ФЕЉТОН - ИЗ ЗАГРЕБА У БЕОГРАД СТИЖЕ МАНИФЕСТ НЕОСТАЉИНИЗМА: Појава "Беле књиге" изазавала велико узбуђење у партијском врху Србије

НAЈЈАЧИ напад на руководство Србије извршен је у првој половини 1984. из Хрватске и био је мотивисан борбом за идејну правоверност. Запажање Драже Марковића о Стипи Шувару, поред кога је седео 1983. у Загребу на проширеној седници партијског председништва, показало се неколико месеци касније пророчким. Посматрао је Шувара „са гомилом београдских ревија" и закључио: „Сав је заокупљен разним чланцима, написима, књигама (...) Код њега то је опсесија (...) То га прогони. Као да би желео да то увек употреби да би оптужио, нападао".

Стипе Шувар /Архива

И напао је, већ у пролеће идуће године. Јосип Врховец и Стипе Шувар су 1984. организовали низ саветовања са хрватским интелектуалцима на којима је разговарано о осетљивим темама, али је највећу тежину имало седмо саветовање 23. маја 1984, пре свега материјал Информативно-пропагандне службе ЦК СК Хрватске о идејним кретањима у јавности, касније познат као „Бела књига". Обиман документ је био попис у Југославији и њихових радова од 1982. до марта 1984. Око 80% њих било је из Србије. На саветовању је учествовало око 120 хрватских интелектуалаца спремних да пруже подршку хрватском партијском руководству, које се супротстављало променама система заведеног 1974. године.  

СТИПЕ Шувар, организатор саветовања, важио је за крајњег догмату. Његова „великодушна" помоћ „друговима из Београда" у обрачуну са идеолошким противницима била је нови покушај политичко-идеолошког туторства и наставак праксе по којој комунистичка догма, а према којој је свако требало да се обрачуна са национализмом у својој средини, није важила једино за Србију, у чије су се послове уплитали политичари са стране. „Српско руководство је било бесно. Сматрали су да је Шувар, уз свесрдну подршку хрватских интелектуалаца, желео да Србију још једном прикаже као центар реакције и покаже хрватску правоверност". Жестоко су реаговали и интелектуалци. Матија Бећковић је материјал назвао „манифестом неостаљинизма" и упутио писмо партији које је потписало стотинак интелектуалаца. Осудили су га и Миодраг Булатовић, Никола Милошевић, „Књижевна реч“, а критике су стигле и од интелектуалаца из Словеније. 

Политичке последице су биле очите, јер је порука била да је Србија центар деловања опозиционих снага, којима се српско руководство не супротставља. Иван Стамболић је запазио: „Нећу да кажем да је 'Бијела књига' била рађена злонамерно, али је, у политичком смислу, била контрапродуктивна и нанела нам је огромну штету". 

НЕЗАДОВОЉСТВО српског врха било је велико, а политичари су реаговали тројако. У Србији су сузбијали писање штампе које би водило сукобу два партијска руководства и две републике, плашећи се да би могли настати „сложени политички проблеми". Истовремено, на савезном нивоу и у контактима са хрватским врхом су осуђивали такав начин политичког деловања. У српским партијским органима су исказивали незадовољство том врстом „помоћи" из Загреба.

Већ на седници Председништва ЦК СКС 7. јуна 1984, у уводном излагању Шпире Галовића, могли су се уочити полемички тонови према таквој врсти напада на Србију. Поменуо је низ рестриктивних и политичких мера СКС против идеолошких противника у Србији - укидање „Записа“, гашење „Књижевних новина“, кадровске промене у јавним гласилима, забране нежељених издања. Није прихватио „усредсређивање на Београд" и „селекцију" негативних појава и њихово везивање само за београдску средину. ( Признајући да је национализам био у порасту од албанских демонстрација на Косову, Галовић је критиковао „шпекулације на ту тему у којима се та појава у Србији потенцира преко сваке мере. Већ неколико година могу се чути прогнозе о вероватној појави неког маспока у Србији. Мислим да такве прогнозе немају основа у чињеницама. Најчешће оне представљају израз неког другог национализма, можда чак и жељу да тако буде, а не стварну комунистичку бригу за стање у Србији". (Материјали са 71. седнице ПЦК СКС, 7. јуна 1984, неауторизоване магнетофонске белешке.)

ИВАН Стамболић незадовољство таквим поступком СК Хрватске је изнео Мики Шпиљку у више телефонских разговора, као и током сусрета уочи седнице Председништва ЦК СКЈ 11. јуна 1984. Тема је била актуелизована и тиме што је за идући дан била заказана седница ЦК СКЈ, па се политички врх плашио да би сукоб две републичке партије могао да се одрази и на расправу у том телу. Иван Стамболић је на седници Председништва ЦК СКЈ покренуо то питање, али је наишао на слабо разумевање. Отклонио је сваку дилему да ће СКС јавно полемисати и изнети спор у ЦК СКЈ. Уверавао је да је у Србији договорено да се то питање „ни индиректно, ни у каквим алузијама чак" не покреће у ЦК. Из његових речи је било евидентно велико огорчење саветовањем у Загребу, посебно материјалом, за који је рекао да је у Србији изазвао „узнемирење и забринутост". Као и увек, СКС и Иван Стамболић су водили рачуна о реаговању „непријатеља", што је био синоним за „српски национализам", бар онолико колико су били незадовољни што су им из друге републике делили лекције. Говорио је о опасности да се „неконтролисаним реакцијама са друге стране почне одговарати на саветовање", због чега је СКС предузео „све мере са главним уредницима у свим редакцијама (...) да се одустане од било каквих писања, иако је ту намера било широких и бројних". 

СТАМБОЛИЋ је упознао југословенски партијски врх са тим да су у Србији одржавани састанци у градским комитетима, са кадровима СИВ-а из Србије, са члановима ЦК СКС „те смо саму ствар објашњавали, умиривали и захтевали да се никаква јавна расправа о овоме не води", јер би „свако јавно расправљање о овоме било доливање уља на ватру и само подстицање тог узнемирења и помоћ противничким снагама". Потенцирао је да је саветовање имало лоше последице и да „више користи непријатељима него нама (...) И добронамерни људи и кадрови нашли су се збуњени, мораш да смирујеш од кадрова до новинара (...) а у таквој ситуацији и збрци коју направимо да непријатељ искористи ствари".  

Приступ при изради материјала и прављење од њега јавног документа је описао као „готово неодржив", јер је „доста једностран" и као јаван „садржи многе опасности", јер је највећи део проблема и ексцеса био везан за једну средину „и то за средину која није она у којој се води расправа".

СКРИВАЊЕ ОД ЈАВНОСТИ

ИВАН Стамболић  је у свом наступу у Председништву ЦК СКЈ истакао да  су сви примери из Србије,  који су наведени у „Белој књизи“ били у њој расправљани („водила се одговарајућа акција, негде су биле акције државних органа, кривична гоњења, негде су партијске санкције, негде су биле јавне осуде штампом, говорима итд."), а да у материјалу то није поменуто. Савез комуниста Србије је реаговао онако како се углавном борио против оних које је етикетирао за српске националисте: „Предузели смо мере да то никако не оде нигде у јавност, да ниједне новине не објаве".

СУТРА: СРБИЈА ЛИБЕРАЛНИЈА ОД ДРУГИХ РЕПУБЛИКА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације