ФЕЉТОН - ПОКУШАЈИ ДА СРБИ ОСТАНУ БЕЗ ДУХОВНОГ ПОГЛАВАРА: Пећка патријаршија се одвојила од оног дела који је био у Хабзбуршкој монархији
ПАТРИЈАРХ Арсеније III је покушао пре смрти да одреди свог наследника и регулише канонске односе са Пећком патријаршијом, где је султан 1691. за првојерарха поставио Калиника I.
Утицај Арсенија III међу епископима који су остали у Османском царству временом је слабио, док је Калиников јачао, иако је постављен на неканонски начин. То га није омело да покаже своју верску исправност, да штити цркву, трпи прогоне, затварања и разне уцене локалних паша. Ово је било познато Арсенију III, као и чињеница да је до поремећаја канонских односа дошло 1690/1691. de facto одвајањем од Пећке патријаршије оног дела цркве који је био у Хабзбуршкој монархији.
Три године касније (1705) Арсеније III је тражио помоћ од јерусалимског патријарха Доситеја II Нотариса (1669-1707) који је у то време међу православним патријарсима био најбољи познавалац канонских односа, са великим искуством у борби за заштиту православне цркве. Често је боравио на Балкану и добро познавао све верске, етничке и политичке односе на њему. Главно Црнојевићево питање је било: Како да се постави према чињеници да се у Пећи налази неканонски постављен патријарх Калиник I? У консултовању са цариградским патријархом Гаврилом III (1702-1707) и епископима Цариградске патријаршије, Доситеј II му је одговорио да се потчини пећком првојерарху без обзира на начин његовог постављања. Истовремено саветовао га је да Калинику I потчини све православне епархије у Хабзбуршкој монархији и никако не оставља свог наследника у њој, него да епископи под влашћу Беча буду у истом односу према пећком патријарху као и српски епископи у Османском царству. Инсистирао је да епископе из Хабзбуршке монархије посвећује пећки патријарх или да их евентуално изаберу Срби из Монархије, а да им потом пећки патријарх даје дозволу за посвећење. Било је јасно да патријарси Доситеј II и Гаврило III не одобравају ни постојање аутономног дела Пећке патријаршије у Хабзбуршкој монархији што није било у складу са политиком државе у којој је живео Арсеније III. Јерусалимски и цариградски патријарх су при томе тражили да епископи из Хабзбуршке монархије дају помоћ пећком патријарху, као вид духовне зависности. Патријарх Доситеј II је правдао своје ставове прошлошћу Марчанске и Ердељске епархије које су, по њему, биле самосталне и зато су лако поунијаћене, што се не би десило да су били у саставу Пећке или неке друге патријаршије.
ПРЕД саму смрт патријарх Арсеније III је прихватио као законитог патријарха Калиника I. У контексту тога би требало разумети и обраћање Срба из Будима, Пеште и Сентандреје, Исаији Ђаковићу 1. јануара 1707. као „епископу јенопољском и егзарху престола пећког“ за којег се надају да ће наследити Арсенија III. Наду у то је исказао и цар Јозеф I када га је пред крај патријарховог живота, 27. октобра 1706. именовао својим тајним саветником, титулишући га митрополитом Срба, Русина и Румуна у Хабзбуршкој монархији.
Патријархова смрт означила је почетак надметања за његов трон и решавање канонских односа са Пећком патријаршијом, што није промакло ни кардиналу Леополду Колоничу иако је за само два месеца надживео Арсенија III. На самртничкој постељи давао је упутства свом исповеднику, језуити Гаврилу Хевенешију, какав став треба заузети према православцима, а сам Хевенеши је у смрти патријарха видео згодну прилику за унијаћење. По њему није требало ни бирати патријарховог наследника, него Србе оставити без духовног поглавара, јер ће временом сви епископи умрети. То је требало да олакша унијаћење и на крају доведе до укидања Привилегија. Сматрао је да се на ово неће чекати дуго јер је српска црква у тешком стању због смањеног броја епископа - Јефрем Јанковић Тетовац је био у Русији из које се није очекивао његов повратак, ако то и покуша Хевенеши је предлагао да га не пусте у Монархију, Стефан Метохијац је био стар, а Софроније Подгоричанин још увек није потврђен у епископском звању. Једина реална опасност по Хевенешију долазила је од Исаије Ђаковића стуба православне цркве под Хабзбурговцима, који је морао бити уклоњен. Хевенеши је знао да Ђаковић већ позива угледне Србе у Беч како би га изабрали за архиепископа и зато је тражио од владара да то спречи и никако не дозволи да у Беч дођу епископи из Млетачке републике и Османског царства. Иако овако нешто није било ни реално, саветовао је владара да одлуку о одлагању Сабора правда Ракоцијевим устанком све док православне епархије не буду попуњене унијатским владикама.
ХЕВЕНЕШИЈЕВ предлог је био сувише радикалан и цар га није прихватио. Срби су у то време ратовали за њега тако да није било до- бро доносити одлуке које би могле поколебати њихову верност. Док је Колоничев исповедник плео своје мреже против православаца, међу српским епископима су се издвојила двојица који би могли наследити Арсенија III - Стефан Метохијац и Исаија Ђаковић. Обојица су покушала да брзо обезбеде свој избор. Охрабрен препоруком Срба из Будимске епархије да настави у Бечу да ради започете послове под патријархом, Ђаковић их је 20. новембра 1706. позвао да пошаљу изасланике у Беч, који би долазећи у престоницу посетили војне логоре и ту обавестили хаџи Мојсија Рашковића и друге команданте где су се и зашто упутили, како би и они кренули са њима. Они који то не би могли требало би да на један празан папир ставе своје потписе и печате или да на папир буде написано све сем имена будућег првојерарха, што ће бити урађено после избора у Бечу. Нема сумње да је Исаија ту видео своје име. Позив угледним Србима да дођу у Беч ради избора првојерарха је био ирационалан, јер у ратно време није било лако да се окупе у Срему. Ђаковић је већ био у Бечу, а у околини су се налазили војни команданти или угледни Пештанци, Будимци и Сентандрејци.
Док је Ђаковић спремао избор у Бечу Стефан Метохијац је приликом патријархове сахране 5. децембра 1706. извикан за његовог наследника. Одмах је за то покушао да обезбеди потврду у Бечу, али како избор није био легитиман, јер није обављен на Сабору, нити су му присуствовали сви епископи, а тиме нису били у обавези ни да га прихвате, цар га није потврдио. Несумњиво је таквој одлуци допринео и Исаија Ђаковић. Метохијчев избор није био довољно важан ни савременицима. Већина оних који помињу патријархову сахрану у својим писмима не помињу избор његовог наследника, што као догађај не би пропустили да су му придавали важност. Исаија Ђаковић је као и Метохијац, настојао да обезбеди свој избор без правог Сабора. За то је у почетку имао подршку Срба из некадашње патријархове околине, из Будима, Пеште и Сентандреје, чији се глас чуо најдаље у српству и који су били прва српска елита тада, али и у деценијама које су долазиле.
ПОНИШТЕЊЕ НАСЛЕДНИКА
НА САБОРУ у Сентандреји је 1702. Арсеније III за наследника je одредио митрополита Стефана Метохијца и послао егзарха у Цариград да тражи потврду ове одлуке. Тим потезом је показао да се није мирио са постављањем патријарха Калиника I, уа челника Пешке патријрђије, да га није признавао и да је желео да у Хабзбуршкој монархији организује аутокефалну цркву, али је све тада предузете кораке анулирао цар Леополд I који је поништио избор Стефана Метохијца .
СУТРА: СТРАДАЊЕ СРПСКОГ ЖИВЉА У АУСТРИСКО – ОСМАНСКОМ РАТУ
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)