Фељтон

ФЕЉТОН - СТРАХ ОД СРПСКОГ ИМЕНА У ТРОИМЕНОЈ КРАЉЕВИНИ: Чиновници који су постављани Краљевим указом бивали су протеривани из Загреба

Пише: Др Никола Жутић

09. 10. 2024. у 18:00

У ПРОГЛАСУ Српске странке од 18. априла 1921, чији је први потписник био предсједник Главног одбора Радивоје К. Новаковић, на првом мјесту се констатује да су одбачени: име Србија, њен грб, „Српска тробојна застава“, и то без одобрења Велике народне скупштине:

ФЕЉТОН - СТРАХ ОД СРПСКОГ ИМЕНА У ТРОИМЕНОЈ КРАЉЕВИНИ: Чиновници који су постављани Краљевим указом бивали су протеривани из Загреба

„Тиме је погажен члан 2 Устава Краљевине Србије од 5. јуна 1903. године, који је и данас у животу и сили. Исто је тако одбачен свесрпски идеал ’Велика Србија’.

О њему данас не мисли ни једна политичка странка; чак за неке, он је – страшило! Али су многи, који данас одбацују Велику Србију, клицали њој по београдским улицама, када су ратници Србије, Божјом помоћу, донели сјајне победе над Турском царевином 1912. и 1913. на Куманову, Битољу и Једрену. Тада смо сви ушли у рат ’За крст часни и слободу златну’. Јужна је Србија постала нашом са царским Душановим Скопљем и Прилепом Краљевића Марка. Још се више у Београду клицало ’Великој Србији’, када је 1913. на Брегалници монголско-хунски Бугарин добио казну за његов мучки препад“. (Српска зора бр. 285, 1921. године.)

У Свјетски рат 1914–1918, подсјећа се у Прогласу, ушло се са слоганом „За Велику Србију!“

Због таквог поклича „Провиђење је доделило незапамћене победе Српској војсци, над свима њиховим непријатељима укупно“. Измучени побједници су вјеровали да Србија није више мала већ велика, и да је исто тако велики „Српски сједињени народ“. Српски народ је „у самој Србији принео на заветни и вековни олтар сједињења милион и триста хиљада душа; 70.000 повешаних у Босни и Херцеговини, а на хиљаде прогнаних и убијених у Војводини и Далмацији“. У Српској странци се потом запиташе: „Па шта би, после ове страховите проливене крви, са Великом Србијом?“, па потом одговорише: „Њу, браћо, одбацише продане душе, да се не би растурило – Народно јединство, па на крају констатоваше: „Какво ли је ово, Народно јединство, које је данас, када се плаше једнога Светлога имена!?“

УСПОСТАВЉЕНО државно „народно јединство“, по Прогласу Српске странке, личило је на федерализиране аутономије: „На тлу од Саве и Дунава, па до Триглава, Дубровника и Дрине, које је 1918. запосела Српска војска, данас постоје четири владе: у Загребу, Љубљани, Сплиту и Сарајеву (земаљске, покрајинске – Н. Ж.). Оне представљају четири државе у држави. Хрватска са баном на челу, не зависи ни од једнога министарства у Београду, ње се не тичу одлуке Средишње Државне Владе, ни државне делегације, које треба да представљају неку средишњу власт. Хрватска одбацује сваки надзор средишта из Београда. Када су неки чиновници били постављени Краљевим указом за Загреб, одавде су били протерани. Када се данас састала Уставотворна скупштина у Београду, 50 посланика Хрвата Радићеваца одбијају да у њу уђу. Јавља се лозинка у Хрватској код многих: Кидај са Београдом! За 800 година робовања Хрватске, никада Хрвати нису показали овакву песницу њихову..., коју показују Србима, који су им донели слободу 1918. године? Зар се у Хрватској заборавља да Београд није ни чивутска Пешта, ни језуитски Беч. Знају ли Радићевци да се њихова издаја кажњава робијом, по кривичном Законику Србије?“.

Словенија је данас самосталнија него што је икад била под Аустријом, јер је она „права држава у држави“ пошто се понаша „потпуно независно од средишње Државне Владе у Београду. Зашто се Словенија није овако исто понашала према Бечу 1914. године, питају се аутори. За Босну и Херцеговину се каже да има свог предсједника, а овај своје министре, „баш као и Краљ у Београду“. При том „босанска Влада“ тежи „потпуној отцепљености од престонице српске“, у којој је усредсређена државна власт. „Да ли су се за овакав положај Босне и Херцеговине борили српски добровољци Босанци и Херцеговци, када су као олуја извршили пробој Солунског фронта, и са осталим српским ратницима кидали окове мајци Србији? Сме ли, да у оваковоме аустријскоме положају и даље остане Босна и Херцеговина према Београду, и због којих је покрајина 1914. године васколика Србија запливала у светски рат?“, питали су се у Српској странци. Далматинска влада у Сплиту себе је сматрала независном, иако су интереси Србије, више него икада, на Јадранском мору: „Ко је тај, који сме да јој спречава њен економски и привредни рад на оној светској Улици Народа?“.

НИЈЕДАН од ових влада бивших аустроугарских земаља није признала Устав Краљевине Србије од 5. јуна 1903. године, који се „распростро по целој Краљевини Извршном Краљевском Влашћу. Непризнање Устава и задржавање аустријских влада, није никада у служби Народноме Јединству, пред којим мора све пасти: то је разједињење државе“, констатује се у Прогласу. Потом се критикује „некакво“ Привремено народно представништво, које „народ није бирао“, а ни по уставу није могло постојати. Критиковано је 11 непотребних министарстава, а створено је и много непотребног „кварног“ чиновништва и то уредбодавним путем, „ма да устав наређује да се стварају у закону“.

Заборавило се да „држава не сме постојати по скалупљеној бирократији црно – жуте Аустроугарске“. Препоручивало се да се привредници удруже у разноврсне задруге, почев од српских породичних задруга за производњу и потрошњу. У Прогласу се нарочито бринуло за незавидну судбину ратних инвалида, који су били необезбјеђени.

У Прогласу је закључено да Српска странка мора бити „браник нашега сједињења и јединства државе“, док су у програму странке „изнети јасни захтеви: Један Краљ; једна Скупштина Обична или Велика; једна Државна Влада у Београду, са правом тужбе свакога грађанина Касационом суду, против Министра ако би овај незаконитим радом повредио грађаниново право; једна управинска деоба на општине, срезове и округе, а са самоуправом по закону од 1905 о уређењу округа и среза, и Законом о општинама од јуна 1903; једна судска власт, чији касациони суд мора бити у престоници у Београду итд“. У циљу спровођења тог концепта требало је стварати одборе и пододборе у свим мјестима и селима, општинама,срезовима и окрузима, „где год се српски мисли и осећа, и одмах известити Главни одбор“. Ради што успјешније пропаганде Главни одбор ће створити „Фонд, из кога би се подмиривали, не само наши материјални издаци, већ који би нам пружио могућност да лист, штампарију и Дом „Велика Србија“ заснујемо и одржимо на акционарској основи, са главницом од 500.000 динара, подељену у 5.000 акција, а по комаду од 100 динара...Нека нам свима буде девиза: ’Напред за Велику Србију’! Прегаоцу Бог помаже!“ (18. април 1921. године).

НЕОДЛУЧНА ДИПЛОМАТИЈА

ПОСЕБНО огорчење Српска странка је испољавала према српској, односно југославенској дипломатији, која је од 1912. претрпјела тешке поразе, па је „довела Рапалским Споразумом наш народ у такав положај, да се уступи 500.000 Срба, Хрвата и Словенаца Италији“, док 1914. „Србија није хтела допустити двојици аустријских кривичних комесара да врше надзор над српском влашћу у Београду“. Дипломатија је без плана и сталности, а нема ни одлучност у вођењу спољне политике: „Данас је опште познато у праву и сврси:

Српски народ има најбољу војску на свету, а најгору дипломатију. Што прва задоби Битке на бојном пољу, то друга изгуби за зеленим столом... Данас у 1921. око Србије и Српскога народа је круг непријатеља, над чијим радом српска дипломатија мора бдети са највећом пажњом. Ови, удружени са унутрашњим издајницима државе, отворено теже уништењу свега онога што је српски народ вековима стварао“.

СУТРА: СРБИ СУ БИЛИ И ОСТАЛИ ЗАТОЧЕНИЦИ БАЛКАНА