ЖИВОЈИН МИШИЋ ДРУГИ ПУТ НА УДАРУ "ЦРНЕ РУКЕ": У Бечу је била планирана Велика Албанија са Косметом, Рашком и Подгорицом

ПОВОДОМ 25. годишњице Брегалничке битке, наш војнотеоретски часопис „Ратник“ објавио је чланак у коме се, поред осталог, каже: „Од свих победа наше војске то је била она којој смо се најмање радовали, од свих наших војничких подвига то је био онај кога би најмање желели да се сећамо, јер је овај рат, из кога смо и војнички и политички изашли као победници, био трагедија исто толико за Србију, као и за Бугарску, која га је изгубила“.

СЕЉАЧКИ СИН Живојин Мишић, официр који је сам крчио војничку каријеру, Фото "Википедија"

Доцнији историјски догађаји недвосмислено су потврдили те мудре мисли: Македонија, због које је и вођен тај рат, и даље је јабука раздора, и која се и данас налази у трагичном положају и притиснута страним утицајима и унутрашњим раздором.

Одмах после завршетка рата против Бугарске, Мишић је по други пут стављен у пензију.

Болесним каријеристима, у спрези са Аписовом „Црном руком“, који су тежили да се на ловорикама војничких победа дочепају високих положаја и одликовања, сметао је велики углед у војсци помоћника војводе Путника, па су, служећи се нечасним интригама, поново успели да уклоне са високог положаја једног од најталентованијих српских команданата.

Као повод за Мишићево пензионисање искоришћена је албанска побуна и упад албанске нерегуларне војске на српску територију у септембру 1913. године. Два дана после закључења мировног уговора у Букурешту, 12. августа, објављен је краљев Указ о демобилизацији српске војске. Ради заштите државне територије од упада албанских качака, до завршетка обележавања међународне границе са новоствореном албанском државом, остављена су три кадровска пука на левој обали Дрима, са укупно око 3.000 људи (по неким проценама у тим пуковима било је 5.460 људи). Аустроугарска је, међутим, током целог лета саботирала напоре међународне комисије да обележи границу између Србије и Албаније и, у исто време, слала у Албанију оружје и официре ради организовања и припремања Албанаца за упад на српску територију. То је рађено с намером да се спречи мирна консолидација српске управе на новоослобођеним територијама и да се, на штету Србије и Црне Горе, реализује план грофа Берхтолда о великој Албанији која би обухватила источну Македонију, Косово и Метохију, Рашку област и источни део Црне Горе са Подгорицом. Српска влада била је обавештена о тим припремама. Врховна команда је сматрала да би према Албанији требало држати 50.000 војника, али је др Лаза Пачу, изјавио да држава нема новац за издржавање толике војске.

АЛБАНЦИ су, међутим, предвођени аустроугарским и бугарским официрима, 20. септембра, извршили изненадни напад на српска осигуравајућа одељења на Дриму, починили страшан масакр над неколико српских предстражнин чета и, надирући са око 15.000 добро наоружаних бораца, потисли српска осигуравајућа одељења, заузели Стругу, Охрид, Дебар и продрли до близу Ђаковице, Призрена, Маврова, Кичева и Ресна. Циљ је био да поседањем територија према плану грофа Берхтолда ставе велике силе пред свршен чин у погледу територијалног проширивања у корист Албаније, затим да изазову побуну становништва у Македонији против српске управе, и подстакну Бугарску да са војском упадне у источну Македонију. Међутим, Србија је брзо мобилисала три дивизије, разбила албанске нерегуларне трупе и поново запосела стратегијске положаје у североисточној Албанији. У исто време, концентрисана је једна дивизија на Овчем пољу ради одвраћања Бугарске од мешања у српско-албански сукоб.

Епилог тог драматичног сукоба имао је тешке последице: око 1.000 српских војника је погинуло, а двоструко више је рањено у тим борбама. А кривица за те немиле догађаје сваљена је на генерала Живојина Мишића. Стављено му је на терет да је он сачинио план распореда и одредио јачину трупа за обезбеђење границе према Албанији. Чињеница је да су тај план одобрили војвода Путник и министар војни генерал Милош Божановић, а министар финансија др Пачу је одбио да одобри кредите ради ангажовања јачих снага за обезбеђење границе према Албанији како је било предвиђено у првом предложеном плану који није прихваћен. Постојали су, дакле, разлози да се покрене поступак за утврђивање одговорности којим би био обухваћен већи број лица, укључујући и штедљивог др Лазара Пачуа, јер је, чувајући државну касу од издатака за војску, утицао на то да војска није могла добро да осигура државну границу, што је изазвало стоструко веће штете и велике људске губитке. Међутим, штап је преломљен преко генерала Живојина Мишића. Петог дана после албанског напада, 25. септембра, стављен је у „стање покоја“ и тиме је, практично, учињен одговорним за трагичне догађаје. Сутрадан после публиковања краљевог Указа о Мишићевом пензионисању, орган црнорукаца „Пијемонт“, у коментару о нападу Албанаца, свео је свој коментар на констатацију да је генерал Мишић пензионисан.

Тиме је „Пијемонт“ само потврдио већ изречене оптужбе о генералу Мишићу. Мишић је одмах посетио министра војног генерала Божановића, захтевајући да му објасни разлоге због чега је пензионисан. Божановић, иначе члан ,Црне руке“, дао је потпуно неозбиљне одговоре чак и не помињући гранични сукоб.

Безразложно пензионисање генерала Мишића изазвало је праву политичку буру у престоници. Ниједне престоничке новинс нису пропустиле прилику да се позабаве Мишићевим случајем. Листови блиски влади, правдали су његово пензионисање комбиновањем разних противречних образложења, док су опозициони листови, па чак и ,,Пијемонт“(!), нападали владу што је из војске одстранила најспособнијег војсковођу.

ПОШТО је напредњачки лист „Правда“ у броју од 1. октобра изнео тврдњу да је одлука о пензионисању Мишића донета месец дана пре албанске побуне, познати историчар Стојан Новаковић је поднео интерпелацију у Народној скупштини са захтевом да председник владе Пашић у Скупштини објасни ко је одговоран за штете настале од албанских нападача. Потом је група опозиционих посланика поднела интерпелацију с тешким оптужбама против радикалске владе због безразложног пензионисања генерала Мишића наводећи да је месец дана пре албанског напада решено да се Мишић уклони из војске. Међутим, влада је избегла да каже истину о случају генерала Мишића. Али, будући да су ставови владе и опозиције и даље остали супротстављени, расправа се пренела на скупштинске седнице и у 1914. години. На састанку Народне скупштине, одржаном 1. фебруара, опозиција је поново оптужила владу због тога што је без стварне кривице одстранила из војске „официра кога у животу није пратила ничија протекција, и који је, као сељачки син, крчио себи пут својом вредноћом и трудом, стигавши и у сам Генералштаб. Његове оцене су такве којима би се тешко могао похвалити који други официр. Он је у судбоносним данима за Србију проводио дане без одмора и ноћи без сна на служби у касарни, приносећи својој отаџбини и свом народу оно што је најмилије и најдрагоценије. Изгубио је зета на Куманову у рату са Турцима и четири стрица у рату са Турцима и Бугарима. У нападу Арнаута рањен му је и син“. Но, Пашић, притиснут „црнорукацима“, није имао куражи да каже праву позадину пензионисања генерала Мишића, већ је свој одговор на поднету интерпелацију обавио у неодређена образложења, тако да је и та дебата завршена без поштеног владиног одговора и објективне истине.

БЕКСТВО ИЗ ПРЕСТОНИЦЕ

РАЗОЧАРАН у све и свакога, Мишић је закључио да је послс безразложног пензионисања његова војничка каријера заувек запечаћена. Одмах је купио кућу у Прокупљу,  где је по завршеној Академији, као потпоручник, започео мирнодопску каријеру, у граду који му је до краја живота остао у најлепшој успомени, као најдражи гарнизон од свих у којима је службовао. Вратио се, дакле, у Прокупље са породицом да ужива у успоменама из младићких дана, уверен да још има дивних места и људи због којих се ваља борити и патити и, најзад, да оде што даље од престонице у којој се окупља и групише понајвише  неваљалаца и подлаца, да их више не види и да их заборави.

 СУТРА: СРПСКА ПОБЕДА НА ЦЕРУ ОДЈЕКНУЛА ШИРОМ СВЕТА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ТРИЈУМФ КОД КУМАНОВА НАГОВЕСТИО КРАЈ РАТА: Мишић је посебно замерио генералу Јанковићу што се дан дуже задржао у Приштини

08. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СРБИЈА НИЈЕ БИЛА СПРЕМНА ЗА РАТ У ВРЕМЕ АНЕКСИЈЕ: После руковања, генерал Радомир Путник је рекао Мишићу: "Ето, Живојине ми опет заједно"

04. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

БУДУЋИ ВОЈВОДА НАШАО СЕ НА УЛИЦИ БЕЗ ДИНАРА: Мишић је у време мајског преврата, као лојалан официр, савесно обављао своје дужности

03. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

МИШИЋЕВА ЗАСЛУГА ЗА ПОБЕДУ НА БРЕГАЛНИЦИ: Црна Гора је у Македонију упутила дивизију под командом сердара Јанка Вукотића

09. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације