ДИЈАГНОЗА ЈЕДНЕ РЕГИОНАЛНЕ БОЛЕСТИ: Александар Вучић – осовина балканске политичке психијатрије!

Александар Вучић већ одавно није само политичка фигура Србије. Он је постао својеврсни регионални феномен – пројекција, страх и опсесија свих оних који нијесу способни да разумију шта значи водити самосталну политику. У региону у којем је лакше свалити кривицу него преузети одговорност, Вучић је постао идеалан изговор за сваку слабост, за сваку грешку и за сваки неуспјех.

Фото: Танјуг/Милош Миливојевић

Нема дана да се његово име не појави у насловима од Загреба до Подгорице, од Сарајева до Приштине. Ако пада киша – “Вучић дестабилизује регион”. Ако неки мигрант направи инцидент у Подгорици – “Вучићева мрежа”. Ако се поскупи гориво – “Београд врши притисак”. До апсурда је доведена логика по којој је Вучић крив и за оно што уради, и за оно што се деси само од себе.

Али то није случајно. У свакој политички слабој средини, потребан је “спољни непријатељ” да би се сакрила сопствена неспособност. И што је власт немоћнија – то је Вучић кривљи. У томе лежи и суштина ове балканске патологије: Вучић није мета зато што је проблем, већ зато што је доказ да се може бити рјешење.

Страх од суверенитета

Политичке елите у сусједним државама деценијама функционишу на тутеларном систему – траже потврду и инструкцију од међународних центара моћи прије него што донесу било какву одлуку. Тај модел одржава зависност, али и послушност. И зато је Вучић за њих опасност.

Он симболизује оно што регион одавно нема – способност да се одлучује самостално, да се балансира између Истока и Запада, да се сарађује с ким је интересно корисно, а не политички дозвољено. За такву политику треба храброст, а храброст је оно чега у окружењу најмање има.

Док Србија покушава да води неутралну, али суверену политику, остатак Балкана живи у некој врсти колонијалног синдрома. Све што долази споља се беспоговорно прихвата, а све што долази из Београда аутоматски се проглашава пријетњом.

Зато се и Вучић сатанизује – не зато што је пријетња, већ зато што подсјећа друге колико су се одрекли сопствене слободе.

Политичка психијатрија региона

Опсједнутост Вучићем у Црној Гори, Босни и Хрватској више није политички рефлекс – то је клинички случај. Он се јавља као симбол унутрашњих фрустрација, као лакмус-папир немоћи локалних структура које не могу да створе сопствени ауторитет, па им је најлакше да нападају туђи.

У Црној Гори, Вучић је већ годинама “кривац” за све: за изборни резултат, за сваку тензију, за сваку аферу и за сваки протест. Медијски и политички апарат бившег режима не може да замисли државу у којој Београд није “невидљива пријетња”. Јер ако се призна да Србија није кривац – онда би неко морао да објасни зашто Црна Гора и послије три деценије “суверенитета” и даље живи у економској и институционалној кризи.

У Босни, Вучић је синоним за “српску хегемонију”, иако управо он држи отворене комуникационе канале са Сарајевом, подржава стабилност и инвестиције, и избјегава сваку врсту националне реторике. У Хрватској је наратив још апсурднији – Вучић се користи као симбол политичке хомогенизације, као “подсјетник на пријетњу”, јер без тог непријатеља хрватска политика нема смисао.

Вучић је, парадоксално, постао осовина балканске политичке психијатрије – човјек којег сви нападају јер без њега не знају ко су.

Фрустрација немоћних

Иза сваке етикете о “Вучићевој кривици” крије се једноставна чињеница: он има оно што други немају – капацитет да одлучује сам.

Вучић је показао да се може балансирати између Брисела и Москве, између Вашингтона и Пекинга, а да се не изгуби сопствени курс. Показао је да се може водити политика која не мора да се свиди свакоме, али доноси резултате. И то је оно што изазива најдубљу завист.

Сви они који га данас нападају, сутра би жељели да имају његову политичку позицију. Јер, колико год га мрзјели, дубоко у себи му се диве. Виде у њему оно што никад нијесу имали – ауторитет, одлучност и способност да издржи притисак.

Зато га проглашавају диктатором, аутократом, националистом… јер лакше је демонизовати, него признати сопствену инфериорност. Лакше је викати “Вучић је проблем”, него погледати у огледало и виђети ко заиста јесте.

Вучић као симбол слободе

Вучић је мета јер показује да је слобода могућа – а то је највећи гријех у региону у којем су многи навикли да буду политичке слуге и посредници туђе воље. Он је доказ да се може водити политика која није диктирана, већ промишљена у интересу сопственог народа.

Зато га нападају и с лијева и с десна, и из Загреба и из Подгорице, и са Запада и са Истока – јер је постао једини симбол аутентичне независности на Балкану.

Вучић није узрок криза у региону. Он је огледало које показује ко их ствара. А они који не подносе свој одраз, највише мрзе оно стакло које их разоткрива.

Када се једног дана историја региона буде писала без дневних страсти, записаће се једноставно:

Александар Вучић није био проблем Балкана — био је доказ да Балкан може да има лидере који не траже дозволу да мисле својом главом.

Опсједнутост Вучићем није политички феномен, то је симптом болести – оне коју изазива немоћ да се буде слободан. А докле год регион буде живио од пројекције својих фрустрација према Београду, дотле ће и живјети у сјенци Србије.

Вучић није узрок њихових проблема. Он је подсјетник да је слобода могућа – а то је оно што највише боли.

(Борба.ме)

Препоручујемо

Политика

0 33

ВУЧИЋ ИЗ ТАШКЕНТА: Очекујем унапређење сарадње са Узбекистаном у свим областима

29. 10. 2025. у 10:29 >> 14:15

Политика

0 35

УЗ СРПСКЕ ТРОБОЈКЕ, ВЕРУ И ОДЛУЧНОСТ: Група од 60 Срба са Косова и Метохије кренула јутрос пешке ка Новом Саду да подржи председника Вучића

29. 10. 2025. у 09:33

Политика

0 34

НИ РУСКИ, НИ АМЕРИЧКИ, ВЕЋ СРПСКИ ПРЕДСЕДНИК Док блокадери руше и маштају о изолацији, Вучић дипломатском офанзивом ради за грађане Србије

29. 10. 2025. у 07:00

Политика

0 60

ВУЧИЋ О СУМАНУТИМ НАПАДИМА ХРВАТСКИХ МЕДИЈА: Тешка нека болест, не знам те чике у белом који могу да им помогну (ВИДЕО)

28. 10. 2025. у 18:32 >> 20:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације