ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКО ПОДРИВАЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Истина о борби за слободу српског народа није ишчупана из корена народног памћења

МНОГИ историчари и књижевници објавили су бројна дела о војводи Живојину Мишићу. Најинтересантније и свакако најлепше дело које по аутентичности и интимном приповедању стоји изнад многих историографских и литерарних радова су Мишићеви мемоарски записи "Моје успомене".

ВОЈСКОВОЂА Живојин Мишић након унапређења у чин генерала 1912. године, Фото "Википедија"

Своје "Успомене" Мишић је писао на болесничкој постељи за време лечења у Паризу 1920. године. Болест и смрт су га омеле да доврши мемоаре, па се рукопис завршава описом рата балканских савезника против Турске 1912. године и непосредним припремама српске војске за отпор уочи напада Бугарске на Србију у Другом балканском рату 1913. године.

Војвода Мишић је учествовао у шест ослободилачких ратова, које је Србија водила од 1876. до 1918. године. такође је радио на стварању модерне српске војске. Међутим поједини аутори су, на основу произвољних интерпретација докумената, правили закључке о људима и догађајима из тог доба прилагођавајући их „марксистичким“ или дневно-политичким ставовима идеолошких кормилара у Југославији после Другог светског рата, чији су ставови били обавезујући за оцене о том периоду српске историје. Под окриљем тадашње поданичке владајуће гарнитуре у Србији, плански јекривотворена српска историја, ниподаштаване и вређане српске вође из времена српских ослободилачких ратова. То је подривало српску националну свест, слабило слободарска и патриотска осећања Срба, скрнавило резултате вековне ослободилачке борбе српског народа. Мада су таква штива обилато користили хрватско словеначки клеронационалисти, шиптарски сепаратисти и други антијугословенски елементи у земљи и инострани реваншисти у демонизацији Срба, ипак историјску истину о борби и жртвама за слободу српског народа и његовим вођама, није било могуће ишчупати из корена народног памћења.

У дивовској борби српског народа  истакнуто место припада војводи Мишићу. Он је стоички поднео све тегобе у дуготрајној војничкој служби, силне напоре у шест тешких ратова и све неправде које су му приређивали завидљивци и каријеристи. Од свих мука које је претрпео, најтеже су га, међутим, намучили драматични догађаји и спекулативне игре разних политиканата и србофоба при крају рата и током 1919. године око конституисања нове заједничке југословенске државе о чему ће читаоцина овог фељтона у „Новостима“ бити предочена аутентична документација. То му је толико нарушило здравље да су сва настојања еминентних лекара да га отргну од смрти остала без успеха. Управо због тога тај период, у којем је војвода Мишић имао доминантну улогу у српској војсци, биће нешто детаљније обрађен у следећим наствцима.

МИШИЋ је преминуо 21. јануара 1921. Сахрањен је у Београду уз највише државне почасти. Отишао је из живота на вечни починак овенчан славом и с тугом у души, јер политичари нису разумели и прихватили његов аманет да се треба одвојити од оних који мрзе Србе и не желе да живе с њима у заједничкој држави. Ужасни догађаји из времена Другог светског рата у коме су хрватске усташе, муслимански фанатици, шиптарски балисти, бугарски и мађарски фашисти, фолксдојчери и други зликовци извршили нечувене покоље над Србима, и, посебно, егзодус од 1991. на овамо, који су непријатељи Срба опет приредили нашем народу, враћају нас војводи Живојину Мишићу као великом војсковођи и далековидом визионару, уз обавезу да се садашње генерације поново не оглуше о поруке које нам је оставио.

„Живот је дуга и тешка борба“ - тим речима започео је своје мемоаре војвода Живојин Мишић на болесничкој постељи у Паризу 1920. године. У тој једноставној реченици сажео је целу истину о себи и својој генерацији из друге половине XIX и почетком XX века. Неумитна смрт га је омела да заврши мемоаре и остави све жељене поруке новим нараштајима. На свом дугом и тешком животном путу препуном искушења, непоколебљиво истрајавајући у служби идеалима свога народа, потпуно је сагорео у 65. години живота и преселио се у вечност, у историју. Својим бесмртним делима сврстао се међу најистакнутије српске војсковође под чијим је руководством српска војска остварила најблиставије победе у својој богатој ратној историји. Војвода Мишић, уз војводе Радомира Путника, Степу Степановића и Петра Бојовића, неимар победа српске војске у балканским ратовима и Првом светском рату, у којима је довршено национално ослобођење и уједињење српског и других југословенских народа. Заслуге ове четворице војсковођа су, исто тако, велике у изградњи модерне српске војске која је, по својим ратним успесима моралу и увежбаности, упорности у борби и издржљивости у невољама, стала у ред најбољих армија које је видео велики светски ратни пожар 1914-1918. године.

У жељи да сваком од ове четворице војсковођа одреди место и учинак у тим крупним историјским догађајима, који су српски народ и војску сврстали међу велике војске и народе, њихов савременик и саборац Р. Ст. Мићић је у књижици „Четири бојне војводе“ за сваког од њих дао веома сажету и добро одмерену карактеристику: Мишић је импулсивна природа, сав је у акцији; Степа је у маси, он је сам маса; Бојовић је организатор; Путник је изнад. Та различитост у природи војсковођа, благодарећи међусобном уважавању, позитивно се одразила на избор средстава и примену маневара трупама у борбама у сва три велика рата. Трупе су, идући из победе у победу, осећале да их воде руке способних команданата. То је код српских војника, који су по природи бистри и задојени патриотизмом, уливало готово натприродну снагу, тако да су успешно излазили на крај са бројно надмоћнијим и боље наоружаним непријатељима.

МОГЛО би се рећи да је такав однос према ратним вођама готово уобичајена пракса у свим друштвима. Чим умукну ратне трубе и топови, политичари, којима смета велика популарност војсковођа, чине све да их потисну са јавне сцене и отпочињу да плету венце славе око своје главе. У случају српских војвода и сама природа није била на њиховој страни: или су рано умрли, као Путник и Мишић, или су се добровољно повукли из јавног живота, као Степа и Бојовић.

Војвода Путник је још за време рата, 1917. године, умро у Ници. Пуних девет година ковчег  с његовим посмртним остацима налазио се у прозору руске капеле на тамошњем месном гробљу. Дуго је био заборављен човек који је највише допринео стручном оспособљавању српског официрског кора и изградњи војске у целини, војсковођа који је поставио темеље српској ратној доктрини. Као начелник Главног генералштаба сачинио је ратне планове за оба балканска рата и план за рат са Аустроугарском и руководио је  њховим извршавањем.

Занимљиво је подсетити да ниједан од ратних планова које су припремали генералштабови других држава, чије су се војске бориле у тим ратовима, није, осим српских, успешно реализован. Војвода Путник је успео да и у најнеповољнијим околностима, 1915. године, с чашћу изведе српску војску из бојева тако да је сачувано њено убојно језгро за доцније одлучујуће догађаје.

Ниподаштавање српских војсковођа охрабрило је српске измећаре да навуку непрозирну копрену преко српских великана и изложе порузи читаву прошлост, а живе учеснике ослободилачких ратова 1912-1918 и њихове породице подвргну свакојаким малтретирањима. Међутим, ових узбурканих година у којима ми живимо, о војводи Живојину Мишићу - једном од најславнијих српских војсковођа, истина је најзад избила на видело.

ЗАДИВЉУЈУЋА ПРИСЕЋАЊА

СВОЈЕ "Успомене" војвода Мишић писао је далеко од отаџбине, где није имао на располагању потребна документа. Зато задивљује с колико је појединости и повезаности описивао догађаје везане за једно тако дуго временско раздобље на које се односе његове "Успомене". Мишић је, с обзиром на стање здравља, осећао да неће моћи сам да среди свој рукопис. Због тога је на многим местима, на којима је било неопходно поткрепити сећања изворним документима, препоручивао будућем приређивачу шта је још потребно унети у текст, како би читалац имао потпуну и јасну представу о догађајима и личностима о којима је по сећању писао.

 СУТРА: ТРОЈИЦА БУДУЋИХ ВОЈВОДА СЕДЕ У ИСТИМ КЛУПАМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ИСПОВЕСТ У ОСТРОГУ О АТЕНТАТУ НА КРВНИКА: Гробна тишина била је кулиса за исповест коју је Благоје почео јавно да открива

21. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДРЖАВНА УПРАВА ПОМОГЛА ПОГЛАВНИКУ ДА ПОБЕГНЕ: Хрватски фирер је нестао у тренутку када је требало да буде спроведен у притвор

20. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - АРГЕНТИНА ЈЕ ГОДИНАМА КРИЛА РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА: У преговорима између Аргентине и Југославије доминирале су међусобне оптужбе

19. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације