ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ДАНИ: Самоћу и чемер удовца покушавао је да надомести путовањима

ИВО Андрић је последње године живота без Милице провео сам и несрећан, иако окружен пажњом пријатеља.

Милица Бабић и Андрић из времена дипломатије, Фото Задужбина Иве Андрића

Понекад би своје стање осликао каменим реченицама, изговарајући их горко и упола гласа:

"Ни куд, ни с ким, не видим даље од сутра"! Родољуб Чолаковић је у свој дневник записао, двадесетак дана по Андрићевој смрти: - Александар Вучо ми је причао. Послије Милицине смрти звао ме Андрић у шетњу на Калемегдан. Том приликом рекао му је: "Ових десет година са Милицом су једине срећне године у моме животу. А шта ћу сад?" - И заплакао је.

Самоћу, старост и чемер удовца покушавао је да надомести путовањима, колико су му их дозвољавале године и лекари, по Босни и нарочито Херцеговини. Свечаности на које су га водили и признања којим су га посипали све је теже подносио, а све више увиђао њихову испразност. Сва та одликовања, почасни докторати, разне академске части, превођење књига на многе језике, хонорари из седамдесет држава, поплава новца с којим није знао шта да ради и коме да га поклања... били су само нови тег на терету живота након смрти вољене жене. Држао га је још једино тај селидбени нагон, који опхрва стара човека и нагони га на ходочашћа по пределима младости. Све више је бежао од Београда, "у коме је увек тешко од комараца и кошаве".

ИПАК, налази снаге да у Херцеговини и с Херцеговцима попије чашу више но обично јаког црног, неретванског вина, да предухитри меланхолију и запречи љуту несаницу. Са убитачном горчином знао је бити, након друге чаше вина, духовит: "Није ми тешко угодити, тешко ме је подносити"! Све је више својатао Босну, а чувени хотел у Сарајеву, у коме је увек одседао, почео је да зове "моја Европа" . Са Милицом је у Андрићу умрло све, сем Босне.

Увек под нечијим протоколом, полако се умара и од Босне и почасти којима га је обасипала. Јер, из Хрватске стижу, па се и кроз Босну шире неки нови звуци: маспоковски шовинизам, студентски штрајкови у Загребу и приступање неких хрватских комуниста том покрету су га силно разочарали и узбудили. Престаје да пише. На свој осамдесети рођендан Милици, супрузи Родољуба Чолаковића, на вечери код њих је казао да већ две године ништа не пише. Оронуо, све више је падао у старачку меланхолију. Крајем марта 1974. године, умрла је и Миличина мајка Зорка, "бакица" како ју је звао: њена смрт је била предсобље његове, скоре. Остао је потпуно сам, с њим је једино још била Вера Стојић, управница свега његовог: па и тог малог, преосталог комадића живота.

ЈЕДНЕ ледене децембарске ноћи 1974. године је гологлав, бос и без наочара, изашао на студену терасу, не знајући да објасни шта ту тражи. Само је мрмљао: "То је страшно! Ужасно је"! И оборене главе вратио се у своју собу. Вера Стојић је одмах ујутро позвала кућног доктора Слободана Костића и пријатеља, писца Ериха Коша да одмах дођу. Кош је о томе догађају оставио обиман запис, у коме је и његов поетски опроштај од великог човека и пријатеља.

"Био је 17. децембар. Костић покушава да добије на телефон ВМА, конкретно др Папа или др Кичића, не успева ни то нити да Андрићу обезбеди повољан смештај у другим болницама. На крају, некако му обезбеђује пријем на Ургентном кардиолошком Б одељењу Универзитетске клинике. Андрић излази пред нас из своје собе, поздравља се с нама, мало је збуњен и пометен, али при пуној је свести.Узима из купатила прибор за умивање и бријање и капи за очи. Стрпао је све то у ону стару, смеђу, излизану торбу, с којом смо га у рукама годинама виђали. Крећемо, али се враћа у собу по књижицу 'Саморазматрања' Марка Аурелија, у џепном, француском издању. То је била последња књига коју је читао. Крећемо колима у Б клинику. Чекају нас болничари са носилима. Лекари су изненађени да је Андрић на ногама.

АНДРИЋ грчевито држи ону торбу под мишком, све док му је Вера није узела. Лекари га упућују на постељу и говоре да се скине и легне. Намичу завесу, која га је оделила од наших погледа. Када су размакли завесу, лежао је у кревету снебљиво се осмехујући нама.

Вера размешта на сточићу оне ствари из торбе. Треба да се и ми склонимо да лекари обаве своје. Ујутро лоше вести из ургентног. Јављају да су га истог јутра пребацили на ВМА, обезбедили му посебан апартман и да га тражимо тамо.

Андрић је од детињства имао слаба плућа, временом је морао да оперише полип у носу, који му није дао ноћу да дише, имао је проблема са простатом, није хтео на операцију, већ је пио неке тешке хормонске лекове, које му је преписао др Соломон Адања. Када смо другог дана Вера и ја отишли да га обиђемо, рекли су нам да је пребачен на интензивну негу и да тамо нема посета. Ипак, након нашег инсистирања, дозволили су виђење.

Затичемо га склопљених очију, а лево око му је подливено крвљу: објашњавају да је у сну ударио главом у ивицу ноћног ормарића и да су га зато морали пребацити на друго место, везати преко прса каишем и прикључити на апарате. Лекар га је пробудио, отворио је оно једно око, познао нас, осмехнуо се.

МРШАВ, без наочара, бледожутог, напаћеног лица личио је на мученика кога су скинули са точка или ченгела. Онда се десило нешто неочекивано: окренуо се мени, подигао главу, почео нешто да говори. Покретао је усне, отварао и затварао уста, од напрезања му лице поцрвенело... из уста излази само неразумљиво кркљање. Он, који је био малорек и ћутљив, имао је силну, неодољиву потребу да нам нешто каже. Али, за речи је било касно. Показало се да му је одузета цела једна страна лица и тела. Заћутао је и клонуо главом у јастук."

Сахрањен је одмах дан после смрти: 14. марта 1975. године, да се не оставља простор републикама и народима за расправу где га треба и ко га треба сахранити. По изричитој, сопственој жељи је кремиран, али није сахрањен поред урне и гроба супруге Милице, већ подаље у Алеји великана. Пепео је положен у урну направљену, по његовој жељи, од земље донесене из Босне. Наставио је тако да вечно почива у босанској земљи, из које је и изникао.

КРАЈ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НОБЕЛОВАЦ ПОМАЖЕ СИРОТИЊУ: Иво Андрић је био беспрекорно тачан човек

01. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КАНОНАДА НА НОБЕЛОВЦА: Бошњаци тврде да се Андрић само Србима додворавао

30. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

3 7

ФЕЉТОН - ВЕЛИКО РИВАЛСТВО СА КРЛЕЖОМ: Андрић је брзо прохујао кроз све језике на свету

29. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - ДУХ БОСНЕ КРОЗ ВЕКОВЕ: Хришћанима је дозвољавано учење заната за израду оружја

28. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације