ФЕЉТОН - ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ: Патријарх је у Барањи вратио поунијаћене и покатоличене Србе у православље

ПАТРИЈАРХ Арсеније III је схватао сву озбиљност ситуације у којој се српска црква нашла. Његови верници су у Хабзбуршкој монархији били расути од Јадрана до Ердеља, од Острогона, Коморана и Сентандреје до Срема, од Великог Варада и Јегре, до Поморишја.

Друга Привилегија цара Леополда I издата 20.августа 1691. Фото Из књиге "Историја Карловачке митрополије"

Терен на којем су живели није био повезан и било је делова у којима су били већина (Срем, Славонија, Бачка) или су живели у енклавама (око Будима, Пеште и Сентандреје, у „Српској земљи“ тј. између Балатона, Драве и Дунава) окружени другим хришћанским верницима. Једино решење да се у таквим околностима смање верски притисци била је нова организација епархијске и парохијске мреже. Патријарх је на томе радио од почетка 1691. Тада је дошао у Барању и вратио поунијаћене и покатоличене Србе у православље. Да би то стање било очувано изабрао је једног од својих придворних монаха, егзарха Јефрема Јанковића Тетовца и посветио га 1691. за епископа „Сигетског, Кањиже, Печуја и друго?

Пред новим епископом је био тежак задатак, јер је печујски бискуп у исто време био и велики жупан Барањске жупаније. Заједно са Печујским магистратом је доносио прописе против Срба. Један од њих је наређивао да на територији града не могу живети православци и на Ускрс 1692. им је дат рок од два месеца за приступање католичкој цркви или исељавање. Ову одлуку су потврдили кардинал Леополд Колонич (14. маја 1692) и цар Леополд I (16. августа 1693), после чега су многи Срби отишли из Печуја у околна барањска села, док их је само део остао у граду. У Печуј је 1693. поново дошао патријарх. Да би очувао православну заједницу 1694. је владици Јефрему дао титулу митрополита.

ЗБОГ сличних притисака патријарх је 1692. и 1693. одлазио и слао егзархе у Хрватску и Славонију, где је у јесен 1692. извршио делимичну канонску визитацију. Ни тада, ни касније се није мешао у јурисдикцију марчанског унијатског владике Исаије Поповића, него му је поручивао да остане слуга загребачког бискупа, а њега призна за свог првојерарха, како су пре 1671. радиле марчанске православне владике. Већ следеће године (1693) проблеми су се појавили поново у Срему где је некадашњи викар београдског митрополита Петроније Љубибратић прихватио унију. Патријарх је тада овде упутио најватренијег борца за очување православне вере - митрополита Стефана Метохијца. Он је успео да наговори Љубибратића да се повуче из Хопова у Осијек, одакле се његов утицај није осетио. Верских притисака је било и по другим областима, посебно у Јегри и Дебрецину где су српске куће и поседи одузимани, а православци присиљавани на унију.

Како је постало јасно да оно што је за патријарха и главаре имало карактер привременог временом прераста у стално, Арсеније III се посветио уређењу дела Пећке патријаршије који је био у Хабзбуршкој монархији. Почео је то још 1691. хиротонијом Јефрема Јанковића Тетовца, а наставио је у време када је покушао да се избори за српску политичку територију у Хабзбуршкој монархији. Због поменуте наплате пореза генерални ратни комесар гроф Донат Хајзлер је предложио 1693. да се изврши раздвајање Срба на војне и цивилне поданике, јер би ови други требало да плаћају порезе. Војници би по раздвајању били стављени под немачке команданте, а пореско становништво пресељено на опустошену територију Куманског поља (Китад), између Дунава и Тисе. Двор је, уз ограду да се све мора радити опрезно, прихватио предлог и крајем 1693. подвојвода Јован Монастерлија је потчињен команди генерала Гвидобалда фон Штаремберга. Патријарх и гроф Ђорђе Бранковић су тада видели прилику да Срби за себе траже посебну територију.

Друга Привилегија цара Леополда I издата 20.августа 1691. Фото Из књиге "Историја Карловачке митрополије"

НА ПРОСТОРУ Мале Влашке (данашња Славонија и Срем) Срби су у великом броју живели још под Османлијама. Њихово јачање на овом простору могло је бити проблематично за двор, јер се ова територија наслањала на Барању, Бачку и Срем где је такође било пуно Срба. Двор је сматрао да је боље да се насељавају у Куманско поље, видевши могућност да се тако српска етнија додатно разбије, због чега је Дворски ратни савет (20. марта 1694) позвао у Беч патријарха и подвојводу. Арсеније III је био врло задовољан аудијенцијом. Њему и подвојводи је понуђено Куманско поље, али када су они предлог одбили Дворски ратни савет је направио компромисни предлог. Србима је требало за насељавање доделити Славонију и Срем, као једну област, и Ђулинско поље (подручје јужно од града Ђуле), арадски, јенопољски и халмађски дистрикт, између Мориша и Крижа (Кереша), као другу.

Цар је на крају пресудио и одредио за насељавање Славонију и Куманско поље, што је два пута саопштено патријарху, 11. и 31. маја 1694.године.

О пресељењу Срба у ове области после жетве 1694. требало је да се побрину локални команданти, а пре свих гроф Хајзлер и патријарх. Обећано је да Срби овде неће бити потчињени жупанијама и властелинима, него само владару. Иза свега се крила намера Двора да створи нове делове Војне границе и да их населе Србима. Грофу Хајзлеру је наређено (27. априла 1695) да уреди најбоље што зна области Куманског поља и Славоније како би овде били пресељени Срби и привремено ослобођени свих пореза. Замишљено пресељавање није могло да се обави у складу са предлогом, тако да је раздвајање милитаризованог и цивилног становништва у наредном периоду попримило другачији облик. На раздвајању становништва у Славонији, Срему и Бачкој су поред грофа Хајзлера ангажовани генерали гроф Гвидобалд Штаренберг и гроф Леополд Шлик.

ТРЕБАЛО  је организовати народну милицију и сместити је у посебна насеља, док би остали Срби остали коморски поданици. Овом послу се озбиљније могло приступити тек по престанку ратних дејстава. Цар је 7. децембра 1697. уређење препустио Карафиној комисији, а Дворски ратни савет (27. јуна 1698) прецизирао да ће Срби бити насељени у истурене положаје на граници са Османским царством и неће плаћати порезе, док ће они у цивилном статусу бити третирани као и други цивили.

После Сабора у Баји, када је дефинитивно заузет став да се ради на српској територији, односно да се Срби трајно населе у Хабзбуршкој монархији, патријарх је озбиљније прионуо на успостављање нове епархијске мреже. Предлог епархија и епископа послао је цару, а одговор је добио у виду Треће привилегије 4. марта 1695. којом су потврђене прве две и наређено:
- да Срби не плаћају десетак католичкој цркви.

Организована је Српска црква чији су епископи распоређени на следећи начин:

1.Исаија Ђаковић за темишварског и јенопољског епископа,
2.Стефан Метохијац за карлштатског и зринопољског,
3. Јефтимије Дробњак за сегединског (бачког),
4. Јефтимије Поповић за будимског и столнобеоградског,
5. Јефрем Јанковић Тетовац за мохачког и сигетског,
6. Спиридон Стубица за вршачког и
7. Јефрем Бањанин за (велико)варадског и јегарског.

ПОСЕБНА ТЕРИТОРИЈА

КАДА су патријарх Арсеније III и гроф Ђорђе Бранковић схватили да ће боравак Срба на простору преко Саве и Дунава постати сталан, одлучили су да од цара затраже посебну територију. Имали су у виду  Малу Влашкуа, односно у ширем смислу данашњу Славонија и Срем. Због тога је јануара 1694. одржан Бајски сабор на којем је главна одлука био захтев за овом територијом. На њој би били насељени Срби под управом патријарха, подвојводе и других домаћих старешина, под влашћу самог цара, без утицаја жупанија и феудалаца.

СУТРА: КАТОЛИЧКИ ПРЕЛАТИ НАСИЛНО УНИЈАТЕ СРБЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СКЛОН НЕСТАШЛУЦИМА НИЈЕ ВОЛЕО ПРОПИСЕ: Краљ је волео музику имао је велику колекцију плоча Луј Армстронг, Нет Кинг Кол...

23. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације