ФЕЉТОН - ВРЕМЕ ПАРТИЈСКОГ И ДРЖАВНОГ ТЕРОРА: Доласком нове власти наступила је фаза убиства правосуђа, много људи је похапшено и стрељано
ЗАИСТА сам необично животно искуство стицао у два музеја у којима сам служио, у Музеју кнеза Павла за време рата и сада у Музеју града Београда.
Као да су ти стални сусрети с нечим што је минуло крепили моју душу да лакше поднесем сва збивања наше искривљене стварности, а посебно оне тако опасне привиде који су гушили свачију, па и моју личност.
На улици срећем свог рођака, адвоката др Душана Максимовића. Дуго се нисмо видели и ја сам жељан да чујем како се снашао у овом преокрету. У породици се о њему говорило као о изузетно даровитом адвокату, о личности којој су сви прорицали сјајну правничку будућност. Неретко, неки су чланови породице ишли даље и сматрали да је наш Душко готово предодређен за политичку каријеру. За такво опредељење он је поседовао све предуслове: добро породично порекло, знање, проницљивост, широку културу и, разуме се, познавање језика. Све те лепе замисли и већ осигурану будућност из корена је изменио светски рат, окупација и ово новонастало стање после ослобођења. Ништа није било природније него да у узбурканим, преломним збивањима нагло порасте углед и насушна потреба за добрим адвокатима.
„Глупо је питање”, рекох му приликом случајног сусрета, „али сам уверен да имаш пуне руке посла, на све стране трче некакви кривци, свакодневно чујем да откривају увек нове народне непријатеље. Дошло је време да се једино исплати ако је човек ловац на кривце или њихов бранитељ.”
„ОСТАВИ шале”, рече ми Душко, „доиста имам пуне руке посла, не знам где ми је глава, али сам свакодневно натеран да схватим какве су се све промене десиле и још се дешавају у том нашем законодавству. У старој Аустрији то се звало Justizmord (убиство правосуђа) а било би немогуће и у Краљевини Југославији. Каква одбрана и доказивање некакве невиности наших брањеника, све саме фарсе, јер је све унапред одређено. Каква независност судова! Судије добијају телефонске наредбе, ко зна из чијег центра моћи, мој адвокатски позив пада све дубље, не могу ни да предвидим на каквим ћемо се гранама уопште и зауставити. Налазимо се у акутној фази правог државног терора. Верујеш ли ти у те прве пресуде ратним злочинцима изречене од некаквих војних судова? Све којешта. Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је и проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу тог закона, па чак која нису никад раније била описана као кривична дела. Хвали Бога што се не бавиш овим адвокатским пословима, већ истражујеш уметност. Моја професија у овом систему нема будућност.” Продужио је јетко:
„СХВАТИО сам то брзо, већ на Првој конференцији адвоката која је сазвана после ослобођења. Њени организатори били су Воја Лукић и Миодраг Поповић. Било је много говорника, али је као главна тачка најављен др Иван Рибар, који је до рата и сам био адвокат и члан управе адвокатске коморе. На скупу се појавио у улози председника Президијума, дакле, био је у том тренутку формални шеф државе.
„Али Душко”, покушавам да му протуречим, а чиним то не из убеђења, већ из потајне жеље да што више чујем од свог рођака који је очигледно савршено обавештен како функционише наш правни систем, „па ваљда није све тако црно, немогуће је да су нови господари тако брзо сломили и порушили цео правни поредак, све оне принципе које је европски дух мукотрпно градио још од римских времена. Honeste vivere, neminem ledere,suum cuique tribuere, (Поштено живети, никога не вређати, свакоме дати његово ), па зар то нису непомериве истине, јуче, данас и сутра и довека?”
„Баш си ти неки шаљивџија или наивац”, одговара ми мој рођак др Душко Максимовић.
„Све то што причаш учи се из уџбеника и то је теорија, а у свакодневном животу све се то мења и примењује према жељама оних који су узели власт, а учинили су то у име народа и искључиво због његове овоземаљске среће. А ко сме да смета тој срећи? Јеси ли већ чуо за мудрост: ’Нема слободе за непријатеље слободе’? Тиме је све речено, а сваки коментар је сувишан. Хоћеш ли примере? Да ли памтиш процес против оптужених, против омладинаца чланова тзв. Националне револуционарне српске омладине? Њима је стављено на терет да су у августу 1945. године у друштву са илегалцем Михајлом Станковићем, командосом Драже Михаиловића, организовали илегалну организацију са фашистичким циљевима ради вршења кривичних дела против народа и државе.
НИ ИЗ оптужнице коју је тада заступао помоћник јавног тужиоца за град Београд Мирослав Видаковић и његов заменик Мирко Перовић није се видело да је наводна организација икад прорадила. Утврдило се да су у марту 1945. године примили на конак тог Михајла Станковића, али ни на процесу није разјашњено по чему је тај Станковић био `илегалац и командос`. А све се то дешава у почетку владавине нове власти, у марту 1945, када грађански рат у Југославији још није био ни завршен, јер је он окончан тек након заузимања Загреба 8. маја 1945. године.
Било је то време када смо ми, адвокати, још веровали да нашом одбраном можемо нешто да постигнемо, а у то су били убеђени и оптужени. Зато су оптужени преко чланова својих породица тражили да адвокати који ће их бранити не буду `фронтовци` тј. чланови Народног фронта, организације коју је строго контролисала Комунистичка партија Југославије. Разуме се, све је то било крајње наивно. Сви оптужени бранили су се из притвора, а притвор је за неке почео већ 2. јануара 1945, а тада је лишен слободе и први члан ове инкриминисане организације. Претрес је одржан 15, 16, 17. и 18. маја 1946. у сали општине у Узун-Мирковој улици, јер су просторије Окружног суда биле сувише мале да приме бројну публику, која је већим делом била организована.
На самом претресу ми, адвокати, осећали смо се као да смо и сами оптужени за саучешће с окривљенима.
РАЗУМЕ се да су сви браниоци тражили да се оптужени ослободе, сматрајући да нема кривичног дела, односно ако га има, да је незнатно и да тражи да се благо казне и то условно.”
( Занимљиво заменик јавног тужиоца Мирко Перовић направио је касније завидну каријеру.
Перовић је постао чак и председник Врховног суда Југославије и професор Правног факултета, а председник већа на том процесу Владислав Поповић постао је професор Правног факултета.)
„Па какав је био крајњи исход овог процеса?” питам свог рођака.
„Оптужнице су ослобођени Ђорђе Стефановић, Петар Стојанкић и Обрен Шобајић, док су остали осуђени на казне од шест месеци до четири године затвора, а све се то збило без стварних доказа. Ослањали су се и на исказе дате у претходном поступку, а тај поступак је водила Озна. У току истраге оптужени нису имали браниоце и ислеђење је вршено искључиво у Озни, дакле у политичкој полицији. Суд није уважио одбрану оптужених да су имали намеру да ту своју организацију легализују и да се прикључе опозиционим странкама, па да као део опозиционог блока изађу на изборе.
ИГРА РЕЧИ
НА ПРВОЈ конференцији адвоката др Иван Рибар је одржао ватрени говор, вешто интониран и добио је многе аплаузе. Ипак, највећи се пљесак заорио када је говорио о Македонији.
„3нам“, рекао је свечано, „да вас све много интересује питање Македоније. Не треба да бринете! Македонија ће и надаље бити толико српска као и до сада“. Не зна се колико су присутни у сали разумели ову његову игру речи, али појединцима је све постало јасно.
СУТРА: СУНОВРАТ ПОРАТНОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (3)