ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници

НОВА етапа у развоју Кар­ловачке архиепископије почела је са Аустријско - османским ратом 1716-1718. вођеним претежно на просто­ру који су насељавали Срби.

Митрополита Мојсија Петровића, Фото Из књиге "Историја Карловачке митрополије"

Од прве битке 5. августа 1716. код Петроварадина, преко осваја­ња Темишвара и Баната (1716), Београда (1717) и продора у Шумадију (1717-1718) Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници (гра­ничари), било као устаници на простору централног Балкана и снабдевачи трупа. Сукоб су пратила нова српска страдања - Османлије су после пораза код Петроварадина из осве­те спалили Велику Ремету и Крушедол, а због упада у Срем током зиме 1716/1717. невоље су имали и његови становници и манастирска братства. У јед­ном таквом османском нападу на Ириг, јануара 1717. погинуо је капетан Адам Монастерлија, син подвојводе Јована. Станов­ништво се пред војскама скла­њало у збегове, а после враћа­ло на згаришта својих кућа.

Рат је завршен Пожаре­вачким миром 21. јуна 1718. Принцип uti possidentis који је прихваћен током мировних преговора значио је да свако задржава ону територију коју је у том тренутку држао у ру­кама.

Нова граница је тако поред целог Баната и дела Срема, који је после Карловачког ми­ра остао у османским рукама, Хабзбуршкој монархији обез­бедила Малу Влашку (до реке Олте/Алуте), део босанске По­савине и Семберије са Бијељи­ном и Србију чија је граница тада повучена од ушћа Тимо­ка у Дунав, затим Тимоком до Зајечара, па према Бору, југозападно до Сталаћа, уз За­падну Мораву ка Чачку. Ода­тле је граница пратила реку Каменицу до њеног извора на Дивчибарама, затим планин­ским венцем ишла ка Круп­њу, и онда избијала на Дрину изнад Лешнице. По уговору је договорено да се прекину сви погранични сукоби, а цару је признато право интервенције у корист католичких редова у Јерусалиму. Порта је јемчи­ла сигурност трговине и да ће повући мађарске емигранте са границе. Договорена је ко­мисија за коначно утврђивање границе на терену и размена заробљеника. Мир је потписан на двадесет година. До краја го­дине утврђена је прецизна гра­ница, а хајдуци, који су дизали устанак на Косову и Метохији и у Старој Србији већином су се преко османске територије пробили до Хабзбуршке мо­нархије и у њој се настанили.

ЈОШ током рата епископи који су затечени на освојеном простору - темишварски Јоа­никије Владисављевић (1713- 1727), вршачко-карансебешки Мојсије Станојевић (1713- 1724), београдски Мојсије Пе­тровић (1713-1730) и ваљевски Доситеј Николић (1715-1738) помагали су хришћанску војску, што им је гарантовало и останак на епископским катедрама .

Карловачки ар­хиепископ је сматрао да про­ширење држав­них граница на рачун територи­ја на којима су живели право­славци (Срби и Румуни) значи и проширење његове духовне јурисдикције, чему се нису противили ни поменути епи­скопи, са који­ма се Викентије Поповић редов­но дописивао. Крајем рата су се ујединили интерес двора да не проширује утицај угарских институција на тек освојен простор и београдског митро­полита Мојсија Петровића да буде потврђен за архиепископа Српске православне цркве у областима које су 1718. при­пале Хабзбуршкој монархији. Његову молбу су подржали представници из Србије мада они нису разликовали почасну титулу митрополит београд­ски, коју је имао Петровић и (архиепископ и) митрополит карловачки коју је носио Попо­вић. Њима су оне звучале исто, иако је разлика била велика. Док је код Мојсија Петровића реч митрополит била титула части јер се налазио на древ­ној катедри у Београду, дотле је реч митрополит код Викен­тија Поповића означавала по­главара православне цркве у Хабзбуршкој монархији. Попо­вић је за разлику од Петровића имао на првом месту важнију титулу којом су га ословљава­ли у Монархији - архиепископ, после које је у титулисању до­давано и митрополит. Он је био поглавар цркве која се састоја­ла у то време од осам епархија, док је Мојсије Петровић био дијецезан једне.

У ТРАДИЦИЈИ Српске цр­кве није постојала пракса да неко, осим пећког патријарха, носи титулу архиепископа. У почетку су зато пећки патри­јарси титулисали поглаваре цркве у Монархији као прво­началне митрополите, чиме су наглашавали њихов значај у односу на све друге који су у Патријаршији имали титулу митрополита, па и београд­ског Мојсија Петровића. Од Пожаревачког мира почели су патријарси у Пећи да карло­вачке првојерархе титулишу као архиепископе. По тада­шњој хијерархији дијецезана Пећке патријаршије иза па­тријарха долазио би на првом месту карловачки архиепи­скоп, па онда остале владике по времену своје хиротоније, с тим што су тројица међу њима, самоковски, дабробо­сански и цетињски били, као и карловачки, егзарси пећког трона и они би били истакнути пре осталих владика, али по­сле карловачког архиеписко­па. Терминолошка збрка са којом су се срели Срби била је још тежа за разумевање двор­ским круговима у Бечу.

Када је архиепископ Викен­тије сазнао да се митрополит Мојсије обратио преко Евге­нија Савојског цару, тражећи потврду за поглавара право­славне цркве на територији која је стечена Пожаревачким миром, сазвао је Сабор у Кар­ловцима. На њему је прису­ствовао и ваљевски владика Доситеј Николић, свакако јер је био наклоњен решењу у ко­јем не би била стварана нова црквена област, него сви би­ли потчињени карловачком архиепископу.

Сабор се пози­вао на Привилегије у којима је наведено да може постоја­ти само један архиепископ, али Беч ово није занимало и цар је донео одлуку у складу са својом поли- тиком према угарским сталежима и инсти­туцијама. Пошто је Карло VI био резервисан према захте­вима Угарске да њој подреди новоосвојену територију, Ба­нат и Србију је организовао тако да су оне постале посебне управне области над којима су ингеренцију делили Дворска комора и Дворски ратни савет. У складу са тим није желео ни проширење јурисдикције карловачког архиепископа, чија се црква налазила у угарском делу Монархије, јер би се тако проширила и надлежност угарских институција.

ЦАР Карло VI је потврдио Мојсија Петровића преко Дворског ратног савета 10. септембра за архиепископа и митрополита у Краљевини Ср­бији, а потом 8. октобра 1718. за архиепископа и митрополи­та Србије и доњег Срема. Тада му је подређен формално и ваљевски епископ Доситеј Ни­колић. У том тренутку изван власти и карловачког, и бео- градског архиепископа била су двојица владика у Банату. Зато је Викентије Поповић 1719. и 1720. тражио да се они подреде његовој јурисдикцији, али цар као што није желео да угарске институције и претен­зије прошири у Србији, то није желео ни у Банату. У складу са том политиком је 21. новем­бра 1720. подредио банатске епархије Београдској архие­пископији и митрополији. У догматским питањима духов­на власт Мојсија Петровића је проширена и над Малом Вла­шком (Олтенијом) чије су ди­јецезане до 1739. хиротониса­ли београдски архиепископи, али овај део није био у саставу Београдске архиепископије.

ПРОБЛЕМИ ПАТРИЈАРХА

ТОКОМ промена које је цар Кар­ло VI преко Дворског ратног са­вета вршио изостала је реакција пећког патријарха, мада се она, с обзиром да се радило о делу Патријаршије, могла очекивати. Патријарх Мојсије је у то време имао пуно проблема, чак је 1718. привремено био збачен са трона, а када се на њега вратио требало му је времена да поно­во учврсти своју позицију и није имао могућности да се уплиће у проблеме цркве у Хабзбуршкој монархији.

СУТРА: ПОТВРДА О УЈЕДИЊЕЊУ НА КАРЛОВАЧКОМ САБОРУ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОКУШАЈИ ДА СРБИ ОСТАНУ БЕЗ ДУХОВНОГ ПОГЛАВАРА: Пећка патријаршија се одвојила од оног дела који је био у Хабзбуршкој монархији

30. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НОВИ ЦАР ЈОЗЕФ I ОСПОРАВА ВЛАСНИШТВО СРПСКЕ ЦРКВА:

29. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КАТОЛИЧКИ ПРЕЛАТИ НАСИЛНО УНИЈАТЕ СРБЕ: Цар Леополд I штитио је Србе само каод му је била потребна њихова војска

28. 09. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ: Патријарх је у Барањи вратио поунијаћене и покатоличене Србе у православље

27. 09. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације