ФЕЉТОН - НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА: У Похари Куча 1856. године Ђуро Кусовац показао је бездушност према слабима

МАРКО Ми­ља­нов оп­шир­но пи­ше и о онима који се ни­је­су по­ни­је­ли као вој­во­да ље­шан­ски и ни­је­су по­слу­ша­ли зло­твор­ске на­ред­бе вој­во­де Мир­ка: „Гор­ња вој­ска ко­јом су за­по­ви­је­да­ли Но­ви­ца Це­ро­вић, Ми­ли­сав Ми­шнић, ко­ман­дир мо­рач­ки, и Па­вић Ђи­ка­нов, ка­пе­тан ро­вач­ки, ни­ђе за со­бом тра­га од зло­чин­ства ни­је оста­ви­ла.

Војвода Мирко Петровић, Фото "Википедија"

Кад су до­шли од пла­ни­не у се­ла куч­ка и ви­ђе­ли што ни­је­су ми­сли­ли да те икад ви­ђет: да је ста­ро и мла­до, ро­мо и сли­је­по под мач па­ло, ста­ре и мла­де гла­ве на го­ми­ле ску­пље­не, а ле­ше­ви ба­че­ни у убло­ве и ог­ње­ве — не мо­же се ов­ђе опи­сат жа­лост и ту­го­ва­ње вој­ске и војско­во­ђа. Ви­де­ћи тај гад­ни и без­бо­жни ужас, вој­ни­ци су за­тва­ра­ли очи да не гле­да­ју тај срп­ски по­кор. Ми­ли­сав Ми­шнић и Па­вић Ђи­ка­нов би­ли су са­ми се­бе ру­ка­ма у пр­си, лелечући и на­ри­чу­ћи за до­ма­ћом не­сре­ћом, с којом се гу­би пред Бо­гом и пред сви­је­том.

Ова­ко су мно­ги вој­ни­ци и гла­ва­ри чи­ње­ли, гледајући на го­ми­ле ску­пље­не по­сје­че­не гла­ве од ста­ра­ца и ђе­це, од ко­ји­је мно­ге ни­је­су има­ле косе: ђе­ти­ње ни­је­су још по­че­ле ко­сма­тит, а ста­рач­ке се огу­ли­ле, и зу­би од ста­ро­сти па­ли, да и је ту­жно би­ло и жи­ве гле­дат, а не сад у го­ми­ли гла­ва по­сје­че­ни­је бо­га­ља и ако ни­кад не бјеу мр­ски дру­го­ме на­ко Тур­ци­ма; јер у тој рпи огу­ље­ни­је гла­ва би­ле су и гла­ве Зе­ка Јокано­ви­ћа, Ни­ко­ле Ра­до­њи­на, Ива­на Николина, Ра­до­ва­на Стан­ко­ва, Јо­ва­на Ни­ко­ли­на и дру­ги­је ста­ри­је тур­ски­је крв­ни­ка ко­ји су у сво­је ври­је­ме би­ли стра­ши­ло Ту­ра­ка. Ре­ко да и’ је ту­жно би­ло и жи­ве гле­дат, а кад сам, ка ди­је­те, о њи­ма слу­ша ка­ко се го­во­ри, не оћа што ви­ше же­љет, но да ми је ка ко­ји од њи’ бит’. Су­зе ми на очи уда­ре, кад збо­рим и пи­шем о јунацима, ко­ји су ме у мо­је мла­де године, на­сла­ђи­ва­ли њи­ни­јем ђе­ли­ма, а и бри­ге ми задава­ли у ми­сли: оћу ли ја ка они бит’. Мно­ги од вој­ни­ка и гла­ва­ра ту­жни­јем ср­цем кажева­ли су ми с ка­кви­јем су бо­лом те гла­ве гле­да­ли и раз­гле­да­ли, тра­же­ћи гла­ве сво­ји­је при­ја­те­ља.

ГОРЊА вој­ска и ње­не вој­ско­во­ђе ту­жни­јем ср­цем гле­да­ли су ови по­лом, ко­ји је до­ња вој­ска из­вр­ши­ла. Па­вић Ђу­ка­нов и дру­ги не­ки гла­ва­ри то­ља­гом су ће­ра­ли сво­је вој­ни­ке из убал­ске цр­кве, ко­ји бјеу уље­гли, да се пре­кр­сте и Бо­гу по­мо­ле. Па­вић је ка не­здрав од ту­ге уда­ра сво­је вој­ни­ке, го­во­ре­ћи: ’Из­лаз’ из цр­кве, без­бо­жна вој­ско, не за­слу­жу­јеш у цр­кву да улазиш, ни да се Бо­гу мо­лиш!’ Вој­ни­ци су му го­во­ри­ли: ’Ни­је­смо ми кри­ви, ка­пе­та­не, за злочин­ство ко­је су дру­ги чи­ње­ли’. Па­вић с дру­жи­ном про­кли­ња­ли су пра­ве и кри­ве и са­ми себе, го­во­ре­ћи: ’Све ће нас Бог ка­сти­гат, тек ова­ко чи­ни­мо; па и од Ту­ра­ка ово да чи­ни­мо, а не од са­ми­је се­бе’. Ово ни­је го­во­рио са­мо Па­вић и дру­ги не­ки но сви Бр­ђа­ни и Цр­но­гор­ци, без они­је ко­ји су то чи­ње­ли…”

Мар­ко Ми­ља­нов ис­ти­че и не­ке гла­ва­ре из нај­бли­же око­ли­не вој­во­де Мир­ка ко­ји су се та­ко­ђе су­прот­ста­вља­ли зло­чин­стви­ма и бра­ни­ли Ку­че ко­ли­ко су мо­гли. По­ред оста­лих и Јо­ле Пилетић и Пе­тар Ву­ко­тић.

НЕКИ други хроничари и писци који су се на овај или онај начин бавили похаром Куча, истичу и другачије, супротне примјере, друге црногорске перјанице којима је, за разлику од Јола Пилетића и Петра Вукотића, рецимо, било важније да се додворе књазу и његовом брату, војводи Мирку,  књажевој крвавој ударној песници, него да сачувају част, чојство и витештво у тој срамотној и невитешкој акцији; важније су им биле медаље и чинови од тога да ли ће се огријешити и окрвавити руке крвљу кучке дјеце и нејачи. Један од таквих је био и чувени јунак, љуботињски сердар и војвода, један од првих Црногораца којима је на прсима засијала  златна Обилића медаља – Ђуро Кусовац. О његовом понашању у Кучима пише Марко Вујачић у свом познатом тротомном дјелу „Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“:

„У Похари Куча 1856. године, Ђуро је, као помоћник војводе Мирка Петровића, показао одлучност према непослушнима, али – како је упамћено – и бездушност према слабима.

Није, веле, презао ни од шта. Тамо гдје је долазио, плакало је и дијете у колијевци.

– Кучи ће га памтити за много и за дуго, за зулуме и убиства, кад је са војводом Мирком у крви и огњу умирио Куче - рекао је Марко Миљанов.

А кад су га упитали – да ли се могло другачије, пошто су се Кучи побунили и одрекли послушност Црној Гори, Марко је одговорио:

– Пут до циља може бити и овакав и онакав, а најгоре је ко хита пречицом, па окрвави и себе и друге. Кучи су се могли умирити и без Миркове храбрости и без Ђуровог ножа.

Непокорне је ваљало казнити али покорне није ваљало убијати.

Попом Ђуром Кусовцем се бавио и Марко Миљанов:

„Љу­бо­ти­ња­ни не­ки су зло чи­ње­ли, а ви­ши­на бра­ни­ли, но њин вој­во­да, поп Ђу­ро Ку­со­вац, ко­ји је био пр­ви до вој­во­де Мир­ка, по­ка­за је ју­на­што на јед­ног си­ро­маа из се­ла Жив­ко­ви­ћа име­ном Јо­ко Ду­ров, ко­је­га не би из ку­пу­са иза­гна, што је она ри­јеч. Он би­ја­ше до­ша војводи Мир­ку да се по­жа­ли на Дре­ка­ло­ви­ће ка­ко га би­ју, за­што је од не­ја­ка бра­ства. Поп Ђу­ро му ре­че: ’При­мак­ни гла­ву да ви­дим је­су ли те би­ли, али ла­жеш вој­во­ду Мир­ка.’ Он је са­га гла­ву да по­ка­же ра­не, а поп Ђу­ро му је от­ки­де јед­ни­јем ма­ом, го­во­ре­ћи: 'Не­те те ви­ше бит!’

„Попа Ђура народ је клео и уклео – додаје Марко Миљанов. – Никога му у пусту кућу нема , до његова стара попадија, ђе пјева уз гусли и с тијем се у јаду своме разговара...“

А ко­ли­ко је ста­ри­ји брат кња­за Да­ни­ла, ве­ли­ки вој­во­да Мир­ко, ис­по­љио без­ду­шно­сти и крво­лоч­но­сти, ко­ли­ко под­му­кло­сти и не­ви­те­штва, нај­бо­ље го­во­ри ње­гов по­сту­пак пре­ма једном од оних ко­ји су га сре­ли на Би­о­чу и омо­гу­ћи­ли му да не­сме­та­но, без из­го­ре­лог зр­на бару­та, уђе у ме­дун­ску твр­ђа­ву — Ни­ко­ли Јо­ва­но­ви­ћу, али и пре­ма гла­си­том ју­на­ку Са­ву Пауно­ву.

„Ни­ко­ла Јо­ва­но­вић с дру­жи­ном срио је вој­во­ду Мир­ка на Мо­ра­чи и уве­ли вој­ску по но­ћи у град. Мир­ко је у ње­го­ву ку­ћу ко­на­чио са сво­јом го­спо­дом и слу­га­ма. Кад је из ку­ће кре­нуо, кће­не да га уби­је, али га од­бра­ни­ше по­ме­ну­та дво­ји­ца  - Јо­ле Пи­ле­тић и Пе­тар Ву­ко­тић, тј. жи­вот му од­бра­ни­ше, а иму­ће не мо­го­ше, но му све што је има узе. Са­мо­га оруж­ја сребрнога, пу­ша­ка и но­же­ва, на­ра­мак, у ко­је бје­ше са­бља, што ју да­ро­ва св. Пе­тар пра­ђе­ду Николину, и амај­ли­ја ко­ју је да­ро­ва вла­ди­ка Ра­де оцу Ни­ко­ли­ну. На­род се чу­дио и ње­го­ва иста дру­жи­на што учи­ње вој­во­да Мир­ко: да по­а­ра ку­ћу у ко­ју је ко­на­чио и ље­ба ио. На­род је набра­ја ко­ли­ко је тур­ски­је па­ша са­чу­ва­ло срп­ске ку­ће у ко­је су ко­на­чи­ли, кад су срп­ска села па­ли­ли и пли­је­ни­ли, а вој­во­да Мир­ко по­а­ра сво­је! Ње­го­ва мла­ђа и ста­ри­ја го­спо­да мрчом су се омр­чи­ла, гле­да­ју­ћи што чи­ни вој­во­да, али ни­је­су мо­гли од­бра­нит ви­ше но поједи­ни жи­вот, јер он је има вла­да­лач­ку власт.

ПОМЕНУТИ Са­во Па­у­нов ра­нио се у бој с Тур­ци­ма осми дан при­је то­га и ле­жа­ше у по­сте­љу од ра­не, али је мо­га на штап ижљећ у се­ло, да ви­ди вој­во­ду Мир­ка с го­спо­дом у ку­ћу Николи­ну, јер је жа­лио што га ни­је мо­га на Мо­ра­чу срест ка дру­ги, и на­да се афе­ри­му од вој­во­де, кад га ви­ди ра­ње­на од пу­шке. Но мје­сто то­га она­кав ју­нак, ко­је­му је ри­јет­ко па­ра наћ у мла­де ју­на­ке, на­ђе отво­рен гроб, да га не од­бра­ни­ше Пе­тар и Јо­ле, али има­ће му поне­со­ше ка дру­ги­је­ма.

Са­во­во ди­је­те спа­сио је Ми­ћо Лу­бар­да с Љу­бо­ти­ња, ко­ји се ту по­тре­фио. Поп Ми­ћо је пи­та Са­во­ву же­ну, је ли јој кр­шће­но ди­је­те, а кад му је она ка­за­ла да ни­је, ре­че јој: 'Ја сам поп, дај кр­сти­мо га, ако Бо­га знаш, да ти га не за­ко­љу ови бо­го­за­бо­рав­ни­ци, ко­ји­је ни­је при­је би­ло’.“

СЕРДАР И БОЈВОДА

СЕРДАР Ђуро Кусовац је, послије похаре Куча 1856. године, добио звање војводе – пише  Марко Вујачић у свом тротомном дјелу „Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“ и наглашава да је у то вријеме било мало оних који су напоредо били и сердари и војводе. Није се, међутим, наносио главе – погинуо је у бици на Грахову 1858. године као командант црногорске књажевске гарде и књажев побратим.

СУТРА: КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ПО ДАНИЛОВОМ ЗАКОНУ

Препоручујемо

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - КЊАЗ НИКОЛА ЈЕ ПАМТИО УБИСТВО СТРИЦА ДАНИЛА: Књаз Никола је говорио - "Ви сте Бошковићи ривци за смрт мог стрица - платићете ми то

08. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 10

ФЕЉТОН - КЊАЗ ДАНИЛО ПОНИЖАВА БОШКОВИЋЕ И БЈЕЛОПАВЛИЋЕ: Књаз Данило је казнио Бошковиће тако што је наредио да уместо сабље носе бритву

07. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - ОБЕСНИ КЊАЗ НЕ ШТЕДИ НИ НЕЈАКЕ СЕСТРИЋЕ: Предање каже да сердар Јоле није зауставио књаза у слудом науму, дечаке је ипак отрова

06. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације