ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ: Како је Вучић победио обојену револуцију

НОВИНАР Зоран Ћирјаковић објавио је ауторски текст на свом блогу о томе како је председник Србије Александар Вучић победио обојену револуцију.

Фото: СНС

Његов текст преносимо у целости:

Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног бола и предиво великог једа, није успела да оживи њихову клинички мртву некрополитичку побуну „крвавих шака“ (и шапа).

Могу мислити колико је тешко када поверујете да ће, ако га не оборите, крај света доћи сутра, а онда се, годину дана касније, суочите са чињеницом да није пао, а апокалипса се дешава само у вашој глави. Како ли је тек ономе што је на Сајму нудио лажну Вучићеву књигу – сугеришући да су непобедиви. Да би књига о њиховом поразу била бела, без текста.

Само Вучић може да нам каже како је победио обојену револуцију. Ово је текст о томе како су му помогли да их победи. Трајало је много дуже него што је очекивао, али тако то иде са фундаменталистичким покретима, посебно када су удвојени – с једне стране, командне, секуларно-космополитски, с друге, пешачке, локнасто-исусовски.

СРПСКА „TINA“: Не верујем да ће нам Председник рећи како их је поразио – чак и ако објави књигу „Како сам победио обојену револуцију“. Србија се није вратила у стање у коме је била пре пада надстрешнице. Није мало оних који чекају следећу некрополитичку прилику, и знају да се, ако је не буде, обојене револуције најбоље мешају са изборима.
Овде много тога није онако како је било, али кључне су ствари које су остале онакве какве су биле. Вучић је, и даље, нешто као неолиберализам. И њему, речима Маргарет Тачер, „не постоји алтернатива“. Делује да је готов, криза је ту, или стална или велика; али ништа.

То да „не постоји алтернатива“ Вучићу и даље важи из оба релевантна угла. И довољне већине гласача у Србији, што не значи да је она апсолутна или близу апсолутне, и Запада, који је Србију опколио, заробио и при томе нам ставио двоструке букагије – „НВО сектор“ и „Јунајтед медије“. Да не улазим и овде у окове Кумановског споразума, „устава“ Устава Србије, који (ни)је потписао Слободан Милошевић. 

Кровни разлог зашто нису победили је убеђеност писмених и свезубих студентиста, разних генерација, да овде важи „држава то смо ми“. Поред упадљиве чињенице да нису, коју сам изразио помоћу, тржишно обојене, класно-старосне метафоре „Ортомол“ (7000 динара) насупрот „Кардиопирина“ (350 динара) – овде за државу нема „ми“.

ДРЖАВА ТО (НИ)СУ ОНИ: У Србији важи држава то је „Он“. Сем у заградама наше историје, последња је трајала од октобра 2000. до јула 2012. године, када чекамо да се појави „Он“. Да ли је то добро или лоше је питање које некоме може деловати важно, али свако ко га овде поставља је у политичком проблему.

Са тим главним, „држава то смо ми“ разлогом повезано је неколико других. Запад је поверовао, много више него поносно српски гласачи, да ће, такви каквим су се лажно представљали, као националисти, локнасто-исусуовски и ломпаровски, ако више Вучић не буде на власти у Србији важити – „држава то су Они“.

Незгодно је када погрешни људи, они од чије милости у великој мери зависите у земљи коју је НАТО опколио и оковао, поверују у ваш спин намењен домаћој публици. У западним рукама су важне алатке корисне за успех сваке обојене револуције, па и ове. Наши „Лујеви“ су добијали материјалну и другу помоћ са Запада – али не и довољну. Зашто?

РЕАЛПОЛИТИКА АНТИ-ПАЛАНКЕ: Највиши државни, и кључни дубоко-државни, западни актери се мало тога у Европи плаше више од српског национализма. Путин је, наравно, главни изузетак, али и важан разлог зашто је њихова фобија од српског национализма толико велика. Штавише, мало шта им је одбојно, гадно и одвратно као српски национализам – сваки српски национализам.

Запад је толико антисрпски да се његова параноја, не волим жаргон психопатологије али он некада најбоље илуструје величину и природу проблема, огледа у чињеници да су одавно ушанчио на Константиновићевом становишту, на које је постављена (самопроглашена) „Друга Србија“ – које каже да је српски национализам нацитворан, односно, да је Сребреница не само „име геноцида“ већ и „име српства“.

Другим речима, да су „српство“ и „геноцид“ синоним. Таман сам почео да се питам да ли, можда, претерујем, да би ми стицај околности недавно показао да је ту немогуће претерати. Мислим да је политику Запада према Србији (и Србима) корисно посматрати као реалполитику анти-паланке. Или ти, пробаћу да је изразим мало сликовитије, битно је да се не толико „српска г*вна“ колико Срби схваћени као г*вна не преливају у „Европу“.

Ту стижемо до, за „држава то смо ми“ Лујеве, неколико повезаних проблема.

„VANISH“ ЗА ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ: Обојена револуција је егзоним – обојени револуционари га нису дали сами себи. При томе, појам је овде схваћен као пежоративан, име неаутентичног бунта спроведеног по западној вољи. Често се губи из вида да бунт може бити истовремено аутентичан и по западној вољи. Уосталом, баш таква је била петооктобарска, прва српска – и прва светска – обојена револуција. Позната и као „булдожер револуција“, а понекад су је помињали и као „кајгана револуцију“, по јајима којима је гађана „ТВ Бастиља“, али то име није заживело.

У тој првој није било потребно ништа „фарбати“ и „закрвљавати“, како су у другој чинили обојени револуционари којима надстрешница није даривала довољно мртвих тела – главног некрополитичког горива. Једноставно, о Милошевићу се није морало лагати, иако су и то чинили. О Вучићевој Србији толико лажу да Председник, који у истини не види врлину, делује као истинољубац.

Зашто толико овдашњих ауторитета инсистира да ово није била обојена револуција, и појам ставља под наводнике? Зашто чак и Слободан Антонић, који је углавном био јако критичан, покушава да примени аналитичарско-социолошки „VANISH“ на обојену револуцију која се није уфлекала крваво црвеном бојом већ умочила у њу?

Тешко је, наиме, наћи више бојену и обојенију револуције од ове. Она је, буквално, почела фарбањем шака, улица, тргова, и свачега још, у крваво црвену боју. Боја крви је била не само њено највољеније оружје, мото и заштитни знак већ је, транспонована на „не-Андреја“, посматрана и као боја победе некрополитичке борбе у име крви и за још крви.

Храњена озверивањем Вучића, и свакога ко га подржава, остало је још да добије своју крваву басну. Мислим да су многи (само)обојени револуционари прижељкивали расплет који би могао да стане у крваво црвене, „исправно“ шестооктобарске стихове: „Било је то у једној земљи грађана у Југоисточној Европи, поклан је чопор ћација у једном дану.“

АУТОКОЛОНИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ У СЕНЦИ КУЛТУРЕ АУТОШОВИНИЗМА: С једне стране, пошто су оне најуспешније, по правилу, биле анти-руске, наши националистички јавни интелектуалци су склони да сасвим занемаре чињеницу да се западно мешање, на пример у Украјини, ослањало на једну јако лошу, корумпирану, бахату – проруску владавину.

Мислим да је корисно посматрати је као аутоколонијализам окренут ка Москви – уосталом, појам „аутоколонијализам“ је оригинално уведен у контексту држава насталих на рушевинама Совјетског Савеза. (То сам открио тек пошто сам га употребио у контексту Србије, где имамо сукоб аутоколонијализама и илузију „суверенизма“, чији  место у српској политици илуструје „стелт“ Миша Ђурковић, његова жалосна синегдоха.)

Српски националисти су склони да „обојено револуционарне“ Украјинце виде као стадо волова испраног мозга, што је глупо колико и непримерено. У стварности, у Украјини је аутоколонијализам окренут као Бриселу и Вашингтону, који је деловао у синергији са неоколонијализмом, што је западноцентричан појам, дакле појам који, за разлику од аутоколонијализма,  нема множину, победио аутоколонијализам окренут ка Москви. Рат у Украјини је трагична илустрација мере у којој је то била пирова победа.

У Србији, Русија је далеко, исход сукоба аутоколонијализама је предвидив. Зато нису могуће трагедије већ искључиво (само)повређивања – какво су својим суграђанима студентисти наносили вођени веровањем да илузија да Вучић осећа бол оправдава сваки други бол.

Мера у којој су били не толико спремни да повређују Србе и Србију, и колико велики понос су осећали што то чине и док то чине, неодвојива је од чињенице да је овој садистичкој обојеној револуцији кумовала иста она сила која је омогућила да (елитни) аутошовинизам, отрован али на маргинама, прерасте у (средњокласну) културу аутошовинизма, која данас има централно место у динамици друштвених односа у Србији. Та сила су (луксембуршки) „Јунајтед медији“.

И„ЛУЈЕВИ“ И „КАРДЕЉИ“: С друге стране, ауторитети са факултета коме би, бојим се, данас више пристајао назив „Факултет аутошовинистичких наука“, верују да појам обојена револуција, дакле истина о природи месијанског устанка који је кренуо да дави Вучића тако што дави Србију, девалвира не само аутохтони већ и, наводно, јединствен карактер фундаменталистичког култа Богостудената, у чијем стварању су одиграли важну улогу.

(Само)обожени, наиме, нису поверовали само да имају право и дужност да сами управљају Србијом, већ и да су нови Кардељи. Да су измислили нешто што је не само оригинално, као Кардељево „самоуправљање“, већ и да ће то, у суштини, бити титоизам 2.0 – више „прави“ крај српске (не само политичке) историје него увертира у њен „добар“ крај.

Наши „Лујеви“, мамина сунца која су, можда, дала понеки испит, нису закључили само да су измисли топлу воду, они су убеђени да су измислили воду – где је важан део њиховог проблема, и Вучићевог решења, везан за чињеницу да им је много њих који имају „др“, из политикологије, иних друштвених наука и хуманистике, рекло да су у праву.

Наравно, међу „балванима“ о које су Студенти серијски саплитали, све док нису пали, не треба заборавити економисте. Једном од тих „распаметивача“, кога видим као „Јова Бакића“ смештеног у физиономију Ратка Младића, име је „Огњен“. Име није увек знак. Некада је карикатура.

Обојене револуције су, једноставно, покушаји да мимо избора, масовним протестима, у једном друштву буде успостављен либерални поредак какав постоји на Запади, или какав учесници те обојене револуције верују да постоји на Западу. Наравно свака обојена револуција има своје специфичности, а овде је посебно важан амбивалентан западни однос према њој. Запад није пригрлио аутоколонијалне „маратонце“, који су трчали и бицикларили ка њему. Наравно, и ка Матијиној (културно) деконтаминираној ћерки.

РЕВОЛУЦИЈА ЛАЖИМА: Ту стижемо до, можда, другог најважнијег разлога зашто друга српска обојена револуција није успела. А то је чињеница да може да постоји нешто још самодеструктивније од чињенице да лажете друге. А то је када слажете себе – и поверујете у ту лаж.

Да су, сами себи, рекли да њихов бунт може да успе само као нешто, да кажем тако, налик обојеној револуцији, да нису убедили себе, не сами, у лаж да она то не може бити, да је надполитички уникум, и као таква постисторијски историјска, можда би разумели колико је Запад био важан за њен исход. Посебно онда када стварност није на вашој страни – када крећете од канонаде лажи о Вучићевој Србији.

Има неке правде у чињеницу да они који су лагали српски народ да су националисти, и лагали како и колико је Вучић лош, што је, имајући у виду како и колико јесте лош, не толико надреално колико перверзно – у великој мери пропали као жртве две лажљивости. „Лујеви“ су помогли Вучићу да их победи тако што су, бахати и (само)обожени, поверовали да могу некажњено да лажу – и друге и саме себе.

Ако бих морао суштину њиховог саучесништва у чињеници да их је Вучић победио морао да сместим у само једну реч, онда је то – лаж. Зато, ако су већ синтагму „обојена револуција“ претворили у денквербот, у забрањену реч, онда би, ако нећемо да наставимо да се лажемо, требали да је посматрамо као револуцију лажима (против лажи).

Истини за вољу, кардељевски „Лујеви“ ту имају једну олакшавајућу околност. Не би им било лако да победе и да су говорили истине.

ИСТОЧНА И ЗАПАДНА ТРИБИНА: Судбину Србије одлучују две снаге које сам поменуо, али није на одмет дефинисати их из угла који је важан за разумевање цене које су обојени револуционари платили за своје лажи. Једна су поносни Срби, који су већина у гласачком телу. Корисно је посматрати их као „источну трибину“. Друга је Запад, „трибина“ без чије материјалне помоћи, прилично буквално реч је била о џаковима пара скривених у крагнама и капуљачама, и обавештајних прикљученија можда ни прва српска обојена револуција не би успела.

Не знам да ли се у другој може говорити о џаковима пара, али то је мало битно. Није било одлучности Запада да постигне нешто битно више од тога да Вучића – што значи Србију – учини што слабијим, и држи таквим.

Подсећам, поред самог Вучића, његове драматично потцењене вештине и интелигенције, важну улогу у његовом успону на инокосни српски трон, онај на коме су пре њега седели Милошевић и Тито, имала је чињеница да Запад не воли када овде треба да разговара са „Ми“ – а не са „Ја“. Уосталом и Милошевић, кога селебрити гуруи студентистичког култа воле да поистовећују са Вучићем на начине који вређају интелигенцију бизона, можда не баш патуљастих „Ајвана“, био је у време Дејтона, и неко време после њега, стуб стабилности у региону, што је поновила и Мадлен Олбрајт, у коју се сместио један од еталона антисрпства.

„ЗОРАН“ ОД ЧИПУЉИЋА: Ту стижемо до позадине проблема – оно што воли да чује једна „трибина“, националистичка већина српских гласача, не воли да чује друга, Запад. Ако лажете једне, српске гласаче, да сте националисти, тиме себи сечете другу грану на којој седите, Запад.

Без њега би ишло јако тешко и да им непријатељ није политичар Вучићевог калибра – од кога је питање да ли је у Србији икада било већег. На жалост обојених револуционара, наши грађанисти, велике естете, пршти пудер и док прде, чији се укус ваља испод пораза ове обојене револуције, стално бркају велико и лепо.

Политичка естетика је овде ретко слушкиња успешне политике. Зоран Ђинђић је био један од изузетака, док га није стигла непријатна чињеница да је све разумео, али да није умео.

Ако је успешна, политика је у Србији ружна – и онда када служи „најлепшим“ прдопудерашким циљевима, што одлично илуструје политички геније у Вучићу – правом српском „Ђинђићу“. Оригиналу једне „европеизацијске“ и модернизацијске причине коју данас воле да зову „Зоран“.

Вучићу је успело оно што убијеном премијеру није. Да убоде праву меру национализма у земљи којој је Запад забранио национализам. Ту је Вучићева прошлост важна колико и мера у којој се тај прошли „Вучић 1.0“ разликује од данашњег „Вучића 2.0“.

БОГОСТУДЕНТ ИЛИ ХОБС, ПИТАЊЕ ЈЕ САД: „Лујеви“ су поверовали да су истовремено дубоко културални мађионичари и политички алхемичари. Они, наиме, не мисле да од Срба могу да направе неке културално безмирисне, православне или грађанистичке, кандиране Швеђане, како су склони да виде себе. Они, чини ми се, верују да су на ђубриште историје већ послали, сем Едварда Кардеља, целокупну (светску) политичку мисао, од Платона преко Хобса до Шмита, и све до сада познате политичке праксе, не само револуционарне.

Зато ме не чуди да су, решавајући један проблем, реалну могућност да добију свог „Чедомира Јовановића“, тачније чињеницу да би „лидер“ могао да буде не само поткупљив већ и  похлепан, направили много већи.

Они су, наиме, у земљи у којој се сви политички избори врте око лика вођа – „Он“ је овде, и у оближњим државама, Елефтериос Венизелос је још бољи пример од Вучића, оса око које се кристалишу победничке политичке опције, и у времену у коме су, глобално, личности вођа постали много важније од идеологија, одлучили да немају вођу. И да више не разматрају ту, пустићу да овде проговори ђавољи адвокат из мене, малоумну одлуку. (На Вучићеву срећу, било је немогуће постати „корисни идиот“ Богостудената.)

Данас не само у Србији, већ и у САД, важи оно што је у Грчкој један велики западни историчар описао речима на које ми је пажњу скренуо историчар Милош Мишић: „Постојали су венизелистички националисти и антивенизелистички националисти, венизелистички марксисти и антивенизелистички марксисти. И било је хиљаду пута лакше венизелистичком националисти да нађе заједнички језик са венизелистичким марксистом него са антивенизелистичким националистом.“

ТИНДЕ И ФИЛИП: Кључни чиниоци српског културног обрасца, где, у буквално целом свету, није лако наћи оне који се спорије и теже мењају, упућују на важност вођа у српској политици – али узалудно је то говорити (само)обоженим нарцисима који, чак и као студенти Факултета политичких наука, бркају „личност“ са „култом личности“.

Да, (само)обожени, не верују да историја почиње од њих могли би да сазнају да, када овде хоћете колективно руковођење – добијете Сејду Бајрамовића и Богића Богићевића. Мада, Богостуденти који су гостовали у „Утиску недеље“ су нам демонстрирали да ни ту не постоји дно. Бајрамовић и Богићевић ми делују као политички гиганти, можда не баш Лењин и Гарибалди али ту негде, у поређењу са гостима у чије се пркно серијски уметала Оља Бећковић, која је поверовала да је, од Луковићеве „Зоље“, израсла у крстарећу ракету.

На Вучићеву срећу, када се образујете по идеолошком и културалном слепом калупу чије је стварање надзирала Тинде, и када вас учи стално растући број натољубивих „Филипа“, који се, званично, не зову „Филип“, онда не чуди да ћете поверовати да овде мора оно што може на Западу. На нашу жалост, у Авганистану је то много лакше видети него у Србији, чињеница да овде нечега нема не значи да то овде може. И обрнуто.

Политика која се заснива на потреби да буде изграђено оно чега овде нема, и игнорисано оно чега овде има, нема велике шансе да успе – сем у смислу силовања Србије и малтретирања њених грађана, које је студентистички култ спроводио годину дана, и само чека нову прилику да настави, и започне трећу српску обојену револуцију.

ВУЧИЋЕВИ (НЕ)ДОБРОВОЉНИ ЏЕЛАТИ: На судбину ове, која је поражена у новембру, утицали су националистички „корисни идиоти“. Суштина тог појма, и њихове корисности, јесте да сви они – и Антонић и Милош Ковић и „Ћаци“ Копривица и Драган Маршићанин, који им се, у Коштуничином српском свету све касни, последњи прикључио – сасвим искрено верују да не служе Вучићу.

Та илузија, мера у којој истрајавају на њој и начин како то чине, је оно што „корисне идиоте“ чинило драгоценим – и важним за разумевање разлога зашто је Вучић успео да победи обојену револуцију.

У Антонићевом случају, а он је био најкориснији од свих, корисности је допринела и чињеница да се, на неколико недеља, поколебао после 15. марта. Уз Ђорђа Вукадиновића, који, као и Мило Ломпар, није био ничији корисни идиот, обојица су били (и остали) националистичке слуге агенде „Јунајтед медија“, Антонић је био један од најбољих хроничара и аналитичара обојене револуције. Нажалост обојица, и он и Вукадиновић, пишу о њој као о „обојеној револуцији“, а упада у очи и чињеница да је током тих недеља сумње у идеолошку потку свог „корисно-идиотлука“ Антонић написао своје најслабије текстове.

Зашто су елитни поносно српски „корисни идиоти“ били толико важни, иако су се, сем Ковића, клонили великих провладиних медија, а, сем Маршићанина, нису били припуштани у аутошовинистичке „Јунајтед медије“? (Овде треба истаћи да је Георгиев, пре „Бин Његоша“, како кандидата за националистичку икебану видео и Ковића, али овај је, за разлику од „Бин Његоша“ који је прошао све тестове, пао већ на првом „испиту“.)

Националистички „корисни идиоти“ су помогли да један број грађана препозна оно што није било лако видети, иако су многи то наслућивали. А то је централна лаж ових протеста – њихов тактички, празни, перформативни национализам.

Српске заставе и иконе (и локнасти Исус) су истурене у прве редове протеста, који су били пажљиво „курирани“, да би прикрили њихову суштину – чињеницу да је њихова потка и срж била „евро-мајданска“, и са свешћу да, када желите да привучете русољубиви народ који је био жртва агресије „колективног Запада“, није паметно махати плаво-жутим заставама Украјине и такозване Европске уније.

Ипак, и даље не могу да препознам шта је било глупље. Да ли убеђеност да ће се довољан број Срба, оних који су спремни на све што буде било потребно, постројити иза нечега што не води вођа – „Он“. Или веровање да у Србији можете да спроведете обојену револуцију са локнастим Исусом и „Бин Његошем“ – где је, на несрећу Србије, најмањи од свих проблема да се кандидат за Штировник гади „Србијанаца“ више него Латинка Срба.

КОБЕ ГОВЕДИНА И ЕФЕКТИВНА СРБИЈА: Оно што је кључно, а што националистички јавни интелектуалци који су постали Вучићеви „корисни идиоти“ нису желели, а можда ни помишљали, да кажу јавно. А то је да лажни национализам еуро-мајданске авангарде протеста није био само парадни. Уосталом, и Вучићев реалсрпски национализам је одавно постао углавном перформативан и истањен.

Над могућношћу да ова обојене револуција победи – а исто ће, прилично сам сигуран, важити и за следећу, трећу, ако је или када је буде – надвија се чињеница да поред велике, реалне, мале, мање и најмање Србије постоји и нешто што је мање чак и од титоистичке „уже Србије“ – а то је ефективна Србија. Она би била много мања него што сугеришу њене границе – оне на картама колико и оне које је Милошевић окаменио у Куманову.

Логика којом би ефективна Србија била успостављена, и зашто верујем да би била извесност да Вучић није победио наше друге обојене револуционаре, случајно српски „евро-мајдан“ камуфлиран тробојкама поноса српством, биће тема мог следећег текста.

Овде желим да истакнем само две ствари. Прва је чињеница да је, за разумевање о чему говорим када кажем ефективна Србија, потребно уважити не само Устав СФРЈ из 1974. године већ и стварност Северне Македоније. Државе, мада, бојим се, да би прикладније било рећи „државе“, која нема покрајине али је подељена као да је реч о две непомирљиве, непријатељске државе које су на ивици рата. (Што, иначе, нису. У Македонији све иде килаво, и обележено је анти-климаксима, па ми је нада у мира јача од стрепње од рата.)

Друга су невидљиве, али високе и дебеле, границе ефективне Србије, која – захваљујући Вучићу, али и његовим националистичким „корисним идиотима“ – није постала наша нова, микросрпска стварност. Та ефективна Србија би се „простирала“ од Дунавца на северу до Голије на југу. Или, ако ћемо по општинама, мислим да је тако јасније, од Палилуле до Ивањице.

Зато мислим да Антонић и други поносно српски јавни интелектуалци, који су касније кренули његовим стопама, заслужили најраскошније сендвиче; оне са кобе говедином – не само од надлежног општинског одбора СНС-а већ и од целе посткумановске Србије.

РУХОЛАХ ГЕОРГИЕВ ПРОТИВ СЛОБОДАНА ХОМЕИНИЈА: За крај, ова обојена револуција се, можда још боље него у Украјини, огледа у Ирану.

С једне стране, идеолошки, она ми највише личи на идеолошки галиматијас који се сместио у иранску револуцију – која је преименована у исламску неколико месеци пошто је победила, мада пре него што је „појела“ своје левичарску децу.

Оно што може да збуни, поред различитог исхода, јесте чињеница да су фундаменталисти какви су овде грађанисти, у Ирану били исламисти, а да су овде националисти оно што су тамо били левичари – и једни и други су упорно копали свој „гроб“. Наравно у Ирану, који није у Европи, сви улози су много већи, а све метафоре много примереније него у Србији.

Важан разлог зашто је овдашња, друга обојена, трајала колико је трајала, и зашто је обећавала онолико колико је обећавала, али и зашто је поражена – је исти. То је чињеница да овде еквивалент великог ајатолаха Рухолаха Хомеинија треба тражити у троуглу Слободан Георгиев / Александра Суботић (она која није била у „Задрузи“) / Драган Шолак.

„Н1“ и „Нова“, изгубило се латинично „Ес“ негде у Луксембургу, пошто му је њена друштвена улога у Србији доделила „близанца“, играли су овде 2025. године улогу које су касете са Хомеинијевим говорима имале у Ирану 1979. Нова времена нови медији.

Мило, који се не презива Ђукановић, овде је требало да постане нешто налик Аболхасану Бани Садру или Мехдију Базаргану – наравно ако занемаримо чињеницу да се у позицији икебане грађанистичких власника друге српске обојене револуције није нашао вољом српских националиста већ командног обојено револуционарног троугла кога ћу, не само ради једноставности, назвати „Слободан Георгиев“. (Желим да истакнем да, ако презиме јесте бугарско, како многи верују, то може бити само „олакшавајућа околност“ – каква год да је стварна „тежина“ његове улоге у расту и развоју културе аутошовинизма у Србији.)

С друге стране, у смислу окидача, њеног „нестајућег посредника“, друга српска обојена револуција је најсличнија масовним протестима у Ирану у јесен 2022. године. Оно што су овде биле жртве пада надстрешнице, тамо је била смрт Махсе Амини.

Разлози зашто ти протести нису постали чак ни неуспешна обојена револуција лежи у чињеници да у Ирану није било потребе да они који протестују било шта боје у крваво црвену боју. Њу су обезбедила иста она иранска тела која су спречила обојену револуцију. Кажу, не знам да ли лажу, да их је било најмање 476. То је много крваво црвене боје.

Код свих поређења, која ми не волимо и када су најбоља могућа, такав нам је културни образац, разлике између онога што поредимо су важне колико и сличности. Кључне разлике између Србије и Ирана су једноставне. Иран је у Азији, и НАТО му је, и данас и 2022. године, само на једној граници. Србија је у Европи, и НАТО је одавно на свим њеним границама, сем једне.

Зато се овде никад не зна. Можда буде важило – трећа срећа.

Препоручујемо

Политика

0 0

БЛОКАДЕРИ У ЧУДУ: Шешељ указао на велики скандал (ВИДЕО)

29. 11. 2025. у 19:00

Политика

0 30

ОРБАН ОБАВЕСТИО ВУЧИЋА О РАЗГОВОРУ СА ПУТИНОМ: Мађарска ће помоћи Србији

29. 11. 2025. у 15:18

Политика

3 17

ВРИ МЕЂУ БЛОКАДЕРИМА Маринковић: То је дискриминација и кривично дело

29. 11. 2025. у 13:17

Политика

0 17

БЛОКАДЕРСКИ НОВИНАР АЛЕКСАНДРОВИЋ ПИТАО МИЛИВОЈЕВИЋА: Докле ћеш да се савијаш и пузиш пред пленумашима?!

29. 11. 2025. у 13:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације