У РАТ СА БУГАРСКОМ ИШЛИ КАО НА СВАДБУ: Јован Ристић, председник владе, претио краљу да ће га убити због бекства са фронта

ВРЕМЕ између мобилизације и почетка рата војска је проводила под отвореним небом близу бугарске границе и тамо дочекала дубоку јесен, кишу и глиб та пугевима, што је психички изнуривало људство, о чему и Мишић пише у својим Успоменама са нескривеним незадовољством.

НЕЗАДОВОЉСТВО Живојин Мишић је био разочаран лакомисленошћу српске команаде, Фото из књиге „Војвода Живоин Мишић“

Све време, у коме су вршени безуспешни покушаји да се за рат против Бугарске придобију Румунија, Грчка и Црна Гора и прибаве потребна новчана средства, ишло је у прилог Бугарима да се припреме за одбрану.

Српским ратним планом било је предвиђено да се главним снагама (око 28.000 људи) груписаним у долини Нишаве (Шумадијска, Дунавска и Дринска дивизија и Коњичка бригада) и код Власине око 9.000 људи (Моравска дивизија) предузме надирање од Пирота према Софији, а помоћним у долини Тимока са око 9.000 људи (Тимочка дивизија) према Видину с циљем да се заузме софијска и видинска област као компензација за уједињење Источне Румелије са Кнежевином Бугарском, под изговором очувања равнотеже на Балкану успостављене одлукама Берлинског конгреса.

Бугарска је мобилисала 108.000 људи, али је главнина њених трупа била концентрисана према Турској, док  се у рејону Софије налазило око 20.000 бораца, а код Ридина  и Радомира по 14.000 људи. Срби су, дакле, на главном стратегијском правцу имали знатну бројну предност на почетку сукоба и иницијативу у својим рукама. Али због слабо организсваног садејства и командовања, лоших временских околности и вештог дејства бугарских снага, које су образовале солидну одбрану на својој територији, српске главне снаге нису искористиле поменуте предности.

Ратне операције у српско-бугарском рату трајале су од 14. до 28.новембра, када су почели преговори о примирју. Прва три дана рата српске трупе су, после преласка границе, наступале споро, без унутрашње повезаности и садејства. Осврћући се на тај период рата, војвода Мишић је у својим Успоменама написао саркастичну примедбу истичући: „Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности“, тако да су се чак и бугарски сељаци „чудили како то идемо“. Пошто су бугарски сељаци из села кроз која је пролазила српска војска, слободно пролазили кроз њен борбени распоред и односили својим борцима с друге стране борбене линије храну и пресвлаку, бугарски команданти су увек имали тачне податке о кретању, снази и распореду српске војске. На основу таквих обавештења, они су вешто користили земљиште и успоравали ионако слабо организовано наступање српских трупа. Због тога су српске дивизије за три дана наступања продрле свега 20-30 километара у дубину бугарске територије иако су пред собом имали веома слабе снаге противника.

ГЛАВНА битка у току рата вођена је на сливничким положајима од 17. до 19. новембра. До тог времена Бугари су успели да са румелијског војишта привуку нове јединице, тако да су снаге у току Сливничке битке углавном биле изједначене. Најтеже борбе издржала је Дунавска дивизија око положаја „Мека црева“ и „Три уши“ који су више пута прелазили из руке у руке. Трећег дана битке, која је била најкрвавија у читавом рату, обе стране су биле исцрпљене и нису имале снаге да предузму наступање. У поподневним часовима, међутим, краљ Милан је клонуо духом. Због једног нетачног обавештења да Бугари врше обилазак левог крила Дунавске дивизије, њега је обузео страх да не падне у бугарско заробљеништво, па се, пошто је издао наре ђење за опште повлачење трупа према Драгоманском теснацу, заједно са Штабом Врховне команде повукао прво у Цагиброд, сутрадан у Пирот и, најзад, 20. новембра чак у Белу Паланку изгубивши сваку везу са трупама. Од напада Бугара није било ни помена. То је потврдила и коњичка патрола поручника Петра Бојовића. Чак су се и бугарске трупе, исцрпене у дотадашњим борбама по киши, снегу и блату, спремале на повлачење. Међутим, према обавештајним подацима које су прикупи ли Бугари, они су закључили да се Срби припремају одлучан напад на Сливничким положајима, па је и бугарски врховни командант кнез Александар Батенберг, обузет страхом да не падне у српско заробљеништво, слично као и краљ Милан побегао са фронта и склонио се у Софију. Тако се догодио јединствен случај у светској ратној историји да су главнокомандујући обеју противничких армија побегли са бојишта у страху да не падну у претпостављено заробљеништво, остављајући своје трупе да раде што им драго.

Дринска дивизија, која се у Сливничкој бици налазила на центру српског распореда, између Дунавске и Шумадијске дивизије, добила је наређење да се повлачи на положаје јужно од Драгоманског теснаца. Око 14 часова, 19. новембра, командант дивизије пуковник Бинички је са штабом дошао код поручника Мишића, који је уместо рањеног команданта батаљона, капетана I класе Грујице Цуковца, вршио дужност команданта батаљона, и саопштио му да је одређен у заштитницу овим речима: „Господине Мишићу, Ваш батаљон је последња резерва - развијте га и ојачајте центар Дивизије“, која је отпочела повлачење.

Запрепашћен тим саопштењем Мишић је забележио у батаљонском операцијском дневнику да се окренуо према Србији и сам себи рекао: „Боже мој, одавде до Београда нигде више нема ни једног мобилисаног војника, ја сам последња резерва дивизије, а рат је тек почео“, док је, у ствари, „остало у Србији немобилисано више од 15 бригада II позива“.

Тога дана практично је почео крај српско-бугарског рата.

КАДА ратна кола крену низбрдо лако се не заустављају. Мада је Тимочка дивизија опсела Видин и имала погодан стратегијски положај за удар у бок бугарских снага, које су напредовале према српској граници на софијско-нишавском правцу, и да тако одсудно утиче на даљи ток рата, није имало никакав практичан значај због безглавог повлачења главних српских снага према граници, јер је већ тада рат кренуо свом крају. Наиме поклебана главна групација српске војске, слабо вођена без мотива и муниције и, на крају, без врховне команде, убрзано се повлачила на своју територију. Тек под притиском Јована Ристића, који је запретио краљу Милану да ће га убити због бекства са фронта, о чему је известио краљицу Наталију, која је одговорила Ристићу „убијте се обојица“, због тога што је обојицу кривила што су земљу увукли у рат, а неспособни да га успешно доведу до краја.

Војска се напокон зауставила на пиротским положајима и покушала да брани Пирот. Али све је било узалудно, Пирот је пао 27. новембра без озбиљног отпора. Под ултимативном претњом Аустроугарске, која је узела у заштиту Србију краља Милана, Бугари су обуставили наступање. Примирје је закључено 14. децембра, а мир у Букурешту 2. марта 1886. године према стању какво је било пре рата.

У  овом рату војвода Мишић је, као поручник командовао прво четом, а затим батаљоном и у току борби на Сливници био у дивизијској резерви. Из стручне литературе и Мишићевих Успомена може се закључити да праве битке на Сливници није ни било, јер се војска - после три дана неуређене борбе - по наређењу успаниченог краља Милана у нереду повукла преко границе. Војвода Мишић је с разлогом назвао то војевање „несрећним ратом“ и „сав свој гнев и проклетство излио у мислима на наше војно и државно руководство, које је - њему својственом лакомисленошћу - дозволило да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења. Историја ће умети да достојно жигоше виновнике овог пораза“. Тој Мишићевој осуди изазивача тога рата, може се само додати да је неправедним нападом на братску земљу и народ у тренуцима његовог уједињења отворена крвава рана у српско-бугарским односима за рачун туђих интереса, чији ожиљци још увек тињају у душама наших народа, Срба и Бугара, на радост наших заједничких непријатеља.

ВЕЛИКИ ГУБИЦИ

У СРПСКО - бугарском том рату, који је вођен 1876.године,  Србија је претрпела велике губитке: избачено је из строја 6.757 официра, подофицира и војника, од којих је погинуло 746, рањено 4.600 и око 1.600 нестало, док су Бугари имали око 700 мртвих и 4.500 рањених људи. Поред тако тешких губитака у људству, Србија је највише изгубила од свог међународног престижа и угледа војске у народу, који је пао на најнижи ниво после лепих успеха у претходна два рата против Турске.

 СУТРА: ОФИЦИРИ ОД ПЛАТЕ НИСУ МОГЛИ ДА КУПЕ УНИФОРМЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ТРОЈИЦА БУДУЋИХ ВОЈВОДА СЕДЕ У ИСТИМ КЛУПАМА: Будући војвода је цео живот подсвесно осећао да над њим бди лик његове мајке

24. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

БЕЧ ГУРА МИЛАНА У ОПАСНУ РАТНУ АВАНТУРУ: Краљ после мобилизације није саопштио војсци против кога ће се водити рат

27. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ПРВИ ОФИЦИРСКИ ЧИН БУДУЋЕГ ВОЈСКОВОЂЕ: У време рата са Турском Бизмарк је подстрекивао Аустрију да с војском упадне у Србију

26. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 17

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКО ПОДРИВАЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Истина о борби за слободу српског народа није ишчупана из корена народног памћења

23. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације