МАНАСТИР И ГРАД ЧУВАРИ СЛОБОДЕ: "Ђурђеви ступови" код Берана, данас славе 811 година

КАДА данас прва звона најаве долазак епископа будимљанско-никшићког Методија, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим ступовима код Берана, верни народ са својим свештенством почеће да обележава по 811 пут славу светиње и заштитника града Светог Георгија Победоносца.

М. СЕКУЛОВИЋ

У престоном граду Епархије, засветлеће кандила која су са народом и калуђерима пркосили временима, освајачима и силницима разних боја и вјера, којима је увек полазница у обрачуну са народом који се ''нешће у ланце везати''    била задужбина Великог жупана Првослава, синовца Немањиног.

Наравно, силници су имали на уму, а народ упркос свему гајио сећање да је у манастиру темеље четвртој по реду Епархији ударио Свети Сава, која је у 15. веку била уздигнута на степен Митрополије коју су Турци укинули после свирепог уморства Митрополита Пајсија (жив је одран) 1648. У њој је дуже од две деценије столовао и садашњи Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је, колико је познато (зна се за имена тринаест епископа и девет митрополита будимљанских), 23. по реду архијереј.

Данас, на Ђурђевдан, славу манастира,  ''засветлеће'' прах господара Будимља, Првослава, сина великог жупана Тихомира, брата Немањиног,  који почива од његовог упокојења 6. јануара 1244. године (1174-1244) у манастиру на десној страни наоса, у гробу над којим стоји сасвим обичан запис : "Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира - синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов".

Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима.  Један од средњовековних извора Епархију будимљанска помиње као четврту по реду од укупно седам које је основао Свети Сава. Стара Будимљанска епархија доносила је зреле духовне плодове у средњем веку и касније све до почетка осамнаестог века. Њен допринос у области духовности и културе на овом западном делу старе Рашке види се по броју светиња изграђених на њеном подручју од манастира Мораче, Шудикове, Калудре, Брезојевице, Урошевице, Лучице и многих других заборављених, али и обновљених светиња од Бихора и обронака Ибарског Колашина до Плава и Гусиња.

- Од мученичке смрти Митрополита Будимљанског Пајсија Колашиновића кога су Турци живог одрали на вратима манастира 1653. године па све до друге деценије двадесетог века нису престајала страдања ове светиње. После Друге сеобе Срба цела Будимљанска жупа и Полимље укључујући и  манастир  Ђурђеве Ступове претрпели су до тада незапамћена паљења и рушења светиња и домова. Због тог запустошења манастир за неколико наредних деценија „није појао“. Од Карађорђевог устанка до ослобођења 1912. године пет пута је рушен и паљен. После свих страдања обнављан је и изнова започињао свој живот.  Васкрсавао је из пепела да сабере, утеши и охрабри страдални  српски православни народ ових непокорних гора, појашњавао нам је  владика Јоаникије, због чега ову светињу називају и ''манастир мученик''.

Дело и подвижништво најславнијег будимљанског митрополита Пајсија Колашиновића који је заједно са патријарсима Пајсијем и Гаврилом понео тешко бреме мучеништва свога народа, остало је за сећање потомцима, који пале свеће и за душу чувеног духовника, након чијег свирепог убиства, како је писао академик др Миомир Дашић, репресији Турака посебно је било изложено монаштво и свештенство ове епархије. Митрополитска столица у манастиру Ђурђеви ступови ''остала је тада празна, а свештенство разјурено'', па је народ ''умирао неопојан''.  Оно што се од Васкрса па до јесени 1653 године дешавало свештенству и монашким братствима и српском свету у долини Лима упозоравало је на то да наступају још тежа времена.  Будимљанска митрополија се по свему судећи и формално угасила 1738 године када су спаљени Ђурђеви ступови, пише академик Дашић, наглашавајући да је манастир ''пропојао'' после 30 година, при крају седме деценије 18 века...

У аналима манастира остало је записано да када су Турци на Преображење Господње хтели  пети пут да га запале и разоре,  1898. године народ се дигао на ноге и одлучио-или ће одбранити манастир, или ће изгорети у њему.

Међу људима спремним мрети за крст часни и слободу златну био је и свештеник Максим Поповић, звани Лужац који их је исповедио и заједно са њима остао унутра да бране манастир. Како је остало записано, отац Максим, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у левој руци, обратио се заточеницима, истичући пре причешћа да ''ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, решисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину''. Манастир је тада одбрањен, остало је записано у хроникама манастира, под чијим сводовима су одржавани су зборови,сабори, договарани устанци и буне, али и проглашена  независност Васојевићке кнежевине Холмије, под вођством контроверзног кнеза Николе Васојевића.

УЈЕДИЊЕЊЕ

На Ускршњем сабору 1857 године, донесена је одлука о уједињењу Васојевића са Црном Гором у коју су они унели више од пола територије тадашње подловћенске Црне Горе. Посебну улогу у томе, али и историји дужој од осам векова, за које време су у манастиру  столовали многи патријарси, митрополити и епископи, имао је нсјидтскнутији игуман манастира,''духовник с мачем'' Мојсије Зечевић.

У новијој историји у манастиру су у трон епископа будимљанско-никшићког уведени садашњи Митрополит Јоаникије и епископ Методије.

ПИСМЕНОСТ

У овом крају цветала је стара српска писменост што се одлично може пратити од краја 12. па све до средине 18. века. Развој писмености, живописа и градитељства које је у време Светог Саве и жупана Првослава добило снажан замах продужавао се кроз наредне векове. Трагичне последице Прве, нарочито Друге сеобе, а потом и укидања Пећке патријаршије 1766. године на овом подручју нису ублажене за дуги низ деценија. На известан начин трају и до дана данашњег,  речи су владике Јоаникија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације