НЕЋЕ МОЋИ: Две реченице

ПРОШЛЕ недеље изговорене су две реченице које јасније од свих говора, текстова, анализа показују какво је стање на нашој медијској и политичкој сцени.

Фото З. Јовановић

Понекад су довољне само две реченице да све постане јасно. Све што читамо, гледамо и слушамо, све што нам се продаје као реалност, демократија, борба за истину, слобода медија и грађанска свест. У протеклој недељи те две реченице су изговорене, односно написане без велике драме и, наизглед, свести о тежини коју имају.

Прва је у јавност испливала сасвим случајно, грешком. Изговорила ју је новинарка луксембуршке телевизије Н1 Даница Вученић, која је, не знајући да је микрофон укључен и да је већ у програму, свом саговорнику рекла: "Ми сада треба да глумимо као да се нешто дешава."

Та би реченица требало да уђе у будуће уџбенике новинарства као нешто што никада не сме ни да се помисли, камоли изговори. За разлику од свега досад изреченог на тој телевизији, сада заиста постоје сви основи сумње у то да није реч о глуми већ о режији. Поставља се питање када су новинари, уредници и програмски директори Н1 (и сестринске Нове, као и свих других с њима повезаних медија, укључујући "Радар" и "Данас") били глумци, а када редитељи дешавања. Да ли када су форсирали причу о звучном топу, убијеном дечаку у Ваљеву, употреби контроверзног гаса ЦН, пребијању студенткиње Пољопривредног факултета? Да ли су извештавали с протеста, или их организовали и усмеравали? Много је оваквих, спорних примера. Превише да би сви стали у текст овог формата. Суштина је да су ови новинари са извештавања о догађајима прешли на креирање вести. Они више не извештавају о стварности, они је глуме, али и режирају. Када нема протеста - треба га "одиграти". Када нема драме - треба је инсценирати. Када нема узбуђења - треба га нацртати. Када полицијски "хамери" не газе "грађане" - то треба одглумити, као што је Вучeнићева и раније урадила.

Вученићева није направила грешку - она је открила метод. Реченица коју је изговорила није лапсус него дефиниција новинарске етике, професионалности, непристрасности која краси њену медијску кућу. У новинарству које "глуми", важнија је сцена него садржај. Важнији је ефекат него истина. То је нова школа извештавања: када нема вести - одглуми вест. Када нема догађаја - инсценирај догађај. И тако у круг, све док једног дана више нико не буде знао шта је стварно, а шта "само мало за камеру".

Друга важна реченица није, за разлику од ове, лапсус лингве, јер није изговорена него написана. Није ни лапсус калами него лапсус меморие, грешка у мишљењу. Припада бившем председнику Демократске странке Зорану Лутовцу: "Не чини политичаре диктаторима репресија, него народ који то допушта, народ који није достигао свест грађанина." Први проблем с овом реченицом је што, док нам она Вученићкина открива како се производи "стварност", открива како се самооправдавају сопствени неуспех и јаловост. Док прва указује на симулацију догађаја, друга указује на симулацију демократије.

Господин Лутовац у улози политичког моралисте не глуми - он објашњава. И то онако с висине, као некадашњи професор демократије који је прво изгубио све ученике, а потом и катедру, а за то, уверен је, није крив он него "глупи" народ који није достигао "свест" његову и његових истомишљеника. То је савршен начин да опереш руке од свега. Ако изгубиш изборе - народ није "достигао свест". Ако те нико не слуша - народ није "грађански просвећен". Ако више нико не верује у твоју политику - народ је "популистички и ретроградан". У тој матрици, политичар никад није погрешио; он је увек жртва недораслог народа.

Друга је ствар што се у овој реченици налази и узрок његовог неуспеха, који није последица погрешности народа него његовог отвореног презира према онима који би требало да му донесу успех. Бирачи га заправо нису достојни јер су "непросвећени", а немогуће је да он није достојан народа јер је неспособан. Трећа ствар, подједнако раширена међу његовим саборцима као и овај презир, јесте што се овим показује шта би он желео - да народ буде трансформисан у грађане, индивидуе дистанциране од свега оног народног и загледане само у сивило безличног конзумеризма и индивидуализма доведеног до нихилизма. Јер "слобода или ништа".

Четврти проблем је што је ова логика и ствар надмености, и дубоко антидемократска. Демократија подразумева да политичар служи народу, а не да га психолошки анализира и процењује степен његове "грађанске свести". Али у овој "демократији" народ је пацијент, а они су лекари. Народ треба да "сазри", да се "просветли", да еволуира у "грађанина", да се "деконтаминира".

И ту се ове две реченице спајају: медиј који глуми стварност и политичар који порицање стварности представља као узвишени морални став. Једни режирају и глуме догађаје, други би да из сценарија избришу све што није по њиховом укусу, односно "грађански свесно". Истина је да се новинари играју "драматизације", а политичари "просвећивања". И да је једино што се од народа тражи - да не смета. А сад је јасно и откуд глумци у првим редовима ове "борбе против диктатуре". Они су, макар, професионалци.

БОНУС ВИДЕО - ШАМПИОНИ У ФОКУСУ: Анђела Вуковић - Радозналост је њена супермоћ

Препоручујемо

Колумне

0 2

КОМЕНТАР: Халид

17. 10. 2025. у 07:00

Колумне

0 2

ДРУГА СТРАНА: Успеси шестог октобра

11. 10. 2025. у 10:00

Колумне

0 8

НЕЋЕ МОЋИ: Парада мишљења

22. 09. 2025. у 18:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације