ФЕЉТОН - КАТОЛИЧКИ ПРЕЛАТИ НАСИЛНО УНИЈАТЕ СРБЕ: Цар Леополд I штитио је Србе само каод му је била потребна њихова војска

У САСТАВ нове организоване Српске цркве није ушао простор Вараждинског генералата и Западне Славоније јер је он био под управом унијатског марчанског владике Исаије Поповића.

Леополд I , цар Светог римског царства, Фото "Википедија"

Патријарх је за себе задржао простор Славоније и Срема као Архидијецезу што је цар потврдио посебним документом истог дана када је донео Трећу привилегију. Арсеније III се за то определио јер се радило о области у коју Срби треба да се пресељавају и јер би се тако нашао на граници унијатске епископије и могао да контролише православце у њој. Додатна околност је била та што му је за седиште додељен посед Сирач у Славонији (11. августа 1695), који је требало да ужива до смрти или до повратка у Пећ. Цар је на крају 10. септембра 1695. патријарху даровао Сирач као наследни посед.

У складу са одлуком да се патријарху и епископима препушта скупљање десетка од верника, јер га не дају католичкој цркви, Будимска коморска администрација је 8. октобра 1695. наредила провизоратима да ако су десетак од Срба већ скупили, сада га предају патријарху и епископима, а ако то нису урадили онда омогуће да их они скупе. Мали део провизора је узалуд пружао отпор, тврдећи да су они од ове десетине давали ратни порез, а да ако се то препусти епископима, они тај део не могу надокнадити. Због овога је Царска дворска комора изменила ранију одлуку и 17. јула 1696. одузела право убирања десетка патријарху и епископима, вративши га Будимској коморској администрацији, с тим, да на име овог пореза патријарху годишње исплаћују 3.000 форинти.

ПАТРИЈАРХ ни поред царских наредби није ушао у посед Сирача јер се томе противио генерал гроф Гвидобалд фон Штаренберг, који га је уз војну асистенцију удаљио из сирачке околине. Штаренберг је сматрао да би патријархов утицај овде био погубан за околне наоружане Србе. После тога је априла 1697. добио за посед замак Сечуј на Дунаву, чију су околину насељавали Срби, а 1698. је добио и три оближње пустаре - Ујфалу, Мартинце и Бошогу, на које је насељавао своје сународнике. Док је он радио на уређењу поседа јавио се Иштван Безереди, подкапетан тврђаве Папа, са доказима да је Сечуј његов посед и захтевом да му га Комора преда. Током доказивања власништва и судског процеса Иштван Безереди је умро, али су његови наследници, породица Јагошић-Безереди, успели да доведу све до краја и Сечуј је 1702.одузет патријарху. У то време он није добијао ни обећану годишњу плату на име десетка, што је потрајало све до 1706. Тек тада му је због свих заслуга и на основу разних дуговања додељено Даљско властелинство (Даљ, Бело Брдо и Борово) које је остало митрополијски посед до краја постојања Хабзбуршке монархије.

Иако је патријарх имао пуно проблема са добијањем поседа главну борбу су он и православна јерархија водили против католичке цркве и њеног прозелитизма који је јачао како се ближио крај Великом бечком рату. У Хрватској се за опстанак борио некадашњи дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић, који се 1695. преселио са млетачке територије у Медак у Лици. Под притисцима сењског бискупа Себастијана Главнића и тада каноника, а касније бискупа, Мартина Брајковића, морао је да се повуче у Банију, у Комоговину, а јурисдикција у Лици и Крбави му је константно оспоравана. Да би овдашње Србе очувао у православљу прелазио је на територију Млетачке републике и ту примао личке и крбавске свештенике и вернике. Када је цар 1702. викару сењског бискупа Марку Месићу дао у Лици и Крбави и световну власт стање је постало врло тешко, а поправило се када се поново појавила потреба за српским војницима у време Ракоцијевог устанка. Тек 1707. цар Јозеф I је прихватио јурисдикцију Атанасија Љубојевића у Лици и Крбави, са правом канонске визитације.

МУНАЧКИ  унијатски владика Јован Јосиф де Камилис (de Camillis) онемогућавао је владику Јефрема Бањанина да уђе у епархију. Бањанин није био довољно чврст у православној вери и под притисцима је прешао на унију 1698. после чега је добио војну заштиту за улазак у дијецезу. Пошто се због тога у Будиму сукобио са патријархом и осталим епископима, 1699. се упутио у Рим, где је папи Инокентију XII објашњавао како може поунијатити све Србе, али су његове исказе сматрали наивним и нису му дали подршку, после чега се вратио у православље, али односе са патријархом није поправио. Неко време (1701) је провео у затвору, био епископ у Великом Вараду, али се током Ракоцијевог устанка склонио у Пећ, код патријарха Калиника I који га је поставио за свог викара. У Хабзбуршку монархију се више није враћао.

Тешко стање и даље је владало у Печују и његовој околини посебно када је кардинал Колонић (фебруара 1700) наредио да Срби не могу живети у Печују као бискупском граду ако не пређу на унију или католичанство. Срби су од оваквих притисака уживали заштиту једино Дворског ратног савета јер су у њему сматрали да ће притисак довести до исељавања у Османско царство. Патријарх и владика Јефрем Јанковић су се 1700. жалили цару на печујског бискупа, а њихова жалба је била сличне садржине као тужба генерала Јохана Јозефа Хујина против истог католичког прелата, чије насилно унијаћење је сматрано опасним и потенцијалним проблемом са последицама великих размера. Против бискупа се из истог разлога тужио и локални коморски управник. Угарска дворска канцеларија се ограђивала од његових поступака, а Царска комора је преко генерала Хујина покушавала да заштити Србе. Војска је морала узети у заштиту и Србе у Секешфе- хервару, где је бискуп тражио да се за три месеца или покатоличе или иселе. Владика Исаија Ђаковић је тражио заштиту за своје свештенике 1701-1702. у Јенопољу и Халмађу, које су порезима оптерећивали коморски провизори.

У ИСТО унија је почела да се увлачи у Славонију где је са царском потврдом 1699. дошао поунијаћени Петроније Љубибратић да поставља архимандрите, игумане и свештенике.

Патријарх је тада преко својих егзарха побунио народ против њега, а унију је сломио поново митрополит Стефан Метохијац. Владика Петроније је остао без верника, па се пред смрт покајао и 1703. вратио у православље. По Љубибратићевој смрти одређено је да унију спроведе његов брат Јоаникије али га је патријарх наговорио да му прода кућу у Пакрацу и одсели се у Русију. Зато је патријарх (1704) послао егзархе да објаве по Славонији како је лично преузео управу у њој, а потом је 17. маја 1705. у Крушедолу посветио за пакрачког владику свог егзарха Софронија Подгоричанина.

Верски притисци нису били једини проблем са којим су се Срби срели у Хабзбуршкој монархији. Новина за многе међу њима је било уређење Војне границе уз Саву, Дунав, Тису и Мориш. Дворски ратни савет (1700) је обавестио Угарску дворску канцеларију да Срби у војним насељима неће плаћати порезе, док ће их цивили плаћати, али тек пошто прођу три године, јер се они тек сада трајно насељавају. Комора је упозорена да и после три године порез пажљиво скупља и да Србе не оптерети пуно са њима, да се не би одселили у Османско царство.

СРБИ СЕ СЕЛЕ У ТУРСКИ БАНАТ

РАЗЛИЧИТИ интереси Дворске коморе и Дворског ратног савета у процесу раздвајања Срба на цивилне и војне поданике довели су до великих притисака на становништво, посебно у Бачкој, из које су Срби почели да се селе у османски Банат. Жупанија је покушавала да задржи што више становника под својом контролом, због чега је Дворски ратни савет морао да интервенише и узме Србе у заштиту, а Карафиној комисији омогући да створи што јача војна насеља уз Тису.

СУТРА: НОВИ ЦАР ЈОЗЕФ I ОСПОРАВА ВЛАСНИШТВО СРПСКЕ ЦРКВЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ: Патријарх је у Барањи вратио поунијаћене и покатоличене Србе у православље

27. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРИТИСЦИ НА СРБЕ ДА СЕ УНИЈАТЕ ИЛИ ПОКАТОЛИЧЕ: Срби нису желели да трајно остану на простору северно од Саве и Дунава

26. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СТВОРЕНИ УСЛОВИ ЗА ВЕЛИКУ СЕОБУ СРБА: Патријарх Арсеније III је судбину избеглице поделио са својим народом

25. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУВАР СРПСКИХ ПРЕДАЊА И ПРАВОСЛАВНИХ ТРАДИЦИЈА: Сви православци у Монархији били су под ингеренцијом Карловачке митрополије

24. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације