ФЕЉТОН - САЗНАЊЕ ДА ЈЕ ХРВАТСКИ ПОГЛАВНИК У АРГЕНТИНИ: Сарадници Анте Павелића су заузимали високе позиције у Перонистичкој странци

БИЛА је година 1954. Анте Павелић и Милан Стојадиновић састајали су се у Буенос Ајресу да би успоставили тајни договор о подели Титове Југославије.

САРАДНИЦИ Милан Стојадиновић и Павелић су делили Југославију, Фото "Википедија"

Милан Стојадиновић био је премијер Краљевине Југославије, три пута министар финансија и министар спољних послова. У Аргентини био је власник дневног листа "Ел Економиста". Стојадиновићев долазак у Аргентину, неколико година раније, испоставио се као прилично скандалозан.

Истражитељка Беатрис Гуревић  указује на огромну моћ коју су поверљиви саветници Имиграционе службе имали у Аргентини после рата да омогуће улазак Милана Стојадиновића у земљу. Ови саветници су уживали велику аутономију и могли су мењати донете одлуке. То је био случај са Стојадиновићем, који није добио дозволу за бесплатно искрцавање, поткрепљену дописима из Амбасаде Сједињених Америчких Држава. Међутим, интервенција Бранка Бензона, саветника који је био министар у НДХ и хрватски амбасадор у Трећем рајху, омогућила је Стојадиновићу и његовој породици да уђу у Аргентину 22. септембра 1947. године.

У међувремену, у пуном пословном развоју, млади Благоје, са 32 године, редовно је шетао шеталиштем Мар дел Плате са сународницима и пријатељима, попут Мила Кривокапића, уживајући у прелепом бањском граду пуном могућности.  Међутим, просперитет га није претворио у неозбиљног или деполитизованог човека. С једне стране, повремено је помагао својој породици, како би се изборили са тешкоћама послератног периода. С друге стране, размењивао је писма са својим српским пријатељима, који су живели у Буенос Ајресу и Кордоби, где су препричавали свакодневне изазове и перипетије и бавили се политичким питањима Аргентине и његове домовине. Била је то мала, али веома сложна заједница, у којој су некада подржавали једни друге у свему што су могли, што се може прочитати у многим писмима. Сусрети су били стални и током година су их заједно држале различите институције, попут Прве српске православне цркве Светог Саве у Буенос Ајресу, чији је био и суоснивач, и Културног центра „Његош“, чији је Благоје био један од оснивача и чланова.

У децембру 1954. Српска православна хришћанска заједница аргентинске Републике, преко свог председника и секретара, предложила је Благоју да буде главни повереник Српске православне цркве за Мар дел Плату, Мирамар и околна места, све бањске градове Покрајине Буенос Ајреса. Све се одвијало веома брзо и планови за остајање у Мар дел Плати брзо су пропали, па је као таква избледела и ова понуда цркве у том региону.

ОКТОБАР 1955. је био у току, док су друштвена питања у земљи била врло бурна, када је Благоје прочитао да се Павелић налази у граду у близини града Буенос Ајреса, под заштитом генерала Перона, да живи потпуно слободно и некажњено са својом групом усташа. Када је до њега дошао тај податак, одлучио је да напусти Мар дел Плату и све што је постигао. Од тог тренутка није имао о чему да размишља осим да пронађе највећег касапина Срба, Анту Павелића.

Важно је напоменути турбулентан политички контекст у коме је Благоје Јововић добио информацију о Павелићевом присуству у Аргентини.

Године 1955. и 1956. биле су кључне, јер су означиле почетак краја за Павелића. Током те две године он се интензивно појављивао на аргентинској јавној сцени, због разних притужби против њега и његових усташа и због захтева за истрагу аргентинског Подсекретаријата за спољне послове о његовом кретању, што је био процес који се након Пероновог пада убрзао, услед Ослободилачке револуције 1955.

У данима који су пратили Ослободилачку револуцију, у септембру 1955, различите новине, као што су били "Ла Расон", "Ла Национ" , "Нотисијас Графикас", "Ел Аргентино", "Voz del Interior" , писали су чланке у којима би порицали сарадњу Павелића и његових усташа са Пероновом владом.
У четвртак, 20. октобра 1955, лист "Ла Расон" објавио је садржај једне ноте коју им је доставио Јосо Дефранчески, председник Југословенског клуба из Буенос Ајреса.

(Југословенски клуб, из улице Сан Мартин 640, у Буенос Ајресу, 1955, било је друштво које је постојало дуже од три деценије у земљи и укључивало српске, хрватске и словеначки имигранте.) Ова новинарска белешка, коју је Јововић током 43 године чувао међу својом документацијом је упозоравала на Павелићево присуство у Аргентини. Овде је био почетак краја диктатора. У новинском чланку под насловом „Извештава се да је југословенска терористичка организација деловала у служби свргнутог режима: њени лидери су сада бегунци“, преносила је да је у данима када су становништву Буенос Ајреса претиле крваве одмазде  због одлучног става опозиције, на услузи режиму била терористичка организација југословенских избеглица,  која је имала велико искуство у последњем светском рату и војну дисциплину која ју је чинила застрашујућом.

ЈОСО Дефранечски је у тој белешци, као председник Југословенског клуба,  говорио и извештавао да, због онога што је објављивано у штампи и на националном и међународним радио-станицама, аргентинске власти трагају за Антом Павелићем, шефом хрватске групе екстремиста, којима се приписивала блиска веза са Националистичким ослободилачким савезом и активно учешће у догађајима који су дубоко потресли аргентински народ,  а изјавио је и да је Анте Павелић, као југословенски народни посланик, 1926. тражио уточиште изван своје земље, основао терористичку групу звану усташе, у чије редове је регрутовао хрватске екстремисте који су се бавили изазивањем атентата и терористичких аката, а које су подржавали, одржавали и штитили тадашњи тоталитарни режими Немачке, Италије и Мађарске. Током последњег рата, када је Хитлер поделио југословенску територију својим сателитима, усташама је доделио власт над територијом у вештачки формираној марионетској држави Хрватској, где су они успоставили владавину терора.

Дефранчески је тврдио да су се Павелићеви пријатељи бавили истим активностима против аргентинских интереса, скривајући се у друштвима као што је "Хрватски домобран".

Истицао је да су се усташке избеглице у Аргентини чији су идеали били тоталитаризам и терор, осећале угодно у редовима Националистичког ослободилачког савеза, као и Перонистичке странке за странце, где су заузимали високе позиције. Павелић је нестао након недавне победе револуционарних снага. Како он, тако и његови послушници, имали су велико искуство у животу у прикривању, под лажним именима, на непознатим адресама, у преласцима граница са унапред припремљеним пасошима, и увек спремни да изазову нереде, у своје име или за рачун оних који би им плаћали услуге. Постоји низ чланака објављених у листу "Хрватска" који приказују подршку усташа Пероновој влади, са посебним нагласком да је одлучујућу  изборну  победу председник Хуан Перон управо остварио захваљујући  Хрватској  заједници у Аргентини .

УСТАШЕ УЗ ДИКТАТОРА

У ЛИСТУ "Хрватска" 5. 5. 1954. пише: "Хрвати у Аргентини, чим добију прилику, и у складу са својим могућностима, подржавају мудре и великодушне напоре генерала Перона, ценећи његов велики рад, велико домољубље, осећање за социјалну правду и разумевање за потчињене народе. Захваљујући том разумевању, синови и кћери Хрватске, по завршетку Другог светског рата пронашли су искрено и топло уточиште у Аргентини генерала Перона, коме не дугујемо само крух свагдашњи, већ и услове за свеукупни развој нашег културног и националног живота."

 СУТРА: УСТАШЕ У БОРБИ ПРОТИВ АРГЕНТИНСКОГ НАРОДА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПАВЕЛИЋ НА ПОТЕРНИЦАМА ИТАЛИЈАНСКИХ НОВИНАРА: Павелић је у Аргентину ушао 6. новембра 1948. под лажним именом Антонио Сердар

04. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ВАТИКАНСКИ ЗАВОД КРИЈЕ УСТАШКЕ РАТНЕ ЗЛОЧИНЦЕ: После рата у Италији Благоје Јововић је сарађивао са британском обавештајном службом

03. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КОРПА СРПСКИХ ОЧИЈУ ЗА ХРВАТСКОГ ФИРЕРА: Степинац је знао за злочине, а Сенека је говорио, "Онај ко не пријави злочин, подржава га"

02. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације