ФЕЉТОН - СПАС САВЕСТИ И ДУШЕ ОД БРИОНСКОГ МОНАРХА: Са „Галеба“ сишао опљачкан, пребијен и понижен, бивши комунист згађен на баналност и кич
НА почетку шесте деценије у мени је коначно умирао „идеолошки човек“ – марксист, стаљинист, титовац; кристалисао ми се критички, слободоуман, лични став према свету, друштву, прошлости, будућности; просветљавало ми се ново сазнање људских потенцијала и људске судбине.[...]
У том мом унутрашњем прелому два догађаја су била одлучујућа: пут са Титом у Африку и посета нацистичком логору Дахау три месеца после Африке. Двомесечно путовање са Титом у Африци, „Галебом“, донело ми је капитална сазнања: Титов пловећи двор и он сам у свом хедонистичком трансу и монархистичкој инсценацији, коначно су ме убедили да тај брионски и бољшевички монарх и не помишља на демократски социјализам и да је слобода за њега буржоаска химера и интелигентска фраза.
„На 'Галеб' сам ступио као социјалист са сумњом и надом, а са 'Галеба' сам сишао опљачкан, пребијен и понижен, бивши комунист згађен на баналност и кич пловећег двора брионског монарха, адмирала наше 'ескадриле мира'... Раселина у мојој свести и души пукла је до мог дна. Такав одлазим код пријатеља у Минхен, југословенског конзула, да ми покаже Хитлеров Бергхоф и музеј у Дахау. Имао сам снажну побуду да проверим и нешто конкретно сазнам о фашистичком злу мога доба; да фашистички пакао поредим са стаљинистичким паклом. Нисам у тој радозналости имао јасан књижевни циљ.
Ужаснуо ме је Дахау и Хитлерова кућа са бункером у Бергхофу. Био сам шокиран. Пред дахаувским пећима, загледан у људски пепео у крематоријуму, доживео сам прави нервни слом. Обузела ме дрхтавица која ме данима није напуштала. И плач. Плач над човеком. За човеком. Од човека. Једва сам се тако сломљен вратио кући. Од тих сазнања о нацистичком паклу обузело ме је дубинско, језно неспокојство.
НИЧЕ је у праву: 'Бог је мртав!' И Малро је у праву: 'И човек је мртав'. Шта сам ја и шта ћу са собом? Сва су ми се велика питања афективно поставила. Ни на једно нисам имао одговор који буди и подстиче наду у смисао мог даљег интелектуалног ангажовања у оквиру постојећег поретка и света. Тај оквир историје и стварности епохе, није био љуска јајета чијим се прокљуцавањем стаје на властите ноге и креће у слободу. Излазак из партијског строја пад је у самоћу жигосаних, у проклетсво одбачених, у кал издаје...
Излазак из партијског строја пад је у самоћу жигосаних, у проклетство одбачених...
Одавно је у историји на нашем тлу, у овом добу и комунистичком поретку, најсуровије укинута алтернатива бивствовања ван колектива; постоји само или – или; мора се бити с нама, то јест с њима, или против њих, то јест себе. Прелаз у други табор, у 'слободни свет' у коме су, највероватније, привремено угашени крематоријуми, у свет егоизма и лицемерја – није ми обећавао спасење. А ја нисам пристајао на пораз, нити на улогу жртве; нисам хтео да будем пораженик и жртва, иако сам био у пепелу до гуше. Стао сам да се мучим за истине о човеку, о свету, и на тим истинама за нову наду. Пут ка нади видео сам у стварању новог; у стварању нове књиге, с новим садржајем.
„ДЕОБЕ“ које сам објавио 1961. године, иако су ми оствариле једну катарзу, ослободиле ме од илегалске море у братоубилачком и грађанском рату, спасле ми савест и душу од неких колективних кривица у историјским несрећама на нашем тлу 1941–1945. године, нису ми донеле и трајније спокојство, свеједно што су задобиле многе читаоце и донеле ми велики књижевни успех. За 'Деобама', независно од пловидбе 'Галебом', и после Дахауа, у мени је настајала нека мучнина од самог постојања, коју сам тешко подносио.
Моја потрага за дубинским, психолошко-моралним, социјалним и историјским мотивацијама контрареволуције у Србији, тражење граница људским моћима чињења зла својима и себи, моји напори за увиђање комплексних узрока људскога пада, моралног пада знатног дела српског народа под окупацијом, са општим сазнањима о бестијалним злима које су починили људи 'просвећене Европе' у 20. веку, са сазнањима о изрођавању социјализма у Русији у мрачну тиранију и логорашку земљу, што је представљало пораз највеће наде наше епохе, као писац нашао сам се у беспућу.
Био сам дуго, дуго резигниран и згађен својом идеолошком амбиваленцијом. Раскидао сам се између верничке припадности идеалу и жудњи за ослобођењем од свих догми, идеолошких митова и предрасуда, између оданости младости, старим друговима, генерацији, народу који сам заводио у своју веру, али и лагодног конформизма у коме сам живео и страсне жудње за личном независношћу, интелектуалном слободом и самосталношћу... Нисам се лако одрицао своје прометејске вере. Нисам пристајао на службу никоме, нисам се лако одрицао вере да је свет, да су људи недостојни прометејске жртве. Тражио сам се. Распремао сам се од заблуда; читао, размишљао...
ОНДА ми се указала жеља да свој доживљај људске ситуације свога доба, некако, на нови начин искажем. Имао сам све упорнију потребу да напишем књигу у којој би постављао фаустовска питања наше епохе. А није било слободе да то учиним у романескном облику којим сам се до тада бавио; нити ми се та тема смештала у интегрални роман који сам скицирао и имао намеру да пишем мотивисан естетичким разлозима. Најпре, с том 'модернистичком' амбицијом да за сваку своју тему и мотив тражим нови облик, дуго сам се мучио идеајама 'интегралног романа', у чијој би драмској радњи, дакле, у имагинативни садржај романескне структуре био уграђен сав мој објективни и субјективни свет сазнаван у самом радном процесу... Те идеје сам исписивао без изгледа на коначну тачку. И на тој грађи, на неостварености 'интегралног романа', настајала је `Бајка`“.
ТРАГИЗАМ ПОСТОЈАЊА
КУДА даље? Шта је човек? Шта не сме човек? Да ли је трагизам људског бивствовања права истина о људском постојању? Да ли и ја треба да доказујем ту истину коју су људи сазнали чим су схватили да морају умрети? Откуд мени снага и за постављање и за одговарање на питања којима се ништа не мења у нашој егзистенцији?
НАПОМИЊЕМ да овај запис није фрагмент. Недовршен је, чини ми се, зато што је писац очигледно морао да застане пред тешкоћама објективизације властите поетике и пред сложеношћу "Бајке" која је његова најличнија, али и најзамагљенија књига. „Сећањем себе“ у времену писања Бајке, Добрица Ћосић је заправо исказао само социјално-историјски и лично-психолошки оквир „објективне“ слике света свог романа, не улазећи у њену ирационалну основу и таму мотивацијских порива којих писац најчешће постаје свестан накнадно.
Али овај запис потврђује моје увиђање, проистекло из рада на приређивању четири књиге „Пишчевих записа 1951--1993“, које се односи на слику света његовог целокупног књижевног дела чија се особеност исказала и у изразито динамичном и корелативном односу са његовим политичким и интелектуалним ангажманом крајем седме деценије у 20. веку. Сходно том увиду може се и тврдити да је Ћосићева критика националне политике Савеза комуниста на 14. пленуму Централног комитета Савеза комуниста Србије, јуна 1968, у којој је на партијском форуму говорио о далекосежним последицама дезинтеграционих националистичких процеса у тадашњој Југославији, била у ствари само јавна политичка објава раскида са Комунистичком партијом после које је почео његов отворени опозициони ангажман.
СУТРА: МАСКИРАНИ СТАЉИНИСТИЧКИ МЕТОДИ У ГУШЕЊУ СЛОБОДЕ
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
МНОГИ ЋЕ СЕ ИЗНЕНАДИТИ: Знате ли колико је висока Лепа Лукић?
ДА ли сте знали овај податак?
29. 12. 2024. у 10:36
Коментари (0)