ФЕЉТОН - НОВА ВЛАСТ ПРЕУЗИМА МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА: Нови директор је из краљичине собе почео да управља Музејом
ОДМАХ после капитулације Немаца похитао сам у Музеј кнеза Павла. Скупљали смо се са свих страна наше бежаније, опрезно прилазили великој згради, израњављеној од недавних борби.
Појавио се и директор Милан Кашанин, а дошао је из неког села из околине Београда, камо је за време бомбардовања склонио своју велику породицу. Појавио се мало збуњено, несигурно, ни трага од оне његове личне самоуверености коју је задржао чак и за време рата. Распитивао се за Музеј, за оштећења, а наредбе више није давао, као да је и сам постао свестан да мора отићи и да му нова власт не спрема неко добро. У прво време раскрчивали смо оштећења у самој згради, чистили големи неред који је остао иза немачке војске која се неко време бранила из Музеја пред јуришима Црвене армије. А онда се као изасланик нове власти појавио Татомир Вукановић, у униформи партизанског капетана.
МИЛАН Кашанин је одавао утисак човека који с муком покушава да задржи неку хладнокрвност и да тако спасе бар нешто од свог ранијег неприкосновеног ауторитета. Ипак, сваким даном бивало је све јасније да његова сигурност незадрживо опада. Неки његови бивши послужитељи и чувари који су пред њим некада дрхтали од страха, ишчаурили су се као организовани комунисти, а њихова самоувереност била је у сталном порасту. Као да су од старог директора одузимали део по део његовог ауторитета, додавајући га себи као неко знамење победничке револуције. Кашанин је, дакле, живео у неком сталном процесу свога постепеног рашчињавања. После извесног времена као да се већ сасвим навикао и помирио са мишљу да ће свакако отићи, јер се негде у потаји већ увелико решава његова будућа рђава судбина. Сигурно су тада мерени његови политички греси, оцењивао степен његове повезаности са кнезом намесником Павлом, а са посебном пажњом проучавала и вагала његова могућа употребљивост. Највероватније, Кашанин је на том мерењу лоше прошао, сигурно је у доношењу коначне пресуде била пресудна његова оданост династији Карађорђевића. Овим гресима додавано је и кумство са кнезом Павлом, а све то заједно пресудило је да стари директор мора да оде. Кашанин је, дакле, био неопозиво отписан.
И ДОИСТА, једнога дана дојављено нам је у Музеју да ћемо добити новог директора, још се не зна ко је та личност, али он сигурно долази. Ваљда је то јављено и Милану Кашанину, јер нас је све сабрао у бившем краљичином кабинету, који је иначе коришћен као редакцијска соба „Уметничког прегледа”. Била је то удобна мања просторија, обложена дрвеном ламперијом, једина која у борбама око Музеја није јаче оштећена. Скупили смо се сви. И службеници и служитељи. Дуго, веома дуго смо чекали. Сећам се тог чекања пуног неизвесности, злокобног ћутања и успорених кретњи у том малом простору. Кашанин ништа није говорио, једва је крио своје узбуђење. Најзад, чуло се на спрату оштро звецкање мамуза. Одмах смо знали: долази Татомир Вукановић. Доиста, био је он. Ушао је високо забачене главе, и данас памтим тај неприродни, победнички став. Очима које су севале, кружио је по соби, полако, сасвим полако, као да са задршком изабире своју жртву. Знали смо одмах: жртва је Кашанин.
„Смрт фашизму”, продера се Вукановић и поздрави стиснутом песницом. Оћутали смо поздрав. Не сећам се да је ико одговорио већ устаљени рефрен. Вукановић је стајао у вратима, као да је још оклевао да сасвим закорачи у собу. Стојећи у вратима, као да је осећао да има свој оквир и да зато изгледа свечаније. Онда је напокон ушао, опет лагано, још мекше, још женственије, увијајући се у куковима на један непријатан начин. Пиштољ у дрвеној кутији лагано се њихао као неко тешко, отромбољено клатно на сату црквеног торња.
„Данас ће се овде извршити примопредаја дужности”, рекао је суво. „За који часак доћи ће ваш нови директор.”
ОНДА је опет пошао ка вратима, заћутао и још строже погледао у Кашанина, као да размишља да ли да га сада, одмах после ових речи, просто најури из собе, или да због неког реда, још мало причека.
Предомислио се, помислим у магновењу, жртва још остаје. Не знам колико је времена протекло у том општем ћутању и напетом ишчекивању да се коначно ипак нешто деси. Онда се напољу чуло тихо пуцкетање паркета. Неко долази као ухода, помислих, као да се шуња. А тада, иза Вукановића, одједном је никао висок, елегантан господин, који је у нас зурио неким укоченим, тупим погледом, као да кроз прозор собе, а преко наших глава, некога тражи. Стајао је као укопан и без поздрава. Вукановић се тада уклонио са прага, као да дошљаку тек сада одобрава улазак у собу. Као неки невешти церемонијалмајстор упадљиво је гласно рекао: „Ваш нови директор, друг Вељко Петровић.”
Представљени дошљак је још немо стајао у вратима, као да се он сада дочепао оног белог оквира, осећајући да и њему позајмљује неко достојанство и даје свечанији изглед. Уместо поздрава, као да су се само мало померили његови оштро штуцани бркови.
ВЕЉКА Петровића нисам до тада никада видео. Познавао сам његово књижевно стварање и знао из Карловаца да је био лични пријатељ нашег катихете Глише Микића, који га је повремено обавештавао о сличицама из грађанског живота и терао да напише роман. У малим Карловцима о Вељку Петровићу се говорило као о националном барду и неприкосновеној величини. Нисам знао да је пре рата био високи чиновник Министарства просвете, да је био близак двору и да је био масон. Знао сам да је заједно са Миланом Кашанином још 1927. објавио књигу: „Српска уметност у Војводини”, а ни појма нисам имао да су та два сарадника на истом послу већ одавно завађена и да међусобно не говоре. Било ми је јасно да присуствујем као сведок највећем понижењу Милана Кашанина. Јадно је изгледало то његово смиривање оног огромног изненађења које га је целог обузело.
„Од данас ви ћете сарађивати са вашим новим директором”, рекао је Вукановић, сада већ мало нестрпљиво, као да је и сам био разочаран постигнутим ефектом свог наступа. Опет је завладао мук. Кашанин га је први прекинуо:
„Желим да кажем неколико речи”, рекао је тихо. „Желим да вам свима захвалим на раду, на оном предратном, као и у тешким годинама рата, у којима сте часно доказали своју оданост овој кући. Желим да и убудуће радите тако приљежно и да помогнете да Музеј што пре залечи своје ратне ране. Довиђења и хвала.”
Онда нам је свима пришао и са сваким понаособ се руковао без речи. Не знам како је одједном ишчезао из собе, како је прошао крај Вељка Петровића који се још испречио у свом белом дрвеном оквиру. Примопредаја је била готова. Од тог тренутка, у ту бившу краљичину собу уселио се нови директор, одатле је почео да управља Музејом.
ИЗАСЛАНИК ЕТНОГРАФ
ИЗАСЛАНИКУ нове власти у Музеју кнеза Павла, капетану Татомиру Вукановићу, о бедру висио је парабелум у дрвеној кутији. Наступао је привидно благо, говорио је тихо, а покрети су му били меки и женствени, што је одударало од оног пиштоља који се претећи њихао о пасу. Нико тада није знао његову стварну моћ. Старији службеници у Музеју говорили да је пре рата писао у „Уметничком прегледу” чланчић „О шарању јаја” и да је као кустос-етнограф радио у Музеју Јужне Србије у Скопљу.
СУТРА: МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА ДОБИЈА НОВ НАЗИВ
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)