ФЕЉТОН - ЧЕРЧИЛ ОКРЕЋЕ ЛЕЂА ДРАЖИ И ПРИЗНАЈЕ МАРШАЛА ТИТА: Промена држања Британаца према Титу почиње када је он повео преговоре са Немцима

ДО БРИТАНСКОГ опредељења за Тита и партизане није тако брзо дошло.

Черчил је "из прве" прихватао извештаје обавештајаца из Каира, Фото Википедија

Требало је да прође доста времена па да потпуно сазри мишљење да је Михаиловић уистину сметња британској политици у Југославији. По неким тумачењима, за прави датум коначне прекретнице у држању Британаца према Титу и партизаима морао би се узети 22. фебруар 1944, дан о којем је председник британске владе, Винсон Черчил, у Доњем дому одржао право слово хвале Јосипу Брозу Титу и његовој партизанској војсци. Изјавио је Винстон Черчил тада, да су још у јесен 1941. године „партизани маршала Тита почели против Немаца жестоки и јуначки рат за опстанак“, да су Немцима отимали оружје из руку, да су врло брзо „почели наносити тешке губитке Немцима и завладали широким подручјима“.

Наводећи да партизани држе у шаху „чак 14 немачких дивизија од 20 колико их се налази на Балканском полуострву“, Черчил је истакао, да се „око и унутар те јуначке војске развио национални и уједињујући покрет. Комунистички елемент има част да је почео, али како је покрет јачао снагом и бројем одвијао се процес модифицирања и уједињавања и придошле су националне замисли“. За Тита лично, Черчил је рекао, да су у њему „партизани нашли изванредног вођу, славног по својој борби за слободу“. Посебно, Черчил је нагласио, да су „партизани маршала Тита једини који се заиста боре у овом тренутку против Немаца“.

У свом говору у Доњем дому од 22. фебруара 1944, Черчил није пропустио да каже, да се он већ дуже времена нарочито занима за покрет маршала Тита. То није била пуста фраза, одиста. Он се партизанским покретом почео сасвим интензивно бавити од часа када му је до руку стигао извештај начелника штаба СОЕ у Каиру, пуковника Бола Кебла, 30. јануара 1943. У том извештају је, поред осталог, речено, да су партизани главна снага отпора на највећем делу Југославије, а војска Драже Михаиловића само у Србији, да партизани везују више непријатељских трупа него војска Драже Михаиловића и да би, стога, њима, а не само Михаиловићевим јединицама, требало пружити помоћ, а пре тога успоставити с њима сталну везу. (Има мишљења, да је на промену држања британске владе и Черчила  према партизанима утицала и информација, да је Тито у марту 1943. повео преговоре са Немцима.

На основу те информације, а кад је она проверена, Британци треба да су закључили да је то управо доказ да су партизани значајнији чинилац на југословенском ратишту него што се то дотле мислило. По неким показатељима, за преговоре партизанског вођства и Немаца, у марту 1943, сазнао је и Дража Михаиловић, и он је био први који је о свему томе обавестио Британце.)

СЕМ потпуковника Кебла, на Черчилово опредељење за Тита треба да је утицао и читав низ других личности. У књизи Патрика Ховарта,  наводи се, да су највећи утицај на Черчила у том правцу извршили Бил Хадсон, први представник Британије у штабу Драже Михаиловића, затим В. Дикин и, на крају, бригадир Меклејн (По речима генерала Армстронга, шефа последње британске мисије код Драже Михаиловића, Черчил је управо од Меклејна, а затим свог сина Рандолфа био „безнадежно обманут“ у погледу партизана).  Помињу се  затим и неки најутицајнији припадници Интелиџенс сервиса, у југословенској М-16 секцији.  Антисрпством високог степена био је захваћен и министар јавних информација у влади Винстона Черчила, Брендон Бракен.

Гледајући на збивања у Југославији у првом реду кроз наочари војних користи по Британију, Черчил је из прве прихватио ставове начелника штаба СОЕ у Каиру, и одмах одлучио да с партизанима што пре ступи у везу. О тој својој одлуци, он је, како тврди Марк Вилер,  обавестио чак и турску владу... Ако би у свему биле тачне изјаве појединих британских и америчких официра, који су пратили збивања на тлу Југославије током рата, једног Мекдаула, на пример, на одлуку Британаца, и посебно Черчила, у многоме треба да су утицали и комунисти који су деловали у британској и америчкој обавештајној служби. Мекдаулову изјаву потврђује и америчхи публициста Дејвид Мартин (аутор књте „Ткиво дезинформација“). Истичући да је Черчилово окретање леђа Дражи Михаиловићу била „неопростива историјска грешка са далекосежним последицама", он је рекао, да је до свега тога дошло због дезинформација које је Черчилу сервирао агент Москве при команди британске обавештајне службе за Балкан, Џејмс Клугман („Пети човек“ из познате кембриџске групе — Ким Филби, Доналд Меклејн, Гај Бериис и Ентони Блант). Дејвид Мартин је убеђен, да је Черчил „једноставно са свим својим сарадницима из најужег кабинета био заведен и обманут од комунистичких ’кртица’ и Стаљинових симпатизера који су се инфилтрирали у војну обавештајну службу. Фалсификовањем чињеница и докумената „они су полако али сигурно припремили терен за судбоносну одлуку коју је Лондон донео децембра 1943. према антифашистичкој борби на југословенском фронту “.

Од људи нашег поднебља, који су радили у британским архивима, врсни истраживач Ст. Р. Влаховић на првом месту помиње Безила Дејвидсона, шефа југословенске секције СОЕ, и каже да је он у највећој мери утицао на Черчила. Његов основни став је био, да је Краљевина Југославија била гомила мрака и заосталости и да су за све били криви Срби...

КОЛИКО је ко утицао на одлуку британске владе да се определи за Тита и партизане, и кад је тачно до у дан то опредељивање почело, може се само претпостављати и нагађати, објективно речено. Оно што се са сигурношћу може рећи и доказати, то је, да је управо министарство спољних послова Велике Британије, у октобру 1942. године, дало сигнал, да се, супротно дотадашњој пракси, у пропаганди почну помињати и партизани, дотле потпуно игнорисани.  Разлози због чега је то учињено - треба да су били вишеструки. По неким мишљењима, главни разлог је била жеља да се изађе у сусрет совјетској влади, која је с правом указивала (и у својим демаршима) на активност партизана. Али на промену британског курса у пропаганди је у одлучној мери утицало и сазнање да би се помињањем партизана могао постићи један важан „узгредни ефект“, наиме, да се Михаиловић на тај начин „тргне“ из своје летаргије“  и приступи извршењу британских наређења о саботажама, које је он углавном игнорисао (иако је та наређења подржавао и председник југословенске владе Слободан Јовановић, што се види из његове поруке Михаиловићу од 25. септембра 1942. Због ове поруке мајор Живан Л. Кнежевић критиковао је Слободана Јовановића, с једне стране зато што |е у ствари „признао право Британцима да наређују Михаиловићу", а на другој што је од Срба захтевао нове жртве.)

При овом новом курсу у пропаганди, везаном за давање информација и о акцијама и борбама партизана, Форин офис је остао иако је руководство СОЕ, и у јануару 1943,  против тог протестовало, подржавајући тада још Дражу Михаиловића... Став највишег врха СОЕ је и у фебруару 1943. године био - промихаиловићевски. Управо у овом месецу (22. фебруара 1943) вођство СОЕ је скренуло пажњу Форин офису, да је његово мишљење „одувек било, да Михаиловић добро чини што штеди своје снаге, како би у правом тренутку и на правом месту могао да удари на Осовину...“ Вођство СОЕ је тада посебно наглашавало, да његово подржавање Михаиловића није „резултат размишљања у вези са послератним британским интересима на Балкану“, већ да је оно „у складу са војном максимом, да вредност једне операције зависи од времена кад се приступи извођењу...“

ПОИГРАВАЊЕ СА ЈУГОСЛАВИЈОМ

АУТОР књиге "Силовање Ср6ије", Мајкл Лис, у једној својој изјави,  рекао је следеће: "Сви досијеи које сам ишчитао наводе ме на закључак, да су прокомунистички обавештајци обманули Черчила у погледу Драже и природе његовог покрета." По Мајклу Лису, Черчил још почетком 1943.  није знао да су партизани комунисти, што је у истину мало вероватно. Како Лис наглашава, Черчил је тада био само "злочести старац ", који је знао "да уради нешто на своју руку, мимо сугестија штабских саветника. Зато су га ови и пустили да се са Југславијом поиграва као са неком играчком, како то не би учинио у неким значајнијим сферама утицаја."

 СУТРА: ЧЕРЧИЛ ЈЕ ВЕРОВАО У ТИТОВА ОБЕЋАЊА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОКУШАЈ УЈЕДИЊЕЊА СВИХ СРБА У АМЕРИЦИ: Академија српске баштине у Канади основана 1981. године у Торонту и данас је активна

19. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАШ ЧОВЕК ИЗ НАРОДА ЕКСПЕРТ У ЕНЕРГЕТИЦИ: Бранко Терзић је постао мост који повезује Србе у Србији и Србе у америчкој дијаспори

18. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПОСВЕЋЕНОСТ ЈЕДИНСТВУ НАШЕГ НАРОДА И СПЦ: Обнова цркве Свог Саве у Њујорку је велики успех епископа Иринеја Добријевића

17. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МОСТ ИЗМЕЂУ РУСКЕ И СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Александар Саша Петров је у Америци предавао на више од десет универзитета

16. 10. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације