BEOGRAĐANIN NA ZBORU NOVOG BEOGRADA: KAKO TO IZGLEDA!

Po različitim krajevima Beograda niču zborovi kao pečurke posle kiše. Prošle nedelje dobio sam poziv na zbor na Novom Beogradu. Svaki blok ili njih nekoliko udružuju se i narod se okuplja, kažu, svi imaju pravo glasa. Nisam želeo to da propustim, kao Beograđanin u pedesetim godinama želim da se pitam, da čujem šta se to nudi i promoviše.

Foto: Grad Beograd

Takozvani „crveni parkić“ između blokova 9A, 11B i 11C, oko dvanaest časova. Narod pristiže, vidim ima nas preko 70, 80. Nije malo. Ubrzo jedna žena uzima megafon i obraća se okupljenima, koji prilaze ne bi li je bolje čuli. Kaže „Ovo je inicijalni zbor, da vidimo koliko će da vas se odazove i da postavimo ciljeve“. Nakon uvoda u kojem je rekla da bi trebalo da brinemo o svom kraju, da sarađujemo za dobrobit naše okoline, da je moj problem i tuđi, kao što je tuđi i moj, ugledao sam crvenu šaku nacrtanu na megafonu. Hm, prišao sam malo bliže, u tom prvom prstenu bile su neke žene poluobrijanih glava s bedževima, ličile su mi na političke aktivistkinje. Očekivao sam da svakog trenutka uzmu megafon i da se obrate skupu. Ali umesto toga čuo sam da nešto zuji iznad moje glave. Pogledah gore, kad ono dron, snima nas, ne znam ni ja zbog čega, ako smo se spontano okupili? Ubrzo mlađi, ali prosed muškarac uzima megafon i kaže kako moramo šire da delujemo, kako ne bi trebalo da se promene vrše samo na lokalu, nego na nivou čitave države i da svi moramo da se udružimo ne bi li režim pao. Sad već počinje da liči na politički skup. Osvrćem se ja, osvrću se mnogi oko sebe, pitajući se verovatno isto što i ja: „Šta ja ovde radim? I da li je moguće da sam u ovim godinama tako lako prevaren?”

Potom jedna starija žena uzima megafon i obraća se skupu. Kaže kako sve može da se reši ako ljudi imaju volju i da je ona uspela da reši probleme u svojoj zgradi. Počinje da navodi konkretne situacije. Sad opet poverovah da sam na pravom mestu, sve dok ne čuh razgovor ove dve aktivistkinje iz prvog reda kako se meškolje i jedna drugoj kažu „Sklanjaj ovu, sve će da upropasti. Mora to žustrije, ništa konkretno nisu rekli“. Hm, sad se opet pitam ko to nije rekao i šta konkretno. Ova starija gospođa, možda koju godinu starija od mene je baš krenula u smeru u kom bi taj, nazovi, zbor trebalo da ide. Pojedinci zvižde u pozadini, čuje se „Uaaa“, a ja se čudim što negoduju ženu koja je želela sasvim pristojno da participira u skupu. Otimaju joj megafon i tada se smenjuju pravnik koji se, eto, slučajno našao u istom tom prvom redu, koji objašnjava, kako, čini mi se, mora da se odaberu predstavnici od ovde nas prisutnih koji bi delovali u naše ime. Postaje mi nejasno da li se to sprema stvaranje paralelnih institucija i da li sam i ja deo toga. Zatim gospodin IT-stručnjak izlazi na govornicu i počinje da priča o nekoj šifri, valjda za Viber grupu, pa da svi pristupimo. Nisam poneo telefon, pa nisam mogao da upišem te brojeve koje je on nekoliko puta ponovio. Kaže da su skupili neki novac kao IT zajednica, i da su tako pomogli profesorima u blokadi.

Sad mi opet nije jasno, da li je ovo skup koji bi trebalo da reši smeće oko zgrade, divlje parkirane automobile na zelenoj površini, komunalne probleme ili da odlučuje da li bi deca trebalo da idu u školu ili ne. Megafon uzima jedna osoba obrijane glave, sa kačketom, za koju nisam mogao da procenim da li je žensko sve dok se nije predstavila ženskim imenom. I ona poziva na promene. Ponovo se oglašava neki od muškaraca koji nas poziva da svojim starijim sugrađanima puštamo snimke sa N1 televizije, kako bi shvatili šta se dešava u državi.

N1? Ja gledam RTS, jer čujem napadaju ga i jedni i drugi, što znači da je ipak objektivan.  A nešto mi se provlači kroz glavu da se na N1 redovono govori o genocidu u Srebrenici, pa kreće da mi kuva u stomaku. Sad već shvatam da je skup u potpunosti obojen bojom crvene šake i da sam zalutao u njega. Povremeno neko vikne „pumpaj”, krene aplauz i ponovo nastupa ona žena s početka koja je rekla kako nije pripadnik nijedne političke partije, ali je dala otkaz u državnoj firmi, samo nisam razumeo zašto. Verovatno da bi mogla da se bavi ovakvim skupovima, a i moguće da je bolje plaćeno.

Naposletku dozivaju studente na binu da objasne kako se organizuju plenumi. Među nas sedamdesetak, nijednog studenta. „Tužno“, pomišljam, „mi se borimo za ispunjenje njihovih zahteva, a ispade da njih baš briga i za nas i za naš kraj“. Ipak, grešim. Evo jedne, izlazi ispred nas na uzvišenje, koji iz milošte zovem bina. Ništa je ne razumem šta priča. Još ti mladi kad krenu sve da čitaju sa telefona, kao da im neko drugi piše govore, odmah pomislim da su samo sredstvo za ostvarenje nečijih ciljeva. Valjda će ubrzo kraj ove agonije, ručak se hladi.

Na kraju se dogovaramo da se sledeći skup održi za sedam dana na istom mestu i tada će se definisati tačni ciljevi delovanja. Razmišljam da li da za temu kandidujem farbanje sprava u parkiću, može i u crveno, nego se plašim da će da me ismeju, ipak su ove podšišane tete, kako i mnogobrojni vlasnici pasa sa minđušama po licu pametniji. Imaće sigurno bolje ideje. Vraćam se u stan i razmišljam o jednoj rečenici koju je prosed gospodin izrekao na skupu – kako se oni što su se nakrali voze džipovima, a ja gledam sve džip do džipa u svom kraju. Da nisu to ti isti koji su se nakrali, a sada protestuju protiv sebe samih? Ili su možda ti čuveni programeri, koji dobro zarađuju, pa se bune protiv režima koji im ne brani da kupe sve te džipove? Još gledam tu silnu dečicu koju su majke dovele na ovaj zbor, ne znaju šta bi sa sobom, ali dron ne vidi ko je mali, a ko veliki, važan je broj. Sa rukama u džepovima ulazim u stan gde me žena pita „kako je bilo?“. Razočaran odgovaram: „isto kao za vreme Tite, samo smo tad zaista svi bili isti“.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije