одлучивати о томе да ли ће Србија имати тужилаштво или затворени политички систем који спроводи одлуке Брисела и Лондона, а на штету народа Србије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације