ФЕЉТОН - СВЕ СРПСКЕ УСТАНОВЕ СТАВЉЕНЕ ВАН ЗАКОНА: Беч је по сваку цену хтео да Србију учини слабом како би изгубила статус Пијемонта

ИСХОД Балканских ратова донео је велики шок, који је био утолико већи јер су владајући кругови у Бечу били уверени у српски пораз.

Васа Чубриловић, Иво Крањчевић и Цветко Поповић после Великог рата , Фото Народна библиотека Србије

Немачки амбасадор у Бечу извештавао је своје надређене: „са запрепашћењем и пуни море гледају овде на изненадно подигнути словенски талас и на свим уснама лебди стрепњама испуњено питање: `шта ће бити од Аустрије`“.  Ватрослав Јагић је писао Ситону Вотсону да је све хрватске земље обузело „неко страховито неповерење према ц. и к. властодршцима: народ је изгубио веру у правду, а и сама наклоност према Бечу спала је на нулу“.  Аустријски министар председник Леполд Берхтолд у свом говору 2. маја 1913. године истакао је:

„Свођење на нулу наших снага и нечувени полет балканских држава, које су дошле до врхунца политичке и државне самосвести, изазвали су највеће утиске код нашег темпераментног југословенског становништва (...) док су изрази симпатија били чисто теоријски, царска и краљевска влада је могла мирно да их посматра. Сада то више није могуће (...) колико се далеко отишло, показују суспензије и подизање оптужби против адвоката и писара, затим је један државни тужилац морао бити смењен, а градоначелник Сплита изведен пред суд због велеиздаје“.

Исход Балканских ратова учинио је да југословенска идеја почне да добија све више присталица. Цветко Поповић је забележио да су пре Балканских ратова узалуд долазили у Сарајево студенти из Загреба и Беча да шире идеје о слози Срба и Хрвата, док су након рата те идеје саме себи крчиле пут.  Поповић је оставио и упечатљив опис развоја југословенске идеје, који сведочи о постепеној трансформацији идентитета.

„За мене сасвим нова `нација`, за коју сам сазнао тек у Сарајеву, били су тзв. `Србо-Хрвати` или напредњаци. Они су говорили да нису ни Срби ни Хрвати, већ и једно и друго.

До Балканских ратова било их је врло мало, једва десетак чланова, више Срба него Хрвата.

Њих смо сви сложно, и Срби и Хрвати, нападали као `издајице` свога народа. Напредњаци су имали и своју значку, комбиновану од српске и хрватске тробојке: црвено плаво бело црвено или обратно, због чека смо их звали `камелеонима`. У тој групи био је Гаврило Принцип“.

УСЛЕД промењених околности власт је постајала све крућа, што је само додатно распаљивало већ узнемирене духове. Људи су хапшени због певања српских песама, због сакупљања добровољних прилога за рањенике, а распуштене су и целокупне градске општине Сплита и Шибеника.  Полиција је хапсила омладину под оптужбама велеиздаје и увреде величанства.  Штампа лојална Бечу је писала да је прави тренутак за напад на Србију, у тренутку када је српска војска далеко на југу у Македонији.  Управа у Босни и Херцеговини координирана је са спољном политиком Монархије. У време када су елите Двојне монархије разматрале напад на Србију, положај Срба у монархији се погоршавао.

Стотину и двадесет два српска друштва су забрањена, а сто седамдесет и девет је морало да обустави рад.  Уведене су такозване „Изнимне мере“, када је државна репресија доживела врхунац. Оскар Поћорек је изнимним мерама све српске установе ставио ван закона, Просвјета је била под контролом полиције, а комесари су уведени у све друге културне и привредне установе.  Омладина је на то реаговала тако што је током ноћи поскидала све натписе на мађарском и немачком у Сарајеву.

Убрзо се кренуло и са масовним хапшењима омладине. Због плана да се у народу пропагира национална идеја ухапшен је Милош Пјанић и његови сарадници. Због сталног страха од хапшења, омладина је често уништавала своју преписку, па су данас историчари лишени вредних извора. Гаврило Принцип, део Пјанићеве групе, избегао је хапшење тако што се склонио у Београд, где је наставио школовање.  Пјанић је осуђен због злочина против јавног реда и мира, због распиривања мржње против Монархије, због растурања забрањеног листа Напредак из Београда и Митриновићевог програма омладинског клуба Народно уједињење.  За кратко време знатан број средњошколаца упознао се са затвором.

У Новом Саду је ухапшен Васа Стајић због излажења листа Нови Србин.  Летак Учимо ћирилицу, који су штампали и делили Тин Ујевић и Милостислав Бартулица, стајао их је четири месеца у затвору.

ПОЛИЦИЈА  је посебну пажњу посветила књигама и преписци омладинаца. У стан Цветка Поповића упали су на католички Божић 1912. године и том приликом су запленили књиге и писма. „Када сам видео шта су све понели наслућивао сам да неће бити добро,“ забележио је Поповић у својим сећањима.  Омладина је стекла утисак да ће власти затворити и осудити свакога ко буде сметао.  Осим хапшења власти су доносиле одлуке о прогону. Због текстова објављиваних у ријечком Новом листу и у београдском Пијемонту Оскар Тартаља је протеран из Загреба на пет година, док је Недељко Чабриновић због огранизовања штрајка протеран из Сарајева.

Поћорекове мере су само створиле повољно тле за радикализацију омладине, о чему сведочи Цветко Поповић.  Омладина је државно насиље схватила и као вид слабости власти, веровали су да је државна власт почела да их се прибојава.  Својом политиком Двојна монархија је ненамерно утицала на омладински покрет на више начина. Хапшњем омладине сама власт је омогућила да се они најспреминији на отпор међусобно упознају. Из извора је могуће закључити да је управо затвор био место где су се често упознавали незадовољни омладинци.

Хапшење омладине довело је до још једне неочекиване последице. Аустроугарска политика у Босни и Херцеговини користила се начелом divide et impera. Свесним подржавањем сукоба између различитих етничких заједница, Беч је тако олакшавао себи спровођење своје политике. Током хапшења омладина је схватила да је за власт најопаснији управо онај део омладине који се залаже за слогу Срба и Хрвата, тзв. напредна омладина. Зато уопште не треба да изненади податак да су многи омладинци постали „напредњаци“ управо у затвору.  Цветко Поповић је написао у својим сећањима: „Иследни судија приказујући напредњачке идеје (идеје слоге Срба и Хрвата) као опасне по државу, открио нам је да смо стварно и ми напредњаци и са тим уверењем смо изашли из затвора“.

ОПАСНОСТ коју је Србија представљала за Аустроугарску није био у њеној војној моћи или економској сили. Процењује се да је Аустроугарска 1914. године има 53 милиона становника, док је Краљевина Србија имала више од десет пута мање људи. Опасност коју је Краљевина Србија представљала била је заправо њена привлачност за Јужне Словене Монархије. У време честих уставних криза, осебно у Угарској, укидања гарантованих права, у Хрватској 1912. и у Бохемији 1914. године, у време када се очекивала смена на престолу услед старости цара Франца Јозефа, питање реформе и преуређења Монархије често се постављало.

У време када су Јужни Словени све гласније тражили своја права, надајући се евентуално и тријалистичком решењу устројства Монархије, југоисточни сусед све више је деловао као магнет за Јужне Словене унутар Монархије.  Беч је због тога желео да Краљевину Србију учини слабом, желео је да она изгуби статус Пијемонта.  Уништити идеју југословенства са центром у Београду подразумевало је не само посебну политику према Србији, већ и према Јужним Словенима у Монархији.  Видевши у Краљевини Србији многе слободе које је желело и у својој домовини, јужнословенско становништво, посебно оно југословенског опредељења, суочило се са још већим притисцима хабзбуршке власти. Уједињење Јужних Словена са престоницом у Београду, значило је комадање или уништење Аустроугарске, а то елите Двојне монархије никако нису желеле да дозволе.

Углед Србије

СВЕ већи притисак на Словене у Двојној монархији дешавао се паралелно са растом угледа Краљевине Србије, који је у периоду након 1903. године почео да расте. Може се рећи и да су ти процеси били повезани, јер је са растом угледа Србије растао и њен притисак на јужни бок Монархије.  У време када је у Босни и Херцеговини била на снази превентивна цензура, у  Краљевини Србији је био на снази изузетно либералан закон о штампи. 

 СУТРА: УГЛЕД КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ – СТВАРАЊЕ ИДЕЈЕ ПИЈЕМОНТА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДУХОВНО БУЂЕЊЕ МЛАДОГ ШКОЛОВАНОГ ПОКОЉЕЊА: У свим школама, свакога јутра настава је почињала певањем химне, Царевке

01. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације