ФЕЉТОН - ДВЕ СУЛУДО ХРАБРЕ ЖЕНЕ У ИСТО ВРЕМЕ У БОЛНИЦИ: Милунка је у британској болници боравила пошто је по пети пут упуцана у бутину
У БОРБАМА на Солунском фронту, на положају Чуке, у саставу Топличког гвозденог пука, Милунка Савић рањена је крајем октобра 1916. године.
"У десет часова 29. октобра 1916. године непријатељска артиљерија са Полога најжешћом ватром туче Први батаљон. Ватра је пренета и на центар Другог батаљона. Трећи батаљон око 11 часова успео је да овлада шиљатом Каменитом чуком. Одмах је наређено команданту да чуке појача и пошаље један митраљез на тај положај и да га пошто-пото мора одржати."
После рањавања Милунку евакуишу у Солун у енглеску војну болницу. У болници сазнаје да је добила чин наредника. После седам дана у ту исту болницу стиже тешко рањена Иркиња Флора Сендс.
У књизи "Наш брат, живот капетана Флоре Сендс", записано је сведочење Флоре Сендс о Милунки Савић.
"Требало је да пођем у 41. општу болницу, која се налазила дванаест километара од града, но како је дошло до неспоразума око превоза, када сам коначно тамо стигла, и то амбулантним колима која је возио британски војник, одавно је већ била прошла поноћ.
ЧЕТРДЕСЕТ прва општа болница била је британска пољска болница за српске војнике, и испрва су одуговлачили да ме пусте унутра, рекавши да је болница за болесне сестре на другом крају града. Но енглез Томи, који је био веома забринут за мене, рече им да ја нисам болесна сестра, већ рањени водник, и на крају закључи да ме не треба возити никуд, и да он свакако то неће чинити.
Можда је разлог њиховом опирању био и то што су већ имали једну рањену жену водника, Милунку, Српкињу из мог пука, и пошто се испоставило да им је и она превише, уплашили су се да ћу и ја бити попут ње. Главна сестра, која ми је накнадно постала добра пријатељица, рече ми да је њена прва реакција била усклик:
- Драги боже, не још једна!
Унета сам у велики шатор који су користили за болеснице када их је било, а једина тамо присутна била је Милунка, па сам, на брзака, убачена у кревет, дат ми је аспирин, и речено ми је да спавам!
- Дај ми цигарету, Никола - рекох.
- Овде није дозвољено пушење - рече сестра.
- Па, она не може ван да би припалила - одговори Никола уместо мене, мирно палећи једну.
- Главна сестра ће ти их одузети сутра - увери ме сестра утешно, док је Никола остатак паковања ушушкавао под мој јастук.
НИКОЛА, који је био убеђен да сам његов пацијент, и да треба да брине о мени као што је то и чинио задњих неколико дана, беше веома бесан када му с естра одсечно рече да његове услуге нису потребне овде, и да мора да се повуче у део за мушкарце. Сутрадан, он је одјурио у Водену, чврсто убеђен да нико не може бринути о мени тако савесно као он.
Проведох бесану ноћ, бол ме је раздирао, и када је наредног јутра главна сестра ушла, стисох петљу и рекох:
- Сестро, имам паклу цигарета под јастуком, и сестра каже да ћете ми их одузети.
Главна сестра, Иркиња попут мене, погледа ме пријатељски се осмехујући.
- Пуши до миле воље, само пази да не запалиш шатор - и ја схватих да ћу вероватно некако преживети овакву негу.
Када је хирург ушао и почео преглед рече да нико није имао појма синоћ, кад су ме донели, да сам тако тешко рањена, пошто сам деловала преплануло и свеже, и нисам се жалила. Он је сматрао да ћу, захваљујући боравку на отвореном, ускоро зацелити.
Два пута дневно он ме је лично превијао. Увек је био весео и увиђајан, никад није започињао док не бих попушила цигарету да заварам бол, и док се не бих окрепила вискијем и содом. Милунка је са великим интересовањем пратила целу процедуру, и, једног дана, из радозналости пожеле да изброји моје ране. Када је завршила с бројањем, обавести ме да их је двадесет и четири, и од срца ме похвали речима да бол подносим као да сам Српкиња. Она се, збиља, понашала сасвим стоички.
КАД ГОД је време било лепо, кревет ми је изношен напоље јер, будући да сам тако дуго живела ван, мене је шатор гушио. Било је ту још много српских војника у завојима, угруваних глава седели су око мог кревета. Неки су били из мог пука, и, испрва, искрадали су се да би седели са мном, док их не би отерале сестре, пошто је било против правила долазити у сестрински конак.
Када је главни пуковник Б. чуо за то, иако се у принципу тврдокорно држао правила, рече да могу да ми долазе кад год пожелим, јер ће ми иначе бити самотно. Пазили су ме као да сам једна од њих, и увек су наглашавали колико би ми било боље у њиховом шатору, уместо да лежим сама. Један старији водник с рањеном руком проводио је читаве дане са мном, и предлагао да пређем код њих, будући да су имали један слободан кревет, да би он и остали рањеници могли да ме пазе ноћу, када нисам могла да спавам. Био је веома огорчен када бих му објаснила да ме свеједно никако не би пустили да одем тамо.
Неке од сестара је секирало што су ми биле дозвољене ове посете војника, па су умеле бити прилично саркастичне због моје наводне жеље да будем пребачена у мушки шатор.
Сви су ови људи снажно чезнули за домом. У то доба, читаву Србију су прегазили Бугари и Аустријанци, па војници нису знали ништа о судбини својих најближих, и лица би им се смрачила сваки пут када је пошта стизала. Причали су ми још како Британци често деле своје пакете с њима, и како им причају вести које добијају од куће. Као и обично, Енглез Томи се спријатељио са сваким кога би упознао, и неким чудом у томе га није спречавао ни различит језик.
ПУКОВНИК Б. био је изузетно строг. Понекад би реконвалесценту дозвољавао да изађе из болнице, но морао је да се врати тачно у 18 ч. Један се Србин поверио осталима да планира да проведе два дана у Солуну, пошто му, како рече, Енглез не може ништа. Шибање је било забрањено у британској војсци, а претње затвором није озбиљно схватао. Но, када се вратио са свог излета, уверио се да је пуковник држао до својих убеђења, и да је британска војска имала и те како ефикасне, и за Србина далеко више понижавајуће казне од шибања.
Мада се Енглезима и Французима не приписује бруталност, и мада су управо они оптуживали српске официре за суровост према војницима, овај је човек говорио да би радије подносио шибање недељу дана, но опет искусио што је искусио по повратку.
Једина особа коју чак ни пуковник није могао укротити била је Милунка. Она је била сасвим своја. Била је девојка са села, а у војску је дошла са седамнаест година. Причало се да је већ упуцала човека из свог места јер јој је увредио сестру. Била је ванредно храбра, а у болници је боравила пошто је по пети пут упуцана, овај пут у бутину. Нажалост, увек ју је нешто жестило, и будући да је била сељанка попут и њих самих, војници се према њој нису опходили као према мени. Нисам је често сретала, пошто сам била у другом батаљону.
СРПСКА ХЕРОИНА
ФЛОРА Сендс је сведочила о храбрости Милунке Савић. Артуру Луизу Милеру, аутору књиге "Наш брат, живот капетана Флоре Сендс" испричала је како се српска хероина добровољно пријавила да пређе чистац под паљбом не би ли у ров своје јединице пренела из складишта преко потребну муницију. У томе је и успела, и док се гегала назад под тешким теретом, истоваривши га под ноге свом командиру, преврнула се.
СУТРА: МИЛУНКУ СМРТ НИЈЕ ХТЕЛА, ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ БРОДОЛОМ
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)