ФЕЉТОН - ПРЕД ПРВИ СУСРЕТ СА АМЕРИКОМ И АЈОВОМ: Прва помисао је била - Зар има песника у Ајови, на полудивљем америчком Западу

ЗВОНИ телефон. - Здраво, Саша, одјекује у слушалици дубоки глас Васкa Пoпe.

Фото Архива ВН

Чини ми се да почињем да удишем дим његове цигарете. Седи за столом, испред великог прозора, у свом београдском стану прекопута продавнице карата за ваздушни саобраћај... Али не зове ме Васко овако усред бела дана узалуд... Касни вечерњи сати су наше време  за наше узлете у духовне висине. Уз вино, бело или црно, свеједно.

СТИЖЕМО мојим "фијатом 850", купљеним за "Нолитов" хонорар за књигу У простору прозе (1968). У ресторану окупило се већ друштво, судећи по страним језицима углавном дипломатско. Од познатих лица видим само Ивана Лалића.

НА ТЕРАСИ у том нам прилази Пол с чашом вискија у руци. Диви се лепоти овог места с погледом на Дунав. Да је брдо само мало више, каже, било би равно Олимпу. А о овом господину Дунаву, како га назива његов пријатељ Васко, и он намерава да напише песму. Стави ми Пол леву руку на раме, испи виски до краја, узе од келнера с послужавника други, отпи гутљај и каже да је желео да ме позове ове јесени у Ајову. Препоручује ме Васко, само тврди да не долази у обзир да ја тамо останем дуже од месец дана, а њихов програм траје девет месеци. Можда бисмо могли да се договоримо за пола године... Жао Полу, можда догодине или касније, када будем имао времена. Платиће он пут и супрузи и сину да дођу, много је лепо Васко причао о мени. А ове вечери, ако имам времена, позива ме да са супругом дођем у башту Клуба књижевника. Рекли му да не пропусти тај клуб када буде у Београду...

Враћамо се Васко и ја у Београд. Америка, земља велика! Ко не би! Највише волим и ја да путујем! Осим, наравно. Не само и да попијем. Васко сав срећан што ми је средио одлазак у Америку једнога дана. Мада не ове године како је предложио Пол... Ма ништа од пута ни овога пута... Раније Никсон, сада опет нешто друго... Утешније делује када је разлог Андреј. Ако је Андреј разлог. Биће и Андреј велики путник једнога дана. Разумеће он мене.
- А зашто не ове године? - питам ипак Васка.
- Како то мислиш, да нестанеш девет месеци када.
- А јеси ли ме питао да ли бих могао и на колико бих могао да се изгубим пре него што си Полу рекао да сигурно не могу. Уосталом, није ни важно! Идеја о Америци је твоја!
- Мислио сам, Саша, све најбоље. Не бих те иначе звао да пођемо. Због тебе сам пристао да га видим. Дугачка су била мени и она три дана у Ајови. И превише. Видећеш, када дођеш у моје године, шта значи провести и три дана у оној недођији. Друго сте ви млади, има тамо за вас забаве колико волиш. Рекао бих само да сада није за тебе тренутак, бар не на толико време. Девет месеци! Да чекаш на повратак као на порођај! Зваће те он опет...
- Исто тако је требало да одем и на Харвард код Кисинџера на три месеца, као што су Мија и Лалић, а и мој колега Вучковић, па није испало ништа.
- Пусти Кисинџера, није Пол Кисинџер! Пол је песник а не политичар...

ЗВОНИ предвече Хаша. Она се ретко јавља телефоном. Само кад нас обоје зове у госте. Увек на њихово Бадње вече, оно децембарско. Моли нас да вечерас дођемо у Клуб, или свакако бар ја ако Драгана не може. Доћи ће и она да поразговара с Половом женом, Кинескињом, заједно с Полом оснивачем и директором тог књижевног програма. Мисли Васко да она тамо води малтене главну реч.

СУТРА: ЊУЈОРШКИ РАЗГОВОРИ О СТАЉИНУ И БРОЗУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације