ФЕЉТОН - ЗА ЖЕЖЕЉА ДИЛЕМЕ НЕМА ТИТО ЈЕ БИО ЈОСИП БРОЗ: Тито је најчешће спомињао брата Мартина који је живео у Мађарској

ВЛАДИМИР Дедијер, трагајући за непознатим детаљима из биографије Јосипа Броза Тита, његовим стварним идентитетом, упутио је писмо генералу Милану Жежељу молећи га да покуша да се присети да ли му је врховни командант, док је био у његовој служби, помињао одакле су дошли његови преци у Загорје, да ли говорио о оцу Фрањи; својој браћи, нарочито о свом најстаријем брату Мартину?

Генерал Милан Жежељ и маршал Јосип Броз, Фото Из књиге "Титови бесмртници и самоубице"

Титовог биографа је посебно занимало да ли му је "друг Стари говорио о чисткама у Москви, како је он онда сачувао главу". Једно од питања је било и да ли је он, Жежељ, довео Јованку на Бели двор.

Титовог биографа, командант гарде, ускратио је за документацију о повлашћеном положају будућег генералног скретара КПЈ, за време робијања у Лепоглави, али 18. новембра 1980. године му шаље одговоре на постављена питања.

"Драги Владо,

ДРАГО ми је да ти је Председништво СФРЈ и ЦК СКЈ поверило и ставило на располагање важне документе да пишеш о другу Титу и његовој делатности - одговара Жежељ Дедијеру и подсећа да је 'пуних 17 година са њим проживео све и најтеже фазе самоуправне социјалистичке домовине'. Не сећам се одакле су дошли његови преци у Загорје. Он је то понеки пут спомињао, али нисам знао да ће то некада затребати и просто сам га само слушао.

О свом оцу Фрањи је знао чешће да говори, чак је причао како их је као децу јурио на спавање док падне мрак како би мање трошили лучерде, а онда, у смеху, казао би Стари да је то тактика његовог оца и других Загораца и да су зато имали доста деце. Друг Стари каже:

Једноставно угасе лучарде и легну са женама, и којег ће врага да раде до дана, него да праве децу.

Говорио је да је његов отац Фрања био доста оштар и да је држао дисциплину над њим као и над осталом децом."

ЖЕЖЕЉ даље пише да је Тито знао чешће да говори о браћи, нарочито о Штефу, који је са њим радио у Сиску, а "приженио у Купинцу".

"Много је спомињао и Мартина, који је живео у Мађарској, чак га је у многим ситуацијама и сажаљевао, а нарочито после резолуције Информационог бироа (ИБ-а). Са братом Славком био је најприснији, са њим се често и састајао. Није било рођендана да Славко није дошао у Београд на честитање. А кад смо били на Тушканцу у Загребу, знао је у слободним часовима да се шета са братом Славком и понекад чак претресу живот још од раног детињства."

Титов главни ађутант и командант свих гардијских јединица потврдио је Дедијеру да је учествовао у обнављању и проналаску гроба Брозове мајке Марије и оца Фрање у Купинцу, да је тада са њим био Титов брат Штеф, као и секретар и председник у Јастребарском.

Тада је био и Ивица Лопаић, начелник СУП у Јастребарском.

"Ево, како је дошло до тога", појашњава Жежељ у свом одговору Брозовом биографу. "Друг Стари ме је позвао код себе и у веома скромној дискрецији ми рече: 'Жежељу, ти си сада народни посланик у Жумберку, дај, молим те, успут види где су гробови мојих родитеља. Вероватно су зарасли у коров па би их требало освежити.'"

О "Стаљиновим чисткама" у Москви, Броз је такође (доста) причао не само свом команданту Гарде него и осталим "друговима":

"ГОВОРИО нам је о Стаљинистичком методу. Више пута је подвлачио и ово, ако је неко нешто напредно требало да унесе у марксистичко-лењинистичку идеологију, а Стаљину није по ћуди, зна се да га је већ мрак позобао. Друг Стари је знао чешће да каже да је и он остао на танком концу, нарочито када је преводио четврту главу Историје СКП - б. Караиванова је прилично помињао да му је помагао, али је више спомињао Димитрова.

Спомињао је још неке наше Југословене који су просто нестали Стаљиновом чистком."

Што се тиче питања - да ли је Јованка Будисављевић била у Жежељевој јединици и да ли ју је он препоручио да ради код Јосипа Броза, Жежељ је Дедијеру овако одговорио:

"Није била у мојој јединици нити сам је познавао како у Лици, тако и у НОБ. Она је била у женској Личкој јединици (батаљону), а борац је колико сам проверио од 1942. године.

После је била у Шестој личкој дивизији "Никола Тесла" а одатле прелази у болницу Првог пролетерског корпуса... Многе девојке је Шеста личка послала на рад у Маршалат. Имам и списак девојака са којима је Јованка дошла. Мислим да је дошла директно из болнице, а ја сам је примио као и све друге и дао јој посао хигијеничарке у Белом двору..."

У вези са идентитетом доживотног југословенског председника, за Милана Жежеља није било дилеме: Тито је Јосип Броз!

СРЕДА 16. април 1941. године. Десети дан од немачког бомбардовања Београда и још неких југословенских градова. Немачке окупационе снаге већ увелико разоружавају војнике и официре некадашње Војске и Морнарице Краљевине Југославије која је, такорећи без испаљеног метка, капитулирала готово на свим "фронтовима".

Један воз иде према Ужицу. У вагонима општи метеж цивила и војске, која се повлачи из Босне и Херцеговине. Изненада, воз се зауставља у близини Вишеграда... Дуго се не помера, ни напред ни - назад, јер баш на месту где пут "пресеца" пругу, немачке трупе разоружавају југословенске војнике и официре, а један незнани српски пуковник, пуцао је из пиштоља себи у главу. Није могао да поднесе срамоту - да на гомилу већ положеног оружја остави и своју пушку а пиштољ преда немачком официру.

Због тог догађаја, који се 16. априла 1941. године одиграо у близини моста преко Дрине недалеко од Вишеграда, воз препун путника, војника и официра, који су такође долазили из Босне, сатима се није померао...

ЧЕТИРИ деценије касније, 26. марта 1984. године, на једној посве различитој ћуприји - на (новом) савском мосту у Београду - други, "знани јунак" књижевник Бранко Ћопић, којег су по делима која је стварао у "срећном једнопартијском систему" познавали и стари и млади широм Титове Југославије, извршио је самоубиство скочивши са моста на бетонску стазу.

Тако је "знани јунак" незнаног броја написаних књига, пријатељ деце и одраслих, заљубљеника у природу и слободу, тајне своје "унакажене душе" предао мосту који носи име по његовом имењаку и песничком сабрату - Бранку Радичевићу.

На мостовима и тужним пиједесталима стајало је још много таквих, знаних и незнаних јунака који су бирали своја последња стајалишта, исповедаонице и уточишта пред одлазак у "други свет". Тада су се, свесно или уз малу "помоћ неких пријатеља, последњи пут састајали са прошлошћу и одлазили у (не) заборав. Били су то сведоци прошлости који су, чекајући долазак будућности, дозволили садашњости да одлучи уместо њих".

СМЕЛЕ ОДЛУКЕ

ДВА СУИЦИДА, незнаног "јунака" 16. априла 1941. код Вишеграда, и знаног, Бранка Ћопића, четири деценије касније у Београду, на први поглед повезује само чињеница да су се оба одиграла на мосту који би требало да повезује а не да раздваја људе, њихове идеале, жеље и хтења... Њихове смеле одлуке носе у себи по све различите мотиве иако су им корени, рекло би се, готово идентични.

СУТРА: НЕРАЗРЕШЕН УЗРОК СМРТИ МЛАДОГ НАРОДНОГ ХЕРОЈА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МИЛУНКИНИ УНУЦИ НИСУ ЗАБОРАВИЛИ СВОЈУ БАКУ: Председник Де Гол на своју инагурацију позвао је и Милунку Савић

17. 08. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације