ФЕЉТОН - РАЊАВАНА У ЈУРИШУ И БОРБАМА НА БАЈОНЕТ: Милунка је увек била тамо где је требало разорити митраљеско гнездо

МИЛУНКА Савић, као добровољка, у својој двадесет другој години, постаје неустрашиви бомбаш јуришног одељења славног Гвозденог пука и са својом десетином извршава најтеже задатке на првој борбеној линији или у позадини непријатеља.

Милунка испред зграде Команде Српске војске у Солуну, Фото Из књиге "Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части"

O  себи свом ратовању, много година доцније је причала :

„У три рата била сам бомбаш. Била сам увек тамо где је требало уништити непријатељску осматрачницу, , ухватити живи ’језик’. Ја сам то некако лако радила. Најважније ми је било да добро осмотрим терен. У рату је најважније да изненадиш непријатеља. Ако то постигнеш, онда си свршио посао.

Мени је највише помагало то што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила и то далеко, јер сам била веома снажна. Сви су се томе чудили. А ја, у ствари, нисам ни учила како се баца бомба. Ми чобани смо се играли разних игара...

ЈЕДНОМ, дотрча на положај ордонанс и рече да се хитно јавим команданту пука. Идем и зебем: зашто ме зову, да нисам нешто погрешила? Кад тамо, само што се нисам оне- свестила: министар војни генерал Михајло Рашић са повећом групом француских и наших официра. Генерал Рашић обрати ми се речима:

- Наредниче, дошли смо да покажеш господи француским официрима како бацаш бомбе.

Пази, немој да нас обрукаш.

Сви су гледали у мене, да сам могла, у земљу бих пропала! Поставише косо мету флашу коњака на четрдесет метара даљине. Узех бомбу, а зној лије са мене, плашила сам се да не оманем. Бацих бомбу и флаша оде у парампар- чад. После су официри мерили: бомба је пала осам центиметара од флаше. Генерал Рашић задовољно се смејуљио и посматрао француске официре, а они као мала деца скачу, грле ме и вичу:

- Браво, сержант!

Поклонише ми сандук са двадесет флаша вина, а ја га упртих на леђа и однесох својим војницима на положај. Били су нам Французи велики другари, више од тога - права браћа.

За Енглезе, Италијане, па и Грке нису много марили. Само су се са нама Србима дружили.

Многи научише наш језик, наше песме, чак и да играју наша кола. Кад би се посвађали између себе, псовали су се српским псовкама.

Са собом сам стално носила четири српске бомбе, Васићеве. Она најбоље лежи у руци, четвртаста је, и где је бациш, ту се укопа у месту и експлодира.

На Солунском фронту намучила сам се са француском бомбом. Она је јајаста, па где је бациш, ту не експлодира, већ се откотрља лево или десно”.

СРЕЋА јој је окренула леђа у једном тешком окршају срећа, тешко је рањена. Ратни другови извукли су је са положаја и отпремили у прво превијалиште. Ране су међутим биле веома тешке и претиле су да угасе живот легендарне јунакиње. Као тешки рањеник Милунка је транспортована бродом на лечење у француску војну болницу број 101.

Сећајући се тих ратних дана,много година касније,  Милунка је зборила: „...Учествовала сам у многим биткама, али ми је најтеже било у Горничевској бици, половином септембра 1916. Мој Други пешадијски топлички пук, због јунаштва назван Гвозденим, био је код села Церова близу Горничева. Бугари нас изненадише. Прво нападоше наше суседе дунавце, њихове предстраже исекоше на комаде, па навалише на нас. Њихови их официри нападоше и потераше пиштољима у напад испред себе. Иде талас за таласом, збуњени, пијани љуљају се у ходу и певају своју химну ’Шуми Марица крвава’ и урлају ’Уре, уре!’. Ми их пустимо ближе, па осусмо брзом паљбом. Ту смо их страшно намлатили. Биле су гомиле лешева. Много ми се сажалило. У једном тренутку престала сам да гађам, нисам могла више да пуцам у пијане људе, грехота је. Ту сам, можда душу огрешила, али морала сам - био је рат.

ЗНАЛИ смо у позадини да похватамо мачке и псе. За репове смо им везивали празне конзерве и после пола ноћи, када је најслађи сан, пуштали смо их ка бугарским рововима уз паљбу плотуна. Звече оне конзерве у мраку, а Бугари мислећи да је напад, до зоре би уплашени бесомучно пуцали, а ми легли и спавамо. Ујутру, када виде шта је, из ровова нам псују мајку галиотску.

Ми смо певали кад нам је било најтеже. Запевали само када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: ’Какав диван народ!’. Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солунском фронту. Када бисмо у рововима запевали, Бугари би престали да пуцају. Зато смо ми народ који никада не може да пропадне. Волели су ме српски војници, поштовали, а и бојали су ме се. Можда ме због тога нико од мојих ратних другова није запросио. Вероватно су мислили да би Милунка, онако опасна у борби, била бомбаш и у браку”.

КАКО  је ратовала Милунка Савић и колико је била храбра и неустрашива може се закључити из сведочења њених ратних другова које су записали истраживачи. Живојин Товаровић, капетан прве класе, испричао је: „На Солунском фронту био сам потпоручник водник у једној од чета у другом пуку моравском, такозваном и имао сам тај случај да Милунка код мене у мом воду, под мојом командом буде. Милунка, међутим била је особа којој се није ни требало ни могло командовати, нити је имало потребе, она је углавном била јунак, ванредан борац, и тражила је, ако почну операције да изабере оно место које је најугроженије за борбу. Борба је вођена изнад Скочивара шеснаесте године, Бугари су били неколико десетина метара изнад нас у лежећем ставу образујући свој фронт... Ми смо према њима такође у лежећем ставу. Утрошивши своју муницију, пушчану и бомбе које је имала при себи она (Милунка) се после постарала и за своје другове за муницију... Кроз тишину, ноћну, језиву, чуо се Милункин снажан глас - Бугари беже! Овамо! Муниција!

Муниција! Бомбе!. Пред зору Бугари осетивши се побеђеним почели су нагло да одступају, бежећи главом без обзира. Ето тако ја познајем Милунку Савић”.

Топлички гвоздени пук у саставу српске војске на Солунском фронту учествовао је у тешким борбама три и по месеца и дању и ноћу. Ратовало се по свим временским условима, људи су по киши и вејавици, јуришали до крајњих граница своје моћи. У тим исцрпљујућим борбама 15. децембра 1916. године погинуо је и други командант пуковник Димитрије Милић. Храбро је пао пред Прилепом, на коти 1378 у три сата по подне. Био је најбољи војник пука и оличење храбрости.

У тешким борбама Топлички гвоздени пук се прославио по храбрости, али је претрпео и велике губитке: од 2.628 војника, колико је било на дан запоседања фронта, после три и по месеци ратовања остало их је свега 1.525. ратника.

ДОСТОЈНА ДИВЉЕЊА

О МИЛУНКИ Савић писала је и Надежда Петровић, чувена наша сликарка: „.Код Солуна почела је обука с новим оружјем добијеним од савезника. Поред пушака и другог наоружања добијене су и француске ручне бомбе које су за трећину биле лакше од српских. Милунка ће управо са тим бомбама постати легенда на Солунском фронту.

Привлачила се непријатељским митраљеским гнездима и уништавала их бомбама, прва је кретала у јуриш, крчећи бомбама пут осталима. Задобијала је ране у борбама на бајонет, али је остајала у строју. Њени стварни подвизи били су достојни највећег дивљења”.

СУТРА: ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА СЛАВНОГ ВОЈВОДЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОБРАЗ ПРЕСТОНИЦЕ ОСТАО ЈЕ САЧУВАН: Остала је непознаница колико пута је Милунка рањевана током ратовања

04. 08. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - НЕУСТРАШИВИ БОМБАШ СЛАВНОГ ГВОЗДЕНОГ ПУКА: Објаву рата Србији влада Аустроугарске послала је обичном поштом

03. 08. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације