ФЕЉТОН - НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ УСТАВНОГ ПРАВА У СРБИЈИ: Слободан Јовановић никад није припадао ниједној странци

ГОВОРЕЋИ о Српском културном клубу погрешио бих, ако не бих казао неколико речи о водећим људима у Клубу.

Слободан Јовановић, професор Правног факултета, Фото "Википедија"

Одлучујућа личност је био Слободан Јовановић. Рекао бих о њему неколико речи, не само због тога што је био претс[едник] Српског културног клуба, него што је био један од најзначајнијих научних радника у Србији прве половине 20. века; личност која се кроз десетине година мешала и у јавни живот најпре Србије до 1918, после и Југославије до 1945. године.

Слободан Јовановић је био син Владимира Јовановића, познатог јавног радника Србије из друге половине 19. века, вође либерала и једног од идеолога омладинског покрета код Срба шездесетих и седамдесетих година 19. века. Његове радове сам читао већ као ђак. Правник по струци, Слободан Јовановић се бавио уставним правом, па преко тога и политичком историјом Србије у 19. веку. Рачунао се међу најбоље познаваоце уставног права у Србији, проучавао је и друштвене доктрине у Европи, писац је многобројних расправа из уставне и политичке историје Србије у 19. веку, познат као један од најбољих стилиста, писаца у Србији свог доба. Имао је склоности према лепој књижевности. На Београдском универзитету је десетинама година предавао уставно право и био један од водећих професора на Правном факултету тога универзитета. Кад сам дошао 1919. на студије историских наука на Филозофском факултету у Београду, Слободан Јовановић је већ важио код нас ђака исто толико као добар познавалац политичке историје Србије у 19. веку, као и добар познавалац уставне историје земље. Доцније, кад сам и сâм 1930. прешао као наставник на историску катедру на Филоз[офском] факултету Слободан Јовановић ми је постајао ближи и познатији. У то доба он објављује своје прве књиге из историје Србије у 19. веку: „Влада уставобранитеља”, „Друга влада Милоша и Михаила”, после „Влада Милана Обреновића”. Овим књигама Слободан Јовановић постаје водећи историчар за проучавање историје Србије у 19. веку. Тим више је постао близак нама историчарима.

НАУЧНИ радови Слободана Јовановића из историје одликују се добрим познавањем грађе, оштрим запажањима о људима и догађајима и напорима [да] кроз владе појединих владалаца осветли свестрано привредну, политичку и културну историју земље за време њихове власти. Изнад свега се ценио његов књижевни стил у писању и богатство израза у речнику. Међу собом говорећи ми млађи историчари, много више смо ценили Слободана Јовановића као научника и историчара, него своје професоре са историских катедара.
Ја лично, ценио сам исто тако Слободана Јовановића као историчара научника уопште.

Прочитао сам не само све његове историске радове и имао у својој библиотеци, него и главна дела из права. Тако, пажљиво сам још у оно доба читао његово дело „О држави”, затим „Уставно право”, чини ми се и устав од 1921. године, као његова предавања из социологије, и „Светозар Марковић”, и т[ако] даље.

И на мене је остављао дубок утисак Јовановић, велика култура, научна ерудиција, лепота стила у писању, широк научни интерес кад се тиче друштвених наука уопште. Он је био европски образован научник и то је показивао у свима својим радовима. Ипак, мени његов начин обрађивања историје Србије није одговарао. Мада се много бавио и социолошким темама и о томе писао, Слободан Јовановић није имао правог осећања за друштвена питања. То се најбоље осећало из његових радова из политичке историје Србије 19. века.

Већ сама периодизација те историје по владарима, говори о његовом недостатку осећања за кретања друштвена у Србији 19. века. Кад говори о развоју привреде и друштва оног доба он је дескриптер, утврђује чињенице, али из њих не извлачи закључке.

САСВИМ друкчије поступа кад обрађује људе и покрете. Слободан Јовановић је био и досад остао најбољи портретиста личности у Србији његова доба. Само, и ту се показује у њему више књижевни, него научно-историски приступ приликом описа и давања судова о историским личностима, које приказује у својим радовима. Њега ни у науци, као ни у животу нису привлачиле јаке личности, ливене од једног комада; волео је контроверзне карактере пуне унутарњих супротности и слабости. Ову своју особину најбоље је истакао у својим студијама о вођима француске револуције и на Светозару Марковићу.

Између два светска рата Слободан Јовановић је уживао велики углед међу научним и интелектуалним круговима уопште – пре свега у Београду. Томе је допринео много и његов жив, радознао дух, његова способност да нађе везе са људима разних схватања и разних стремљења. Као наставник је био приступачан студентима. Његова предавања су радо посећивана, због занимљивости излагања и ширине захватања проблема, затим и због своје оштре научне ерудиције. Томе треба додати његов жив интерес не само за књижевност и све културне појаве, него и за јавне послове, па разумети широк круг поштовалаца, што се око њега окупљао – посебице задњих десетак година пред рат. Све је то утицало, да се Слободан Јовановић као претседник Српског културног клуба јавља пред Други светски рат као утицајан чинилац и на културном и на политичком пољу Србије уочи Другог светског рата. Он ће одиграти у тим временима занимљиву улогу. Желео бих да дам о томе своја запажања.

КАО СИН Владимира Јовановића – Слободан Јовановић је од детињства присуствовао пол[итичким] разговорима и састанцима свога оца. Тако ми је једном причао да се сећа кад га је као малог дечака отац упознао чини ми се у Рогашкој Слатини са Штросмајером. Доцније, као свршени правник, почео је у Мин[истарству] ин[остраних] дела концем 19. века да ради у комисији за пропаганду. Дакле, изразито национално-пол[итичкој] установи.

Занимао се и за унутарње политичке односе. Никад није припадао ниједној странци у Србији, али мој је утисак из разговора са њим, да није ни могао припадати.

Био је те врсте јавног радника научника и Јован Цвијић. Само, Цвијић је знао свој домет у јавним пословима земље. Знао је положај и улогу научника у животу једне државе 20. века. Добро је уочавао и правио разлику између себе и политичких покрета и људи. У науци је био најјачи: у решавању крупних националних и државних проблема – он као научник је сматрао не само да има право, него и дужност, да своме народу каже своје мишљење о решавању проблема, што стоје пред њим. Он их је исказивао у својим научним радовима, у секцијама на Универзитету, као наставник и научник, али је избегавао да покушава путем политичке акције да спроводи то у живот методама политичких странака и људи. И Цвијић је концем Првог рата, подлегао утицајима одређених политичких и културних кругова југословенских у емиграцији и постао претседник „Југословенске лиге”. Убрзо се уверио да политички токови у земљи иду у другом правцу, повлачио поново у свој строго научни круг занимања. Зато на конференцији за мир у Паризу даје од себе пуну меру, штитећи у борби око граница интересе нове југословенске државе.

СКЕПТИК И КРИТИЧАР

СЛОБОДАН Јовановић, француски ђак, радознао по природи, скептик и критичан према свему што је проучавао и запажао, несређених погледа на свет, сувише интелектуалац, да би био политичар, Слободан Јовановић је целог свога живота био више посматрач и истраживач, него активан учесник у јавном животу Србије у првој половини 20. века.

СУТРА: ПРОФЕСОР СКЛОН КРИТИЦИ ОНИХ КОЈИ СУ НА ВЛАСТИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације