ФЕЉТОН - ДИЛЕМА ОКО САНЏАКА - У СРБИЈИ ИЛИ ЦРНОЈ ГОРИ: Новопазарски округ основан 30. марта 1945. са око 170.000 становника

ПОЧЕТАК 1945. године Санџак је дочекао са непотпуно изграћеним статусом посебне политичко-територијалне јединице ван оквира Србије.

Нови Пазар у поратним годинама, Фото "Википедија"

На простору 8 срезова (површине 7.100 квадратних километара и са око 245.000 становника) функционисао је готово закружени и изграћени политички систем (обласни органи власти, војнопозадински органи, обласне војне јединице, друштвенополитичке институције, партијска организација).

Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобоћења Санџака, иако формално никада није прерасло у врховну институцију власти, било је бирано као политичко тело са атрибутима и надлежностима које је, отприлике, имао АВНОЈ пре свог Другог заседања. Његов Извршни одбор, подељен по ресорима (управни, привреднофинансијски, просветни, здравствени, агитационо-пропагандни, верски, социјални), вршио је значајне функције власти у јавном животу.

Сложена верска и национална структура становника Санџака битно је утицала на доношење коначне одлуке о његовом статусу. Муслиманско становништво је инсистирало на посебности и недељивости Санџака сматрајући да би, остваривањем аутономије у оквиру Демократске Федеративне Југославије, избегло „цепање” области и сопствено верско и национално „подвајање”. Српско становништво је инсистирало на целовитости Санџака али и на присаједињењу области федералној Србији. Обласни комитет КПЈ за Санџак је, такоће, исказивао жељу да област буде сачувана као целина. Структуре власти у Црној Гори сматрале су самосталност Санџака „прелазним” стањем и настојале да његовим припајањем Црној Гори та федерална јединица економски ојача. У ЦК КПЈ је постојала свест о економској и политичкој неодрживости Санџака као федералне и аутономне јединице. У складу са тим Председништво АВНОЈ-а и НКОЈ су, између више решења — целовити Санџак у оквиру ДФЈ; припајање неподељене области Србији или Црној Гори; укидање Санџака као политичке заједнице и његова подела између Србије и Црне Горе, предност дале последњем.

КОНАЧНУ одлуку о статусу области најавило је директивно писмо Председништва АВНОЈ-а од 21. фебруара 1945, упућено Извршном одбору АВНО Санџака. У писму је истакнута потреба „хитног решења питања статуса Санџака у нашој федералној заједници”. С обзиром на коначно ослобођење Србије, Црне Горе и Санџака и потребу да се пре сазивања Уставотворне скупштине привремено одреде границе шест федералних јединица, Председништво АВНОЈ-а је налагало Извршном одбору АСНО Санџака да до 15. марта 1945. сазове заседање АВНО Санџака са циљем „да одреди статус Санџака у федералној Југославији на следећи начин: Узимајући за основну границу између Србије и Црне Горе како је она била утврђена после Балканског рата у 1912. години, АВНО Санџака донеће одлуку да се поврати стање од 1912. те да се делови Санџака врате Србији односно Црној Гори, то значи, према граници од 1912. да Србији припадају срезови: Прибојски, Златарски, Милешевски, Сјенички, Дежевски и Штавички, а Црној Гори срезови: Пљеваљски са бившим Бољаничким, Бјелопољски са бившим Лозанским и Берански са бившим Рожајским”. Извршни одбор АВНО Санџака је обавезан „да изврши све потребне политичке припреме” како би заседање „са успехом извршило” постављени задатак. Директивно писмо је истицало да ће одлуке АВНО Санџака, у споразуму са АСНО Србије и АСНО Црне Горе, у дело спровести Председништво АВНОЈ-а. Захтевано је да након заседања „Вашег Већа” престане постојати АВНО Санџака, престане функционисати Извршни одбор и буду спроведени избори посланика за АСНО Србије и АСНО Црне Горе.

У образложењу, које је било саставни део директивног писма Председништва АВНОЈ-а, истакнуто је да у време Другог заседања АВНОЈ-а и пројектовања шесточлане југословенске федерације, није било могуће утврдити границе мећу федералним јединицама. Тиме је објашњавана чињеница да је у Санџаку деловао АВНО Санџака, са својим извршним одбором као врховним органом власти, „мада се сматрало да није било правилно што је у Санџаку образовано Земаљско веће, као што је случај у федералним јединицама, уместо обласног већа”. Аутономно решење питања Санџака означавано је као економски неодрживо, „излишно и нерационално дробљење српске и црногорске целине као и Југославије уопште”. Подједнако неприхватљивим сматрано је и решење по коме би Санџак требало конституисати као аутономну област „зато да би муслимани били у једној јединици”. Идеје о припајању Санџака Србији или Црној Гори одбациване су уз аргументацију да област нема „националну подлогу” и да припада и Србији и Црној Гори. Уз историјску аргументацију за поделу области у дискусији су навођени разлози политичко-економске и географске природе, тј. природна гравитација појединих срезова Србији и Црној Гори.

ЗАКЉУЧАК Председништва АВНОЈ-а о ликвидацији Санџака као засебне покрајине формално је спровела у дело скупштина АВНО Санџака. Скупштина се састала 29. марта 1945. године и донела важну одлуку да „срезови Прибојски, Милешевски, Златарски, Сјенички, Дежевски и Штавички припадну федералној Србији а срезови Пљеваљски (са бившим Бољаничким) и Бјелопољски (са бившим Лозанским) Црној Гори”. Потврђујући одлуку о подели Санџака Скупштина је- посебно истакла да током свога постојања (АВНО Санџака је основан 20. 11. 1943) никада није поставила захтев ,;за посебан положај Санџака у будућој држави”. Скупштина је донела одлуку да се АВНО Санџака „одмах распусти”, да већници срезова који су ушли у састав Србије „одмах одрже скупштину и изаберу привремени окружни извршни народноослободилачки одбор, да Извршни одбор АВНО Санџака престане да функционише. АВНО Санџака је, истовремено упутило молбу Председништву АВНОЈ-а, АСНО Србије и АСНО Црне Горе да њене одлуке спроведе.  Одлука Скупштине АВНО Санџака од 29. марта 1945. значила је крај постојања Санџака као самосталне области. Дан касније, 30. марта 1945, основан је новопазарски округ. 

Правни положај Санџака коначно је потврђен Резолуцијом Трећег заседања АВНОЈ-а. Тим актом, који је, у суштини, био само потврда одлуке АСНО Санџака од 29. марта 1945, Санџак је дефинитивно изгубио у рату стечени политички субјективитет и престао да постоји као регионално-политичка јединица.

У МЕСЕЦИМА који су следили након Другог заседања АВНОЈ-а политички положај Војводине није био решен. Осетљиво питање коме припада Војводина није отварано из крајње прагматичних разлога. Из наступа највиших представника партије и нове власти (Ј. Б. Тито) могао се разазнати политички став да Војводина треба да добије „најширу аутономију” али не и то којој ће федералној јединици бити прикључена и у ком територијалном обиму.

Демагошки је истицано да ће то питање „решити сам народ” када се после рата буде решавало „о дефинитивном урећењу”. Из доступних докумената ипак је сасвим видљиво да се о Војводини није размишљало као аутономији директно везаној за југословенску федерацију, већ као о делу неке федералне јединице. Пројекти по којима би Војводина постала конституент федерације — идеје о преименовању Главног НОО Војводине у Покрајински АВНО Војводине (март 1944) и сазивању Антифашистичке скупштине народног ослобоћења Војводине са Председништвом које би било носилац законодавне и извршне власти (септембар 1944) — никада нису развијени, реализовани и остварени. Стање је додатно усложњавала чињеница да је на простору Баната, Бачке и Барање била уведена војна управа и да у тим областима није било услова за „редовно функционисање народне демократске државне власти”.

ВЕЋИ ДЕО У СРБИЈИ

ОДЛУКА о припајању већег дела Санџака Србији формално је потврђена на заседању АСНО Србије (7—9. април 1945). Скупштина је одлуку народних представника Санџака оценила „правилном” и у складу са жељама „читавог становништва те области”. Муслиманском становништву гарантована је заштита верског и културног идентитета и посебно истицано уверење да се становништво неће осетити „нимало раздвојеним или поцепаним”.

 СУТРА: СРБИ ИЗ ВОЈВОДИНЕ НЕЋЕ ДА СЕ ДЕЛЕ ОД СРБИЈАНЦА 

Препоручујемо

Друштво

0 4

ФЕЉТОН - СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ПОЧЕЛО ЈЕ ГУСЛАРСКИМ ПЕСМАМА: Кад се жртвују, људи од власти то раде углавном зато да би добили још више власти

04. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ИСКУШЕЊЕ ОДАНОСТИ СРПСКИХ КОМУНИСТА: „Вођа“ је одлагао формирање КП Србије јер није знао како да реши српско национално питање

07. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРОПАГАНДНИ СТЕРЕОТИПИ ДА ЈЕ СРБИЈА ПРОТИВ НОБ-а: Броз задржао право да одреди време када ће Србија бити конституисана

06. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВА ПОЛИТИЧКА МИСАО И ВИЗИЈА ДРЖАВЕ: Слобода је за вожда била водиља, смисао његове борбе, срж његовог живота

02. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације