УПОРИШТЕ ВИТЕЗОВА ВЕРЕ И СЛОБОДЕ: Ђурђеви ступови у Беранама 810 лета дом митрополита и епископа будимљанских

У МАНАСТИРУ Ђуреви ступови у Беранама, седишту и катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, дому епископа и митрополита будимљанских, саграђеном пре 810 лета, сведоку бурне историје пуних 778 година ''светли''  прах ктитора, господара Будимља, Првослава, сина великог жупана Тихомира, брата Немањиног, данас је поново на храмовну славу Ђурђевдан, запаљена славска свећа.

Фото: М. Стевановић

- Овај манастир је од свог настанка до данас делио и добро и зло са народом. Зато је био и остао и божији и народни дом, топло прибежиште и лука спасења, светиња која је духовно хранила и формирала поколења наших предака.

Ово су речи Митрополита Јоаникија, изговореним у интервјуу за Новости, у којем је говорио о овом манастиру где је уведен у трон епископа, и где је донедавно столовао на челу Епархије  чији је повратак народ чекао неколико векова.

Наиме, један од средњовековних извора Епархију будимљанска помиње као четврту по реду од укупно седам које је основао Свети Сава.

- Од мученичке смрти Митрополита Будимљанског Пајсија Колашиновића којег су Турци живог одрали и закуцали на вратима манастира 1653. године па све до друге деценије двадесетог века нису престајала страдања ове светиње. После Друге сеобе Срба цела Будимљанска жупа и Полимље укључујући и  манастир  Ђурђеве Ступове претрпели су до тада незапамћена паљења и рушења светиња и домова. Због тог запустошења манастир за неколико наредних деценија ''није појао''. Од Карађорђевог устанка до ослобођења 1912. године пет пута је рушен и паљен. После свих страдања обнављан је и изнова започињао свој живот.  Васкрсавао је из пепела да сабере, утеши и охрабри страдални  српски православни народ ових непокорних гора, објашњава Митрополит Јоаникије, због чега ову светињу називају и ''манастир мученик''.

Дело и подвижништво најславнијег будимљанског митрополита Пајсија Колашиновића који је заједно са патријарсима Пајсијем и Гаврилом понео тешко бреме мучеништва свога народа, остало је за сећање потомцима, који пале свеће и за душу чувеног духовника, након чијег свирепог убиства, како је писао академик др Миомир репресији Турака посебно је било изложено монаштво и свештенство ове епархије. Митрополитска столица у манастиру Ђурђеви ступови ''остала је тада празна, а свештенство разјурено'', па је народ ''умирао неопојан''.  Оно што се од Васкрса па до јесени 1653 године дешавало свештенству и монашким братствима и српском свету у долини Лима упозоравало је на то да наступају још тежа времена.  Будимљанска митрополија се по свему судећи и формално угасила 1738 године када су спаљени Ђурђеви ступови, пише академик Дашић, наглашавајући да је манастир ''пропојао'' после 30 година, при крају седме деценије 18 века...

Мученичка смрт патријарха Пајсија била је увод у страдање српског народа у Васојевићима, монаштва и свештенства и самог манастира који ће потом бити пет пута паљен и разаран.. Међутим, толико пута и обнављан.

Остало је записано да када су Турци на Преображење Господње хтели  пети пут да га запале и разоре,  1898. године народ се дигао на ноге и одлучио-или ће одбранити манастир, или ће изгорети у њему.

Међу људима спремним мрети за крст часни и слободу златну био је и свештеник Максим Поповић, звани Лужац који их је исповедио и заједно са њима остао унутра да бране манастир. Како је остало записано, отац Максим, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у левој руци, обратио се заточеницима, истичући пре причешћа да ''ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, решисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину''. Манастир је тада одбрањен, остало је записано у хроникама манастира, под чијим сводовима су одржавани су зборови,сабори, договарани устанци и буне, али и проглашена  независност Васојевићке кнежевине Холмије, под вођством контроверзног кнеза Николе Васојевића. На Ускршњем сабору 1857 године, донесена је одлука о уједињењу Васојевића са Црном Гором у коју су они унели више од пола територије тадашње подловћенске Црне Горе. У новијој историји у манастиру су у трон епископа будимљанско-никшићког уведени садашњи Митрополит Јоаникије и епископ Методије.

У манастиру је у трон епископа будимљанско-никшићког осим садашњег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија уведен и његов наскедник Методије.                                               

 УЈЕДИЊЕЊЕ-ОСТВАРЕНИ САН

Уједињењем је остварен вишедеценијски сан, тада већ упокојеног игумана Мојсија Зечевића, духовника-хајдука, јадне од најчувенијих личности које су столовале у Ђурђевим ступовима, које је као и свој народ бранио речју и мачем. По речима академика др Миомира Дашић, од 1825 године игуман Мојсије се чвршће везује за Цетиње и митрополите Петра Првог и Петра Другог Петровића и постаје њихов блиски сарадник у духовним и државним пословима.

-Тада је почео и постепени процес интеграције Васојевића и Србљака, односно народа Горњег Полимља са слободном, малом црногорско-брдском државом, сматра др Дашић, који који говорећи  о способности игумана Зечевића каже да о томе ''најбоље  сведочи то што га је Петар Први именовао да га замењује у ''столици'' док на престо не дође Раде Томов''.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације