ФЕЉТОН - ЗАКАСНЕЛО ОКУПЉАЊЕ СРБА И БУЂЕЊЕ ИНТЕЛКТУАЛАЦА: Српски културни клуб добио је просторије на Теразијама у палати Извозне банке
НЕГДЕ у јесен 1937. обавестио ме је проф[есор] Владимир Ћоровић да ће у просторијама Српске књижевне задруге бити један састанак научних и културних радника.
Позвао ме је у име сазивача, да и ја присуствујем том састанку. Пристао сам и отишао на тај састанак, мада ми није рекао о чему се ради.
Састанак је одржан у сали Претседништва Српске књижевне задруге у онда званој Краља Милана улици, после Маршала Тита. Кад сам ушао унутра затекао сам 15–20 старијих професора Универзитета и познатијих привредника из Београда. Колико се сећам, присутни су били: Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Владимир Ћоровић, Тихомир Ђорђевић [и Јован] Ердељановић; од привредника се сећам Владе Ђорђевића, претс[едника] инд[устриске] коморе и Косте Поповића. – Остале, или нисам познавао, или сам заборавио.
Да, сећам се, [да] су били још присутни: Никола Стојановић, адвокат, Драгиша Васић, адвокат и његов компањон Младен Жујовић.
Састанак је отворио Слободан Јовановић. Колико се сећам, у уводној речи, зашто се одржава састанак, подвукао је неколико ствари: да су времена постала тешка. На границама наше државе дошла су опет немирна времена, јер Хитлер и Мусолини хоће да изазову рат. У земљи је несређено стање. У држави се увелико воде преговори о споразуму са Хрватима. Они су сви на окупу око Хрватске сељачке странке. Ми Срби да смо разједињени и поцепани, политички покрети и људи су немоћни. Зато: треба научни и културни радници да преузму иницијативу, да се створи нека општа, неполитичка организација и код Срба. Она би имала за задатак да проучава и претреса оне политичке и културне проблеме, које у овом тренутку интересују српски народ и да му помогне, да их решава у смислу његових тежњи и интереса. То се пре свега односи на решавање преуређења државе приликом прављења споразума са Хрватима.
ПОСЛЕ Слободана Јовановића говорили су још неки професори Универзитета и привредници. Не сећам се ко све, а колико се сећам записник није ни вођен. Посматрао сам присутне; све су то били старији људи, између 50–70 година. Чини ми се да сам ја са својих 40 година био најмлађи. Нисам имао обичај на Универзитету да узимам учешће у дискусијама па сам и ту желео да се уздржавам пред старијим колегама. Али, што се разговор о оснивању клуба продужавао, све ми се више чинило да ћу се морати и ја умешати. – Узео сам реч кад се већ било закључило да се оснује Српски културни клуб и почело се говорити о његовим циљевима и о његовој организацији.
Одмах у почетку свога говора обратио сам се својим старијим колегама са Универзитета. Истакао сам да смо још од пре сто година ми Срби повели општу југословенску националну политику. Следећи тој политици у ратовима 1912–1918. изградили смо велику југословен[ску] државу. Она постоји скоро 20 година. Може бити да би било време, да ми Срби проверимо шта се добро, а шта лоше радило у тој држави за 20 година. Међутим, онако, како се дискутовало на састанку, као да се испушта из вида основа, на којој смо државу изградили. Враћајући се на уско-српску концепцију при решавању државног питања, доводимо у питање и сам опстанак државе. С тим се не бих могао сложити, поготову не да са Универзитета то почнемо. Политички покрети и људи греше, могу да греше и плаћају своје погрешке, као вук кожом. Међутим, ако професори Универзитета изиђу из својих научних кабинета да кажу своме народу да је национална политика, што ју је водио стотину година, била погрешна политика, они узимају на себе огромну историску одговорност. Ја лично да се не могу с тим сложити.
СЕДЕО сам на крају великог стола за заседање и запазио сам код већине присутних, па и код Слободана Јовановића, збуњеност и колебљивост. Приговора ни одговора на моја излагања није било. Састанак се брзо завршио; изабран је Одбор за оснивање Српског културног клуба. За претседника је изабран Слободан Јовановић, за благајника Коста Поповић, а за секретара сам предложен ја. Примио сам се. После седнице пришао ми је Слободан, погледао ме је прекорно и само ми добацио: „Ви, Ви” – насмејао сам се и одговорио, да друкче нисам могао. Тако је почео са радом Српски културни клуб.
Клуб је почео са радом непосредно после оснивања. Добио је просторије на Теразијама у палати Извозне банке. О материјалним стварима бригу је водио Коста Поповић, индустријалац и један од акционара фабрике цемента у Беочину. Он и Влајко Ђорђевић, индустријалац, члан Одбора, сигурно су средства добијали од великих предузећа у Београду, тако да никад није долазило у питање издржавање Клуба за време његова постојања.
Од самог почетка Српског културног клуба јављају се два правца, у коме би требао да ради.
Први правац, онакав, какав га је означио још на првом састанку Слободан Јовановић, био је окупљање Срба за стварање јединственог српског програма решавања преуређења државе и решавања хрватског питања; дакле уско-српска, националистичка линија Клуба. Другу линију заступали смо нас неколицина интелектуалаца. Састојала се у томе: Клуб не треба да прераста ни у какав српски–националистички покрет. Он мора да постане и остане место где ће имати приступа људи разних политичких уверења. Ту ће се састајати и продискутовати сва она општа државна и друштвена и посебна српска питања, која у оном часу интересују српски народ.
У почетку, све тамо до 1939, док сам ја био секретар клуба, ова линија је била доминантна.
У Клуб су се пријављивали и на састанцима су учествовали интелектуалци од крајње левице, до крајње деснице. Теме сам обично ја бирао; исто и предаваче. Односиле су се биле на крупна привредна или друштвено-политичка питања. Немам при себи записнике седница, нити списак предавања, али знам да [су] се ствари у том смислу развијале. Још од самог почетка ускосрпска струја са Драгишом Васићем на челу покушавала је да натури Клубу своје теме и начин предавања и дискусије. Слободан Јовановић се колебао. Кад би политички односи у земљи и иностранству се погоршавали он би подлегао утицају деснице.
Кад би са левице дошло до отпора, онда би се окренуо на лево. Тако на пример, сећам се да је у Клубу, по наговору деснице, одржао предавање, које је штампано, али писано у уско-српском смислу. То је изазвало критике у јавности. И ја сам га отворено критиковао.
Пристао [је] да одржи друго, пројугословенско предавање. Одржао га је и оно је штампано.
Кад је то предавање довршио дошавши ми у канцеларију Слободан ме је погледао мало прекорно, мало са знаком питања у очима. „Јесте ли сад задовољни?” Одговорио сам му да јесам и да такво предавање одговара – његовом угледу и његовом гласу.
ОДНОСИ СА ХРВАТИМА
РАД Српског културног клуба као дебатног развијао се концем 1937. и у 1938. док се нису заоштрили унутарњи и спољно-политички проблеми државе – што [су] се више заоштравали односи са Хрватима, а расла опасност од новог европског рата, у Клубу све више долазе до израза уско-српске тенденције. У њему се све мање радило на одржавању дебатних састанака. Све више се разговарало и договарало иза затворених врата. Хватале [су] се везе и са политичким и са војним круговима. То посебно долази до израза уласком Хитлеровим у Аустрију у пролеће 1938. и доласком Трећег немачког рајха на границе Југославије.
СУТРА: ЕВРОПА ЈЕ СРЉАЛА У ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)